Kako je demokratija preživela sultana

Turska je jedna od dobro nam poznatih država u kojima je mišljenje stranke važnije od mišljenja majke, pa se revanš istanbulskih izbora može sumirati ovako: Nije stranka klela Erdogana što se kockao, nego što se vadio. Izbori su, dakako, uvek kocka, osim ako niste baš sigurni u njihov ishod – kao nedavno u Beninu, gde je režim doneo izborni zakon koji je sprečio učešće bilo kakve opozicije – ali svetska politika generalno smatra da je povremeno bacanje kockica vrhunac demokratije. I zato je Erdogan morao da održi istanbulske izbore 31. marta. Ove 23. juna nije morao. I eto ti sad: „Ponovljeni istanbulski izbori su gotovi. Imamoglu je osvojio 54,21 odsto glasova”, saopštio je predsednik Vrhovnog izbornog saveta Sadi Guven. Da je Erdogan prihvatio martovske rezultate, po kojima je njegov kandidat Binali Jildirim ostao kratak za svega 14.000 glasova - u glasačkom telu koje broji preko deset miliona ljudi - to bi još moglo da se shvati kao anomalija. Ali turski predsednik je hteo revanš. Istanbul, to je Beograd, trećina BDP, a povrh toga nije mogao da se pomiri sa time da ga je odbacio grad kojem je pre 25 godina bio načelnik. Nekadašnji ozbiljan fudbaler - tražio ga je navodno i slavni Fenerbahče, ali mu je otac zabranio transfer - našao je tehnikaliju kojom je obezbedio ponavljanje utakmice, ali je njegov pulen revanš odigrao još grđe. Matematički, nekih pedeset osam puta grđe, jer se onih četrnaest hiljada glasova manjka preobrazilo u preko osamsto hiljada. Ekrem Imamoglu pobedio je u 28 od 39 istanbulskih distrikta, a pojedini delovi grada kao da su glasali aklamacijom – Imamoglu je osvojio 83 odsto glasova u Bešiktašu, 81 u Kadikoju, 79 u Bakirkoju. Glasalo je skoro devet miliona ljudi, i u Istanbulu nikada niko nije pobedio ubedljivije. Odlučan da ne dopusti novo blamiranje, Binali Jildirim je rivalu čestitao čim su počeli da pristižu rezultati. „Pokušaćemo da ga podržimo u svakom poslu koji će obaviti u korist građana Istanbula”, rekao je. Čestitao je i Erdogan, „tvitom“. To je svakako napredak u odnosu na to šta su Erdogan i njegova Stranka pravde i razvoja (AKP) o novom gradonačelniku govorili tokom kampanje. Onaj ko je verovao režimskim medijima, mogao je da zaključi da je Ekrem Imamoglu terorista koga podržava Grčka; da je zapravo u tajnosti Grk. Podrška Gulena i zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK) tu se podrazumeva. Ko je Imamoglu u stvarnosti? Nekadašnji građevinac rođen je na obali Crnog mora, što je prošlost miliona istanbulskih imigranata. U politiku je ušao 2009, i 2014. postao načelnik srednje velikog i srednjoklasnog istanbulskog distrikta Bejlikduzu. Početkom godine se sastao sa Erdoganom kako bi razgovarali o Istanbulu, što mu je donelo važne poene baš kod urbanih proletera, koji Imamogluovu Republikansku narodnu partiju (CHP) dugo posmatraju kao previše elitističku, što će reći srednjoklasnu i sekularnu. Analitičari primećuju da Republikanska narodna partija već neko vreme pokušava da se „spusti u narod“, ali da niko u tome nije bio vešt kao Imamoglu. Novi gradonačelnik često govori o religioznom odgoju i u kampanji je citirao Kuran, podsetila je Golun Tol, direktorka Centra za turske studije pri Bliskoistočnom institutu u Vašingtonu. Imamoglu je često prisustvovao lokalnim skupovima, dok je Jildirima, barem u prvoj kampanji, Erdogan bacio u zapećak organizujući velike mitinge i govoreći o nacionalnim temama, koje nisu bile bogzna kako hranljive glasačima na koje se svalila inflacija od preko dvadeset odsto. „Govorili smo o siromaštvu. Govorili smo o pravdi. Govorili smo o raspodeli istanbulskih sredstava i mirnom suživotu ljudi”, rekao je Imamoglu novinarima njujorškog Tajma. I govorio je tako dobro da je oko sebe okupio i konzervativnu islamsku Partiju sreće (Sadet), koja je poslala kandidata u revanš kako njeni birači ne bi glasali za Jildirima, i levičarsku, pluralističku, prema Kurdima zaštitničku Narodnu demokratsku partiju (HDP), koja je podržala „strateško glasanje“ za Imamoglua. Naposletku je pobedio čak i u najkonzervativnijem distriktu, Fateh. Što se tiče AKP, u njenim redovima je bilo nezadovoljnih još od odluke da se izbori ponove, bivši predsednik Abdulah Gul i bivši premijer Ahmet Davutoglu javno su kritikovali, a sada se to već razvilo u glasine da bi mogli da osnuju sopstvene stranke. Podršku je počela da gubi i Erdoganova saveznica, Partija nacionalističkog pokreta (MHP). „Bila je to kolosalna strateška greška. Erdogan mora ozbiljno da zasuče rukave i pretrese svoje politike kako bi se povratio. LJudi kažu da je potrebno mnogo vremena da se demokratija izgradi, ali ovi rezultati pokazuju da je potrebno i mnogo vremena da se ubije. Turske demokratske strukture neverovatno su otporne“, smatra politikolog Soner Čagaptaj. Greška bi, međutim, bila i pomisao da istanbulski poraz neumitno znači dug pad Erdogana i AKP. Za početak, niko ne zna na kakve bi još eksere na putu mogao da naleti Imamoglu. AKP i dalje kontroliše 25 od 39 istanbulskih distrikta i ima većinu u gradskoj skupštini. „Tek treba da vidimo kako će Erdogan reagovati na pobedu Imamoglua. Istanbul nije samo simbolično mesto početka njegove političke karijere, već i ogroman izvor prihoda, kojim se može obezbediti izborna podrška. Već smo videli da ga neće lako pustiti iz ruku. Sada treba da vidimo hoće li Imamoglu biti ometan, na primer sečom finansiranja, ili možda čak i uklonjen nekim pravnim izgovorom“, upozorava Lisel Hinc, profesor evropskih i evroazijskih studija na baltimorskom Univerzitetu DŽon Hopkins. Analitičari su, čini se, saglasni da bi zbacivanje Imamoglua ipak bilo preveliki zalogaj, ali ne treba zaboraviti ni šta se dešava na nacionalnom planu. Ovih dana počinje suđenje novoj grupi optuženih zbog čuvenih protesta na Taksimu 2013. Ti su višemesečni protesti, podsetimo, počeli kao pokušaj da se spase gradski park, razvili se u borbu protiv autoritarne vlasti, i završili se sa jedanaest mrtvih. Optuženima se sudi za „pokušaj zbacivanja vlade“, za šta im preti doživotna robija bez prava na pomilovanje. U prethodnim takvim suđenjima optuženi su oslobođeni, ali sama činjenica da ta suđenja i dalje traju, dovoljno govori o tome šta će se naći na putu Ekrema Imamoglua. U međuvremenu, njegova je pobeda donela barem jednu nesumnjivu korist. Turska lira, koja je ove godine izgubila osam odsto vrednosti u odnosu na dolar, od čega je gori bio samo argentinski pezos, veselo je poskočila. Već u prvim satima uspela se skoro jedan procenat. Tržište misli da je turska demokratija izdržala, objašnjavaju stručnjaci. Kockanje se barem na tom terenu isplatilo, primetio bi neko.