Firenca, daleko a blizu

Konačno se setiše Lorencaća! Da ne idem više po gradu kao jurodivac i vičem na sav glas kako ovaj komad mora da se igra u Srbiji danas, dok uprave pozorišta treskaju vratima; gotovo kao što Lorencaću firentinski gospari zatvaraju škure ispred nosa kada ih poziva na revoluciju. Naime, osim studenata koje momentalno oblije hladni znoj ako na ispitu izvuku moju najomiljeniju dramu, malo ko je danas čuo za ovaj biser dramske klasike u žanru „istorijskih scena“ iz tridesetih godina 19. veka, delo francuskog romantičara Alfreda de Misea. Komad se, doduše, i inače prilično retko izvodi: i na praizvedbu je čekao nekoliko decenija, sve dok se za naslovni lik nije zainteresovala lično „božanstvena Sara (Bernar)“ koja je u svom egzibicionizmu volela da igra muške uloge (scenski je oživela i junaka koji je bio uzor De Miseu u stvaranju Lorencaća, Šekspirovog Hamleta). Razlog tog istorijskog kašnjenja nije taj, ili nije bar samo taj, što je priča o političkim intrigama i prevratima u Firenci Medičijevih iz 16. veka imala gromoglasan i opasan eho u Parizu za vladavine Luja Filipa, već i zbog toga što je, razočaran u teatar zbog neuspeha svoje prethodne drame, De Mise napisao Lorencaća protiv svih zakonitosti ondašnje, pa i današnje klasične pozornice. U komadu defiluje nekoliko desetina likova, od kojih i epizodni imaju psihološku uobličenost i dramsku funkciju, mesta dešavanje radnje se umnožavaju i menjaju filmskom brzinom, narativni tokovi se granaju u svim pravcima tako da se neki od njih, osim na tematskom planu, uopšte ne povezuju, te se stvara vrlo živ, plastičan doživljaj pulsiranja života celog jednog grada. Firenca tako staje rame uz rame s Lorencaćem kao glavni junak dela. Imajući ovo u vidu, očekivalo bi se da inscenacija Lorencaća bude pravi scenski spektakl u koje bi pozorište, pogotovu ono koje, kao Jugoslovensko dramsko, za to ima uslova, uloži sve svoje prostorne, tehnološke, glumačke i finansijske kapacitete. Zato je instruisani gledalac nemalo iznenađen izborima koje na, na Sceni „LJuba Tadić“ JDP-a, osmislio i sproveo reditelj Boris Liješević. Svega devet, i to poglavito veoma mladih glumaca u svim tim desetinama uloga (zapravo, u onim koje su preživeli veoma drastične intervencije na tekstu); minimalistička, bela platforma, iz znakovno nerazgovetnih razloga izdignuta iznad prave pozornice, koja ispražnjenošću od dekora može da stvori asocijaciju na, u ovom slučaju adekvatnu šekspirovsku metaforu „celog sveta kao scene“ (scenografija Gorčina Stojanovića); pomenuta nemilosrdna seča teksta... Kada gledaoca upućenog u komad prođe prvi šok izazvan izneverenim očekivanjima, onda on može, hladne glave i dobronamerno, da se prepusti tumačenju i vrednovanju ovakvog koncepta. U podeli uloga Liješević je napravio znakovit i, iz njegovog koncepta, opravdan i tačan izbor. Većina glumaca igra više uloga, a jedini izuzetak su Marko Janketić kao Lorencaćo, Milan Marić kao Vojvoda Aleksandar i Branislav Lečić kao Filipo Stroci - likovi koji, kada se raščiste svi paralelni i digresivni narativni tokovi, zapravo pletu akciono i idejno jezgro komada. Koliko god to bilo nezahvalno, skoro pa nemoguće, radnja ovog rasplinutog komada se, ipak, može odrediti. Na sredini drame saznajemo, u sceni ispovesti Filipu Strociju, jednim od retkih Firentinaca koji ga nije prezreo i odbacio, da je mladi plemić i vojvodin rođak Lorenco, s pogrdnim nadimkom Lorencaćo, navukao masku nemorala kako bi stekao poverenje poročnog i surovog vladara i onda, iskoristivši to poverenje, ubio tiranina, oslobodio državu i ostvario mladalačku, megalomansku fiksaciju da učini veliko delo kojim će se upisati u istoriju, a što će on, iako je usled spoznaje sveopšte korumpiranosti Firentinaca u međuvremenu odbacio revolucionarne ideale, konačno i sprovesti, svesno žrtvujući život. U toj se sceni, kroz Lorencovu ispovest, spajaju i prožimaju dve glavne teme drame. S jedne strane je egzistencijalističko pitanje da li je moguće osloboditi se jungovske „persone“, slike koje o nama imaju drugi, ili nas ona, kao maska srasla uz lice, fatalno definiše; s druge strane je etičko i političko pitanje da li pobuna, čak revolucija ima smisla ako je društvo pristalo na nasilje i korupciju tiranskog režima, ako je korumpirano do srži, ako je nemoral metastazirao do granica kada leka više nema... De Miseov odgovor je da pojedinac individualnim činom može da skine ljagu s imena, ali da društvu nema spasa. I pored drastičnih skraćivanja teksta, i pored toga što većina glumaca velikom brzinom prelazi iz lika u lik, ova se značenja komada iščitavaju iz predstave, što je i bio razlog snažne identifikacije publike, te odgovarajuće, pozitivne reakcije. Zapravo, intervencije na tekstu su i išle u pravcu da se on akciono i tematski zgusne, te da se pomenuta značenja jasno izdvoje. U tom cilju reditelj je - nerado priznajem da je to bilo dramaturški opravdano - žrtvovao mnoge likove i za njih vezane linije priče, a mene je za srce ujelo ubijanje markize Čibo, jednog od najboljih ženskih likova u istoriji drame, republikanke i patriotkinje koja zavođenjem pokušava da vojvodu vrati na pravi put i od njega stvori odgovornog vladara Firence... Ako zanemarimo moj žal koji se nikog drugog ne tiče, ostaje činjenica da je, ipak, dramaturško zgušnjavanje, u kombinaciji s neretko znakovno nečitkim prelascima glumaca iz lika u lik (i pored njihovog razdvajanja putem eklektičnih, savremeno-istorijskih kostima Marije Marković Milojev), kod neupućenog gledaoca stvaralo teškoće u praćenju osnovne priče. Ali, jednom kad bi se probile kroz tu znakovnu šumu, De Miseove misli bi se, kao što rekoh, oštro, tačno i jasno zabadale u svest gledalaca. Rediteljev koncept zasnivao se, pored zgušnjavanja teksta i odluke da neki glumci igraju više uloga, i na tome što se mimetički modus kombinuje s epskim, što se, srpski rečeno, neki delovi teksta čitaju ili prepričavaju. Ova odluka je opravdana pomenutom, izvornom De Miseovom „epizacijom“ (kad čitate dramu imate utisak da je u pitanju roman ili scenario za film), a dodatno je ojačana time što tekst čita vojvoda Aleksandar. Takvo rešenje je na prvi pogled zbunjujuće, jer ovo definitivno nije komad o njemu (videli smo da su glavni junaci Lorencaćo i sama Firenca), ali je, zapravo, vrlo dobro osmišljeno. Aleksandra ubija Lorenco, ali njegov duh ostaje da vlada Firencom, tiranoubistvo nije donelo slobodu, revolucija se nije desila, na prestolu će ga zameniti isti takav Mediči, nova marioneta Vatikana i drugih tuđinskih sila... Lorenca ubijaju, Stroci je očajan, Firenca kurvinski ćuti, a Aleksandrova tiranija opstaje, samo menja fizičko obličje. Scenska igra je veoma dinamična, brzo kretanje glumaca i žustra fizička akcija stvaraju utisak uzavrele pozorišne mašine. Time se gubi na psihološkim nijansama u karakterizaciji likova, na političkoj i etičkoj višeslojnosti, egzistencijalističkoj dubini, ali se dobija na nekoj, valjda, mladalačkoj neposrednosti i žestini i jednom, generalno, savremenom doživljaju sveta. Sve uloge su manji ili veći krokiji, jedino je, a što je bilo neophodno, Lorencaćo Marka Janketića produbljeniji, oseća se rezignacija, sumnja i nemoć čoveka koji je spoznao svet i ljude i zna da se oni ne mogu popraviti... Na kraju, kada se sve sabere i oduzme, najveća dilema u vezi s ovakvim Lorencaćom (prevod ovog ličnog imena i naslova dela na srpski javlja se i kao Lorencaćo i kao Lorencačo, a JDP se opredelilo za ovaj drugi), nije ta šta je sve iz drame ispalo: ako je skraćivanje dramski i scenski opravdano, nebitno je šta o tome misli istoričar drame. Drugačije rečeno, De Miseov komad se izvesno može igrati i ovako, publika je s razumevanjem i uzbuđenjem prihvatila autorove misli. Ono što ostaje dilema nije, dakle, toliko šta se tim skraćivanjem izgubilo od višeslojnosti, nego baš od ubojitosti... Da li bi, drugim rečima, jedan smireniji i ohlađeniji dramaturško-rediteljski koncept na nas delovao još više uznemirujuće, kao hladno sečivo koje nam neko polako, dugo, metodično i, kao „građanima pokornim“, sasvim zasluženo zariva u stomak... To ne možemo da znamo, ali je, sve u svemu, za svako poštovanje i pohvalu što su se Boris Liješević i Jugoslovensko dramsko pozorište prihvatili ovog izazova i stvorili nesumnjivo značajnu predstavu.