Rat koga se plaše i Amerika i Iran

Uprkos besu američkog predsednika, pretnjama, pripremama i objavljivanju da je sve spremno za napad na Teheran, na kraju je, nekoliko minuta pre nego što je trebalo da počne, sve obustavljeno. Šta se zapravo dogodilo i kako se to u poslednji čas Donald Tramp predomislio, nije ostalo sasvim jasno. Javnost je dobila tek jedno kratko objašnjenje da je odustao ne bi li se sprečile ljudske žrtve. Obaranje letelice „global houk“, u koju je uloženo više od 110 miliona dolara, koja je trebalo da bude nemoguća meta i u čije se mogućnosti nije sumnjalo, bilo je ozbiljan udarac za Vašington. Pogođena je na visini od preko 20.000 metara. Na to se moralo nekako odgovoriti, a tom neveštom odgovoru prethodilo je nekoliko pogrešnih poteza. Vašington je tvrdio da je dron bio u međunarodnom vazdušnom prostoru, a Teheran upravo suprotno, da je njihov prostor bio ugrožen. Amerikanci su pokazali snimke i mape kao dokaz, Iranci takođe. Ispostavilo se ipak da američki dokazi imaju nekoliko grešaka, uključujući i netačan opis putanje leta, a onda i da je još jedna letelica bila u vazduhu, na koju je već ukazala iranska strana, a američka pokušala da prećuti. Iran je u međuvremenu objavio fotografije navodno pronađene olupine iz njihovih teritorijalnih voda. Uz to je i najavio da će izneti slučaj pred Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Tramp je istog časa preko Tvitera poručio da je Iran napravio „veliku grešku!“, u čemu su se mogle prepoznati sve bivše i sadašnje pretnje teheranskoj vladi, da bi koji minut kasnije napisao da je sasvim moguće da je reč o velikom nesporazumu. Potom je stigla vest da je napad obustavljen. Sve što se na kraju dogodilo je da je Vašington izveo sajber napade. Mete su bile iranski sistemi lansiranja projektila i raketa i mreža koja nadzire prolazak brodova kroz Ormuski moreuz. Trebalo je naneti štetu pre svega Iranskoj nacionalnoj gardi, koja je i oborila dron. Od aprila ona se nalazi na američkoj listi terorističkih organizacija, kao prva zvanična formacija neke države koja je ušla u tu kategoriju. A ušla je pre svega zbog svoje moći, to je sasvim odvojena vojska od redovne, odgovorna samo ajatolahu Aliju Hamneiju. Osim što ima svoju avijaciju, mornaricu i kopnenu vojsku, ona prati i program balističkih testova. U zemlji ima status paralelnog sistema, čija moć zadire i u politiku i ekonomiju. Napad na njen sistem trebalo je da bude opomena, ali je iranska strana objavila da nikakvih posledica nije bilo, da su napadi bili neuspešni i da je to bio samo još jedan u nizu od 33 miliona napada koliko je tokom prošle godine izvedeno, kako su naveli, neuspešno. „Ako neprijatelj, posebno Amerika i njeni saveznici u regionu, učine grešku i pucaju u bure baruta na kojem se nalaze američki interesi, region će se zapaliti“, poručio je general Abolfazl Šekarči, portparol Generalštaba. „Situacija u regionu sada je u korist Irana.“. Rat u regionu zapalio bi mnogo više od američkih interesa. U sebe bi uvukao i već nemirna područja od Sirije i Jemena do Iraka i Libana, a nije izvesno da bi Izrael i Saudijska Arabija uspeli da izbegnu sukob. Ne naziva se iransko-američki sukob potencijalno najopasnijim u regionu, ne samo zato što bi bio razoran na više načina, već i zato što niko nikada ne može da bude siguran da je opasnost prošla. To se pokazalo i sa sporazumom koji je Teheranu trebalo da omogući povratak na međunarodnu scenu, saradnju i postepenu normalizaciju odnosa, a Americi i ostalim potpisnicima donese olakšanje i oslobodi ih stalnih zebnji od iranskog nuklearnog potencijala. Tramp je iznenada rešio da izađe iz svega, počeo da postavlja uslove, ne samo iranskoj strani, već i onima koji ne prekinu saradnju sa iranskim partnerima. Sada se Trampovo uobičajeno nadigravanje nastavilo. „Ne želim rat, ali ako ga bude to će biti uništenje kakvo nije viđeno. Ja ne želim to da uradim. Ali ne možete imati nuklearno oružje. Hoćete da razgovarate? U redu. Inače imaćete lošu ekonomiju naredne tri godine.“ Ovo je izjavio pošto je prethodno prvo pretio, zatim izjavio da „ako Iran želi rat, to će biti zvaničan kraj Irana“ i na kraju je poručio da je protiv rata i da želi da razgovara, ovoga puta bez ikakvih preduslova. I dok su sa svih strana stizala upozorenja da je neophodno vratiti se pregovorima, da je svaka druga opcija opasnost po stabilnost ne samo Bliskog istoka, da hitno treba uspostaviti sporazum iz 2015, stigla je vest da je Vašington uveo sankcije iranskim zvaničnicima. U skladu sa Trampovom strategijom koja ima koherentnost slika DŽeksona Poloka, kako je to definisao Karim Sađapur, viši saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir u tekstu za časopis Atlantik. Od poziva na pregovore za dan se stiglo do sankcija. „Stvari sve više eskaliraju sukobom temperamenata dva starija cinična čoveka. Ajatolaha Alija Hamneija, osamdesetogodišnjeg verskog iranskog vođe koji je nepokolebljiv u otporu Americi i sa druge strane sedamdesettrogodišnjeg Donalda Trampa koji je koristio niz strategija - od laskanja do pretnji napadom u roku od nekoliko minuta - ne bi li pokorio Teheran“, piše Sađapur. Sada je Hamnei na listi sankcionisanih zajedno sa komandantima Revolucionarne garde i najverovatnije i ministrom spoljnih poslova Mohamedom DŽavadom Zarifom. Najavljeno je i zamrzavanje milijardi dolara iranskih sredstava. Za nekoliko dana, uprkos svim upozorenjima, stiglo se opet do sankcija. Da će se Iran posle ovoga veoma teško vratiti za pregovarački sto i da će biti potrebno još mnogo vremena, potpuno je jasno. „Trampova vlada je na putu da uništi sve međunarodne mehanizme namenjene očuvanju svetskog mira i bezbednosti“, poručio je Abas Musavi, portparol iranskog ministarstva spoljnih poslova. Nešto slično prethodnih dana moglo se čuti i na Zapadu. Kako je zaključio britanski Gardijan - Tramp kaže da ne želi rat. Ali način na koji se ponaša mogao bi dovesti do toga da rat postane neizbežan.