Jogom do slobode

Oni su ljudi koji su se ogrešili o crnogorske zakone. Deo svog života bacili su u zatvor Spuž kod Podgorice. U tugu zavili svoje bližnje, a često i porodice onih za koje je izvršeno krivično delo bilo vezano. Ali, u svima njima, kao i nama, sa druge strane zatvorskih rešetaka, ima i dobrog, na koje se nedovoljno obraćala pažnja usled različitih životnih okolnosti. U ovo veruje Aleksandra Grujović iz udruženja Umetnost življenja, jednog od osam koje je Ministarstvo pravde Crne Gore konkursom pozvalo kako bi obogatilo zvanični program tretmana, u ovom slučaju - rehabilitacije. Pristup te nevladine organizacije zasniva se na tehnikama disanja, joge i meditacije, a za cilj ima smanjenje stresa, glavnog okidača da se u čoveku uskopiste niske strasti, a razum pomuti, pogotovo ako je lišen slobode, izolovan od svega bodljikavom žicom i bedemima. Tog dana u Spužu malenu ekipu novinara temeljno pretresa osoblje. Kiša lije kao iz kabla, pa je za par stotina metara od ulaza do F odeljenja, zatvorenog tipa, gde borave „lica pod kaznom od šest meseci do 40 godina“ organizovan prevoz službenim kombijem. Klasifikacija F-ovaca na grupe, od druge do četvrte, odnosi se na stepen privilegija koje u Spužu „uživaju“, a ne na vrstu počinjenih dela, pa među njima ima ubica, lopova, onih koji robijaju zbog pronevera i saobraćajnih udesa sa tragičnim ishodom... Ali, Aleksandru se ovo ne tiče. Niti novinari imaju prava da pitaju zbog čega su se oni ovde zatekli. Radoznalost je ograničena na sprovođenje programa, i na korist što je iz njega crpe. LJudi iz uprave strogo nadgledaju svaku reč razmenjenu sa zatvorenicima, da budu sigurni da će tako i biti. Da nam se ne omakne da ljudski, spontano pitamo - šta ti bi, otkud ti ovde? Prostor gde će nakratko izvesti ono čemu ih Aleksandra uči, a zove se Prison Smart i realizuje se u 60 zemalja sveta, a šta ona zove „vežbanjac“, rešetkama je odvojen od jednog od unutrašnjih dvorišta zatvora. Na dvorište gledaju prozori ćelija, koji osim sveprisutnih rešetaka, od slobodnog pogleda dele i ploče od neprovidnog pleksiglasa. Mestimično su ih prosekli zatvorenici, žudeći za prirodnim svetlom, pa se sad odatle, umesto da se suše, tužno cede peškiri, majice, čarape... zakatančenih vlasnika. Petoricu dobrovoljaca, što sa Aleksandrom vežbaju od kraja januara, a neki i ranijih godina, dovode stražari. Zatvorenici su lepo obučeni, za kamere, iako samo jedan, Dragoljub Konatar, hoće da otkrije svoj identitet, primetivši: „Kad sam već došao, stida nema“. Najmlađi se sa instruktorkom prisno ljubi u obraze. „Dođi, ljubi, sedi ovde“, ona se obraća drugom, starijem, i smešta ga u krug formiran od klupa. Pridružuje im se i novinar Slobodne Evrope, jer Aleksandra je i predstavnicima medija organizovala kratki kurs iz Umetnosti življenja. Znajući da samo iskustveno mogu stvarno da razumeju ono o čemu će da izveštavaju. „Ako se slažete, i, ako je to moguće, zaboravite ove ljude okolo.., zatvorite oči, i hajdemo iz grla udah, 1,2,3,4, zadrži dah.., izdah“, ona kreće da ih vodi u neku drugu dimenziju, i osuđenici je slušaju. Kod druge vežbe, sa podignutim laktovima u nivou ramena, svi su već daleko, u paralelnoj stvarnosti. Treća, sa rukama iza vrata, kada se najviše „šire pluća“, uznosi ih još dalje, ili smešta u centar svega - svoju unutrašnjost. Sa prozora se čuje dobacivanje, što ne probija auru meditacije. Ta tela su krupna, mahom nabildovana, što je u zatvoru omiljeni vid rekreacije, i tim željnija opuštanja. „Vežbanjac“ se završava spuštanjem šaka u krilo, i samo je u jednim ostala mrva napetosti. „Stavi pažnju na svaki zvuk, prihvati ga kakav god da je“, instruira ih Aleksandra. „Oseti veći stepen mira sa ovim trenutkom i mestom na kome smo. Stavi pažnju na svoja stopala, noge, stomak, grudni koš, lice...“, ona skreće njihov fokus na „najveći dar koji imaju“, a istovremeno ih svega suvišnog oslobađa. Slično je i sa mislima, koje „dolaze i odlaze“, jedino je postojan mir u njihovim dušama, na šta ih Aleksandra usmerava melodičnim glasom. Na poslednji, „nešto duži“ izdisaj, svi su opet „probuđeni“, ali znatno opušteniji, kako kažu u kamere. Najviše je, čini se, uživao Dragoljub, koji nijedan trening ne preskače, a vežba i sam, mimo predviđenih termina. Jer, „oseća se savršeno, i psihički, i fizički“. I svakom bi to samoizazvano stanje preporučio, iako bi se, da mu je neko pre 10 godina rekao da će se baviti jogom, brecnuo rečima „jesi lud?“. Sad mu joga pomaže da zaboravi sve probleme, da oseća „opuštenstvo“ i da bolje spava, mirnim snom bez buđenja. Drugi, čiji oprez nije popuštao, pa su njegove nesmirene šake, „ne namerava da sa ovim nastavi kad izađe, jer ima drugih planova“. Ali, ovde mu vežbe pomažu da bude „krotkiji“, da „bolje kontroliše svoje emocije“. On nije dangubio ni na drugim poljima, samoinicijativno je učio italijanski, što potkrepljuje frazama „tutto posto“ i „come ti chiami?“, što bi značilo – „sve je u redu“, i „kako se zoveš“. Treći, debelo zašao u šestu deceniju, gorštačkog lica, „još je kod kuće praktikovao ’pet tibetanaca’“, rizikujući da mu ovde, „dok se okreće oko svoje ose, kaže – viđu budale“. Jer, njega te vežbe relaksiraju, i prekraćuju dosadu, od koje ostali „beže u teretanu“, ili „piju tablete“. Četvrti, milog lika, u cvetu mladosti, odmah priznaje da svi trpe „mnogo loših uticaja“, od kojih su ih neki „dovde i doveli“. U „kontaktu sa višim silama“, on uviđa da je sve materijalno nevažno, i novac, i dobra kola, i skupocene stvari, dok je jedino duhovno – značajno. I ne smeta mu, kaže, što ga neko, možda, smatra i pripadnikom sekte, nit što većina zatvorenika drži da je joga „stvar za djevojčice“. Važan mu je spokoj koji time zadobija. Tek peti veli nešto što se odnosi na sistem: da je Prison Smart jedina realna mera rehabilitacije i resocijalizacije u zatvoru. „Niko ne dolazi da s tobom priča, da te pripremi za spoljni svijet, za slobodu“, on tvrdi, ističući da je to još važnije za nekog ko dugo robija. Ko godinama, pa i decenijama po „dva sata dnevno vidi svjetlost, tokom šetnji“, dok je on ovde „nakratko“, pa neće stići „da zastrani“. Uprava Spuža ne deli njegovo mišljenje, tvrdeći da daje sve od sebe, ali „naučno utemeljenim programima“, kako navodi Dragica Rajković, nadležna za tretman osuđenih. Naučni pristupi se, doduše, mahom odnose na zavisnike od psihoaktivnih supstanci, silovatelje i kontrolu besa, kada sa zatvorenicima rade profilisani stručnjaci. Ali, i drugima su na raspolaganju biblioteka, šah, stoni tenis, veliki i mali fudbal, i, naravno, dizanje tegova, što se sve zajedno zvanično zove „kulturno-sportskim aktivnostima“. Za Novu godinu se u Spužu upriličuju pozorišne predstave u kojima ponekad i sami zatvorenici učestvuju. Ove sadržaje Rajkovićeva smatra dovoljnim da se zatvorenici poprave. Međutim, u uspeh tretmana ne veruju stražari, od kojih se jednom otima da osuđenici iz „zatvora izlaze grđi no što su bili“. Ovo potvrđuje i brojka od 60 do 70 odsto povratnika, što je uslovljeno i faktom da će svaki poslodavac pre zaposliti nekog ko nije bio „u zatvoru“, a što „sasvim razumije“ onaj peti demonstrator usvojenog programa Umetnosti življenja. „U Danskoj, recimo, program Prison Smart se odvija u sinhronizaciji sa državom, sprovode ga bivši zatvorenici i obuhvata sve karike društva, pa je i resocijalizacija verovatnija“, objašnjava Aleksandra. I u Spužu su u antistres „terapiju“ bili sporadično uključeni i stražari, možda i pod većim pritiskom od onih koje čuvaju da ne pobegnu, jer su u „sendviču“ između njih i nadređenih. Međutim, poslušni hijerarhiji „kao vojska“, oni ne žele da se otvore pred medijima i iskažu koliko je i njima potrebna rehabilitacija. „Koliko im traje smena“, usuđujem se da pitam Rajkovićevu. Ona kao da guta knedlu i kaže – 12 sati, primećujući da je to „u skladu sa evropskim propisima“. Oni se slede i kad je u pitanju prelazak iz grupe u grupu zatvorskog tretmana, ali stepen veće slobode i prava samo teoretski dobijaju oni koji odleže određeno vreme kazne ili kao nagradu za dobro vladanje. Realnost prakse je u izvesnoj meri podložna korupciji sistema, koji zaboravlja na pravi preporod „posrnulih“ jedinki, što dokazuje i izveštaj monitoringa Akcije za ljudska prava i Juventasa iz 2016. Možda je Spuž u međuvremenu, na crnogorskom putu ka EU, i otklonio neke od primećenih nepravilnosti. Možda sada stvarno svakom zatvoreniku sleduju četiri kvadrata ćelije. Možda se zaista nad njima više ne upražnjava prinuda, povremeno i zlostavljanje, možda im se zdravstvena pomoć ukazuje blagovremeno, što su samo neke od primedbi u ovom izveštaju. „Često mi se dešava da, noć uoči dolaska u zatvor, sanjam da sam osuđenik“, kaže Nikola Ignjatović, Aleksandrin „asistent“, i predstavnik Umetnosti življenja iz Nikšića. U tim snovima on trpi „strah, nedoumice, sram“, sve ono što inače čita iz tih ljudi kojima pomaže da se kao ljudi osete. „Svima nam je u interesu da se osuđena lica nakon odslužene kazne integrišu“, naglašava Aleksandra na kraju prezentacije programa. E, sad, što je po zatvorima naglasak na kazni, a ne na rehabilitaciji, nije kriva ni uprava, ni zaposleni, ona tvrdi. Jer, stražara je nedovoljno, pa u nekim odeljenjima, na više od sto zatvorenih lica, ide samo jedan čuvar. Neretko i sami pate u privatnim okolnostima, sažaljeni nad tuđim sudbinama, dok na službi moraju da budu „muškarčine“. Ista tradicionalna merila dokazivanja su mnoge od 650 zatvorenika KP doma strpala iza rešetaka. Tokom Prison Smart tretmana, niko od njih ne mora da se pravi da je neko drugi. Da je surov, „mačo“, masa mišića bez emocija. Tih sat vremena oni su usredsređeni na to žilavo dobro u svakom biću, koje samo čeka da se probudi. „I zbog toga su neizmerno zahvalni“, ushićeno kaže Aleksandra. Nude joj tu jednu voćku što je dobijaju nedeljno, iz paketa za nju izdvajaju kolače i čokolade. Kuvaju kafu, čaj, daju vodu, najudobniju stolicu... Ne bi to, ali samo – možda, bilo tako da ona ne izlazi izvan okvira svojih programskih ingerencija. Pa, rado obiđe nečiju suprugu, prenese joj zagrljaje, ili se zauzme da se pronađe nečije dete pri prihvatilištima za nezbrinute maloletnike... Jer čvrsto veruje da - šta god da je neko uradio, ne sme biti otpisan, te da su i zatvorenici nečije žrtve, zbog čega postaju nasilni. Taj stav joj omogućava topao, blizak odnos sa zatvorenicima kao sa najboljim drugarima. Benefit je stoga obostran, a kada bi se ovaj program ili neki sličan institucionalizovao, profitiralo bi i društvo. Zapravo zakinuto zatvorskim merama čiji je naglasak na kazni, umesto na šansi. Da to „dobro“ procveta i olista.