Slom obrazovanja u Srbiji

Frenklin Ruzvelt, trideset drugi po redu američki predsednik, jednom je rekao: „Demokratija ne može da uspe, osim ukoliko su oni koji biraju pripremljeni da biraju pametno. Zbog toga je, u stvari, obrazovanje najbolji zaštitnik demokratije.“ Stanje u obrazovnom sistemu Srbije ukazuje, pored ostalog, na to da smo još daleko od istinske demokratije. Partijski postavljeno, srpsko Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je još jednom, po ko zna koji put, palo na ispitu. Testovi za polaganje male mature su se pojavili na društvenim mrežama pre najavljenih ispita i počela je njihova preprodaja. Kompromitovanje pripremljenog materijala za ispite pokazalo je nespremnost i nesposobnost našeg ministarstva da obavi nešto, što se u velikom broju zemalja smatra za rutinski zadatak. Deca uče i njihovo znanje se svuda u svetu proverava. Pripremu za testiranje osmaka u Srbiji su kontrolisale i srpska policija i BIA, što je van svake pameti, ali bez uspeha. Pažljivom posmatraču ne može da promakne ni iskazana upornost pojedinaca da se dokopaju testova ranije, kao ni spremnost pojedinih roditelja da kupe testove i učestvuju u prevari. Tako su pojedini petnaestogodišnjaci u Srbiji, ovih dana, na delu, usvajali od svojih roditelja moralnu poruku da je potpuno u redu da se vara ukoliko to dovodi do lične koristi. Mora da se kaže da bi ovakve situacije spadale u domen naučne fantastike i da nisu moguće u velikom broju naprednijih društava. Preprodaja testova je samo još jedna od posledica sveukupnog sloma, pa i sloma prosvetnog sistema Srbije. Mi smo verovatno jedina zemlja na svetu u kojoj je ministar prosvete vlasnik privatnih škola! Možemo da se zapitamo šta je osnovni profesionalni interes biznismena Šarčevića, koji je naš ministar? Svakako što veći profit. Jasno je da je aktuelni ministar prosvete zainteresovan za upis što većeg broja učenika čiji roditelji mogu njegovim privatnim školama da uplate oko dvanaest hiljada evra na ime jednogodišnje školarine za svog mezimca. Posebno je svakako značajno pitanje ko su danas ljudi u Srbiji koji sebi mogu ovo da priušte. Jedan od njih je Aleksandar Vučić. Kao i neki drugi, ministar Šarčević je instinktom veštog biznismena prepoznao segment društva sa viškom novca i potrebom kupovine pedigrea i ponudio za dvanaest hiljada evra godišnje srednjoškolske diplome za male kraljeviće. Ako već postoji privatno srednjoškolsko obrazovanje u Srbiji, Šarčevićevi biznis interesi su potpuno legitimni. S druge strane posmatrano, takvom čoveku se ne daje na upravu prosvetni i naučni sistem jedne zemlje. Ciljevi prosvete i nauke su obrazovanje, vaspitanje, podizanje opšteg civilizacijskog nivoa građana, usvajanje i razvijanje novih naučnih dostignuća i napredak u tehnološkom razvoju, a ne maksimizacija profita jednog privatnika! Kao u priči o kraljeviću i prosjaku, s druge strane demarkacione linije u prosveti su mali prosjaci koji pohađaju državne škole u kojima predaju profesori iznureni često neprimerenim nastavnim programima koje moraju da realizuju, nedostatkom porodičnog vaspitanja kod dela učenika, borbom za egzistenciju svoje porodice i sindikalnim štrajkovima. Moramo da se zapitamo zbog čega je Šarčević ministar prosvete? Nesporna je činjenica da je najstariji sin Aleksandra Vučića završio Šarčevićevu srednju školu. Posle toga je Šarčević postavljen za ministra. Već sama ova činjenica je poražavajuća i ukazuje na neverovatan i neprihvatljiv konflikt interesa i moralni slom. Postavljenja „podobnih“ za direktore škola je talas koji se od Ministarstva prosvete prelio do škola u Srbiji. U kojoj to državi i u kom društvu bi recimo, izvesna Vera Jaćimović, sa prosekom 6,57 i diplomom Univerziteta u Prištini, izdatom posle sedamnaest godina studiranja (!) bila postavljena za direktora Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u Obrenovcu? Tako postavljeni direktori su poslušnici, koji doživljavaju poverene im škole kao svoje feude. Brojni su primeri zloupotreba u školama u Srbiji. Od nezakonitog izdavanja fiskulturnih sala, nameštanja tendera, reketiranja školskih fotografa, kupovine skupocenog nameštaja, besplatne ishrane u đačkim kuhinjama, visokih računa za službene telefone, pretvaranja pojedinih „tetkica“ u ličnu poslugu, netransparentnog trošenja novca od donacija i falsifikovanja školske dokumentacije. Ali pitanje svih pitanja je zbog čega je predsednik Srbije svog sina upisao u privatnu školu? Da li Aleksandar Vučić može da razume koliko je taj čin nemoralan? Vučić ne shvata da značajni političari i državnici uvek daju lični primer. Ako želimo bolju Srbiju, deca budućih predsednika Srbije moraće da dele sudbinu sve druge dece u srpskom društvu! Ako smo, na nesreću, već dozvolili privatne srednje škole i ako ih pohađaju deca turbo-folk pevačica i „kontroverznih biznismena“, koji izbegavaju plaćanje poreza, neka takvu srednju školu ne pohađa sin predsednika Republike Srbije! NJemu je bilo mesto u nekoj od srpskih državnih srednjih škola ispisanih grafitima, u kojima je zimi slabo grejanje i u kojima su često toaleti disfunkcionalni. Ne može da se demagoški kritikuje partijski aparatčik Babić zbog letovanja na Brionima, a da se istovremeno dete upisuje u privatnu školu koja se plaća dvanaest hiljada evra godišnje. Uzgred budi rečeno, iz kojih je to prihoda platio Aleksandar Vučić? Možda i nije platio, možda je čitav školski aranžman sa Šarčevićem bio gratis. PISA je internacionalni program OECD-a za evaluaciju petnaestogodišnjih učenika iz čitavog sveta. Ocenjuju se do tada stečena znanja, sa idejom da se proceni koliko su učenici spremni i sposobni da se polako uključuju u svet odraslih. Srbija je na ovom testovima, koji ne mogu da se kupe unapred, ispod proseka. S druge strane, naši petnaestogodišnjaci su, ovih dana, svojim buntom ispred Ministarstva prosvete u Beogradu i prosvetnih institucija u drugim gradovima Srbije pokazali da bi rezultati mogli, u drugim društvenim okolnostima, da im budu mnogo, mnogo bolji. Održali su nam čas hrabrosti i odbrane svog dostojanstva i pokazali da nije još uvek sve izgubljeno. Partijski ministri obrazovanja, odomaćeno prepisivanje u školama, preprodaja testova, partijski postavljeni direktori škola, postojeća atmosfera u kojoj je normalno da se prepisuje, lični interesi političara i vlasnika privatnih škola, nerazumni nastavni programi iz mnogih predmeta i beskrupulozna konkurencija i korupcija na tržištu udžbenika svakako neće da doprinesu boljim rezultatima na PISA testiranjima u budućnosti. Srbija, sa ovakvim sistemom obrazovanja i dopunskim obrazovanjem stečenim gledanjem rijaliti programa, idealan je poligon za najamnu radnu snagu, visoke stope nezaposlenosti mladih i napuštanje zemlje od strane najboljih i najhrabrijih. NJihova deca će da se školuju u nekim srećnijim društvima, daleko od Srbije. Zaboravili smo da se u osnovi reči obrazovanje nalazi obraz.