Klasika u novom ruhu

Bartok plus opera festival u gradiću Miškolc, severoistočno od Budimpešte, iako je posvećen jednoj od najuzvišenijih i najskupljih umetnosti, zapravo predstavlja opštenarodnu svetkovinu. Nakon 18 godina postojanja, učinio je da se građani sažive sa operskim arijama, provučenim kroz sve epohe, stilove i žanrove, a uključujući i ulične nastupe kostimiranih muzičara i plesača, žonglerske tačke, pa čak i promenadu pokretnog klavira, pod rukovodstvom tzv. Mister Pijana. Pozornice su na trgovima, okružene brzo instalirajućim restoranima i kioscima, u crkvama, muzičkim školama, galerijama, Domu kulture, na poljanama... Svuda su i video-bimovi, reklame za Festival, ali i panoi za fotografisanje u ulogama heroja iz operskih dela, pa ceo Miškolc blista i postoji kao pohvala probranoj muzici. Cinici bi, istina, rekli – pomalo estradno i populistički, dok ne sagledaju rezultate ove vrste prosvetiteljstva, skupa sa rapidno rastućim brojem turista, o kojem naše vlasti samo sanjaju, smišljajući bezvezarije. U Miškolcu se dešava nešto do čega i oni ne mogu ni da dobace: opera izaziva duboke emocije i kod slučajno zatečenih lokalnih pijanaca, oličene u ganuću i suzama. Ovaj grad nudi čitav novi univerzum, za koji mi ovde nemamo pojma da egzistira. Većina se građana bivšeg industrijskog centra, sada okrenutog zelenoj i smart ekonomiji, tih 10 festivalskih dana lepo dotera, ali u tome ne pretera. Pa rasterećeno strit-performansima ulazi u zgradu Nacionalnog teatra, ujedno i Opere, ili kakav drugi objekat sa ogromnog spiska zgrada u službi Festivala. Na otvorenom, opet, imaju priliku da se sretnu sa umetnicima što imaju nonšalantniji pristup izvođenju, pa i da „nauče“ ponešto o tipovima aplauza, i to od čuvenog kvarteta tenora Leon voci iz Lavova u Ukrajini (Krici lavova u prevodu). „Postoje četiri vrste tapšanja, i onaj slabi, najnižeg nivoa, nismo imali prilike ovde da čujemo“, obratio se ovećem auditorijumu jedan od Lavova. Drugi, treći i četvrti vid aplaudiranja, iako poznati i upriličavani, ponovo su vežbani, uz afirmativno zviždanje, ciku, stajaće ovacije, pa je ostalo da se upoznaju i sa VIP aplauzom. „To je kad sve ovo ponovite, a onda devojke i žene istrče na scenu“, objašnjenje sa bine ispratio je masovni smeh grohotom iz publike. „Lekcija“ o tapšanju bila je odličan potez kao vrsta interakcije, ali sa stanovišta pouke, apsolutno suvišan. Jer, svi su pljeskali, bilo sedeli na klupama, žardinjerama, u formiranom gledalištu, bilo tek zastali prolazeći Sent Ištvan trgom na biciklima, ili gurajući decu u kolicima. Štaviše, Mađari bi mogli da drže kurseve po svetu iz komplimentiranja dlanovima, budući da su sami izmislili takozvani „gvozdeni “ aplauz, kako su nam objasnili upućeni. S njim se srećemo već prilikom prvog komada u Kamernom teatru, koji se zagonetno zove ... i eho. Ovo bitefovsko delo, satkano od lutkarske predstave, plesa i operskog pevanja sa dominantnom scenografijom – ogledalima, prožeto je čudnom erotikom, vrstom ljubavnog trougla sa njim, njom i njenim alter-egom od sunđera. Kopija sopranistkinje je verna originalu, kao da je proizvod 3D printera, a neverovatno živa, zahvaljujući veštini lutkara, obučenog u crno, i tako stopljenog sa pozadinom, dok i sam ne zaigra. Sledi ta posebna vrsta aplauza, nepomenuta na prethodnom „tečaju“, koja nagrađuje nadahnuto izvođenje „trija“. Ruke plješću u određenom ritmu, sve brže i brže, niko takt ne prekida, a sve to kulminira vrlo kontrolisanim ekstatičnim povicima. Potom se sve ponavlja u ciklusima, pa je sasvim jasno da je publika uigrana, „profesionalna“, ali se još ne naslućuje do kojih razmera. Uskoro se u ovo uveravamo, jer slično je i nakon Zlatnog zmaja poznatog mađarskog kompozitora Petera Etveša, na glavnoj sceni Opere. Bizarna priča o kineskom kuvaru koga zaboli zub, a ne može da zatraži stručnu pomoć kao ilegalni radnik restorana negde u Nemačkoj, pa mu ga kolege vade vodoinstalaterskim kleštima, dok iz otvorene rane vapi dečakova porodica kojoj se on ne javlja mesecima, a isprepletana sa još bizarnijim pričama o kapitalističkom ustrojstvu, nailazi na isti prijem. Publika ritmičkim tapšanjem izvođačima iz Izraela priznaje virtuoznost u interpretaciji komplikovanog komada punog mučnog, crnog humora, sve i ako više voli ljubavne od socijalnih tema, sa kritičkim osvrtom na pitanje migranata. Delo nadaleko prevazilazi ono na šta je srpski auditorijum navikao, pa je suočavanje sa savremenim konceptom u operi novinarki NIN-a iskustvo „plus“, na „gvozdeno“ aplaudiranje. U kontekst modernizacije zapalo je i najizvođenije opersko delo, Boemi Đakoma Pučinija, ali nešto nespretnije od prethodnog, po već izoštrenijem osećaju novinarke iz Srbije. Italijanski stihovi su ovom prilikom pretočeni u video koji se emituje na ogromnom platnu Letnje pozornice. Doživljaju razuzdanog, a sirotinjskog života četvorice mladića na pariskoj mansardi, pomažu platna Van Goga emitovana sa video-bima, na koje se nakalemljuju prizori snega, volšebno nabavljenog pića, furunčeta.., što izaziva sporadično tapšanje, kikot i „bravooo“ oko 500 prisutnih, koliko je stolica. Neki ipak odlaze posle prvog čina, među kojima i novinarka NIN-a. „Previše utisaka, i na ivici detinjastog, maltene Diznilenda“, nepotrebnu silesiju slika što odvraćaju pažnju od Pučinija, ona komentariše sa ostalim „beguncima“. Oni što su ostali do kraja, pak, smatraju, da Pučinija ništa ne može da ugrozi, a kamoli omalovaži, pogotovo u tako veštoj interpretaciji prvaka Opere iz Miškolca. Koji dan kasnije, ta ista scena nudi drugačiji ugođaj intervencijama novih tehnologija. Na programu je Prometej Aleksandra Skrjabina, koji je note video u bojama, kako je i uspostavio vlastiti tonski sistem „superhromatike“. Za razliku od ekscentrične muzike, lajt-šou je gotovo umeren: pet simboličnih stubova u pozadini sporadično menjaju nijanse, nekad i trepereći, ali dozirano i sa ukusom, kao vizuelna pratnja maestralnom sviranju. U nastavku je jednočinka Dvorac Plavobradog, jedina i svetski poznata opera Bele Bartoka, kome je Festival i posvećen. Na sasvim svedenoj sceni, dešava se muzički performans gde se ne zna šta je jače - izvedba pevača (soprana i basa), orkestra, ili sama legenda, metaforička priča o odnosu između muškaraca i žena. U oba slučaja, „gvozdeni“ aplauz se prolama, iako Bartok izaziva više ciklusa ponavljanja. I pokoju suzu, kad su žene u pitanju, čija je priroda, konkretno – radoznalost i ljubomora, ovim komadom katarzom razobličena. Letnja scena je mesto još jednog spektakla, više megdana čuvenog dua – Igudesmana i DŽua (klavir i violina) iz Rusije i Koreje, koji virtuoznost kombinuju sa komikom. Gledaoci se silno zabavljaju, al’ slušaoci u njima vape za što više Mocarta, Rahmaljinova.., nauštrb (zdušno primljenih) pošalica. Ipak ih teško puštaju sa scene nakon bisa, izmoljenog, naravno „gvozdenim“ klepanjem dlanova. Na Noru savremenika Albina Frisa, nagrađenu za najbolju operu na festivalskom konkursu, čekalo se sa uzbuđenjem, kao na „romantično delo, pisano u tradicionalnom stilu, a kao poklon kompozitora supruzi za Dan zaljubljenih“. Predugi i prepatetični komad, već viđen na mnogo načina, drastično je rasterao gledaoce, ali su najuporniji za ostanak imali razloga - ovacije i karakteristično tapšanje trajali su čitavih 15 minuta. Još burnije reakcije izazvala je Kavalerija rustikana Pjetra Maskanja, odigrana u autentičnom ambijentu, ispred Kalvarija kapele iznad ljupkog gradića. Obasjana ružičastim snopom svetlosti, ona nudi opsenu da je nebo pozelenelo (ili – porezedelo). Mnogoljudni orkestar, i hor koji se vija po livadi, situaciju čini još nadrealnijom. Ipak, „Gvozdeni zmaj“ je postavio nove standarde, bar kod autorke ovog teksta, pa ne deli opšte oduševljenje i opijenost, maltene omađijanost. Izvođači su zasuti gomilama cveća i serijama aplauza, čija se nepokolebljivost, kao što rekosmo, zove „gvozdenom“. Kavalerija tako postaje udarna festivalska pesnica. Poprište muzičkih događaja je i kalvinistička crkva na brdu Avaš, malo iznad grada, okružena šumom i senovitim grobljem, gde je, u prvom navratu, istovremeno uzvišeno i dosadnjikavo, u skladu sa crkvenom ideologijom i grandioznom, ali strogom drevnom građevinom. Publika sedi na molitvenim klupama, neka nemačka arija se čuje iz starinskih orgulja, prati ih sopran i hor mađarskog Nacionalnog teatra, bravurozno. Međutim, sve odiše krutošću i natprirodnim osećajem za red, kako je i u Evangelističkoj crkvi u samom centru Miškolca, gde u kitnjastijem ambijentu od prethodnog, nastupa ansambl od devet izvođača (ponet), sa Orijentalnim lumenom. Ova mistična kompozicija od 15 delova, prati se uštogljeno, takođe iz drvenih klupa, i svi znaju da nema aplauza između stavova. Delo je zanosno, psihodelično, i da je Festival drugačiji, svi bi plesali , podstaknuti LSD-ijem i sličnim stimulansima, i tapšali kad im padne na pamet. Ovako, u reformatorskoj atmosferi, ushićenje je skučeno, pa temperamentniji ponovo izlaze, što neprimetnije. S druge strane, izvođači ekstazu izražavaju grimasama, jer sve bi drugo bilo neprikladno situaciji. Sasvim je drugačije na koncertu Peter Sarik trija, koji u stilu fri-džeza izvode Bartoka, tu se svakih malo pljesak otme i spontano. Poneko i zapeva, kad u slobodnom stilu (klavira, kontrabasa i bubnja) prepozna narodnu melodiju, a ovo trio i podstiče, i sam se koristeći pljeskom dlanova u oblikovanju kompozicija. Iako se i ovde na kraju čuje sad već dobro poznati ritmički aplauz publike, u talasima, utisak je da je džezirani Bartok dosegao neprevaziđen nivo opšte euforije. I, opet zabluda, publika može još više od sebe da da, zapadajući u opštu histeriju na koncertu Petera Milera Sijama, osnivača Bartok festivala, ali i čuvenog Sigeta u Budimpešti. Miler je bio poznata rok zvezda tokom devedesetih prošlog veka (dva puta nastupao i sa Dejvidom Bouvijem), izražavajući pobunu više stihovima, no melodijom. Zvuk je prilično mekan, ali po načinu kako pleše publika, očigledno je da im Miler nešto tvrđe poručuje, što izlazi iz okvira konvencionalnih pop-tonova. Desetodnevna manifestacija dala je građanstvu više od stotinu programa, uključila sve generacije, pokrila sve ukuse i vrste raspoloženja, pretvarajući sve zajedno u festivalsku groznicu. Po novoj koncepciji od 2011, „plus“ u nazivu više ne znače drugi kompozitori osim nacionalnog heroja Bartoka, već savremeniji pristupi operi. U tom cilju se u Miškolc zovu najbolji svetski kompozitori, dirigenti, orkestri, pevači.., šta gradski oci vide kao vrstu oživljavanja mesta, čija je reputacija opala gašenjem starinskih fabrika. I, osim banjskoga, ekstremnog i drugih vrsta turizma, kulturu vide kao najbolji resurs za revitalizaciju. Ako bi se nešto Miškolcu i moglo zameriti, to je slabo poznavanje engleskog. Ali, i ovo se nadomešćuje na razne načine – neopisivom ljubaznošću, spremnošću da te neko lično odvede do određenog punkta, ili ga potraži na Gugl mapi... Vrhunac ipak biva kad u masi događaja, a manjku festivalskog kadra, na raspolaganje stave luksuzni mercedes da vas preveze od tačke A do tačke B, ma koliko bile blizu izraženo koracima. Drugačiji je to narod, nametao se zaključak, ne samo po reakciji na operu. To je narod što igra salsu po parkovima, đubre odlaže na za to predviđena mesta, i vadi ga iz rečice Šajo kad ga nanese bujica, čeka zeleno na semaforu, sve i ako na ulici nema auta... Parovi se drže za ruke, tramvaji dolaze na vreme, tačno u sekund predviđen na elektronskom monitoru, i nema guranja prilikom ulaska… Ili je stvar obrnuta, pa je kultura rezultat obrazovne politike, uključujući i Bartok festival, tako drugačiji od onog što pruža Beograd prilikom svojih „glamuroznih“ priredbi, izuzev BITEF-a, Beogradskog festivala igre i nastupa Filharmonije na Ušću. Iako, poređenje je besmisleno, jer je Miškolc tek nešto veći od Subotice, pa paralelu treba praviti sa Budimpeštom, na našu nesreću.