Učestvovati ili pobeći u gumenom čamcu

Jedan od spasonosnih saveta umetnicima početnicima bio bi: izbegnite da se vaše debitantsko delo dešava u sadašnjosti (neka, ako je moguće, bude locirano u prošlosti pošto budućnost vrlo lako i brzo postaje sadašnjost) i moći ćete da ga stvarate dugo i temeljno bez rizika da će zastariti i izgubiti smisao postojanja. Bile su pedesete godine prošlog veka kada je ne više toliko mladi DŽozef Heler celu deceniju pisao roman Kvaka 22. A pedesete su bile vreme posla, vreme kada je stari američki novac – svi ti Morgani, Rokfeleri i Vanderbiltovi – nepovratno zaposeo novi, postkolonijalno uređeni svet. U isto vreme, Heler je radio prvo kao kopirajter, zatim kao deo reklamnih odeljenja uglednih nedeljnih i mesečnih časopisa. Stoga, nije iznenađujuće da su svi likovi Kvake 22 u nekoj vrsti posla. Kapetan Josarijan, nišandžija dvomotornog bombardera sa bazom na italijanskom ostrvu Pijanosa tokom Drugog svetskog rata se, recimo, nalazi u poslu bežanja od smrti dok se komandant njegove jedinice pukovnik Katkart nalazi u poslu ličnog napretka. Ideje, pokreti, nacije, zastareli su koncepti po potrebi korišćeni u cilju uspešnijeg poslovanja. Godine 1963. kada je Kvaka 22 konačno objavljena a za rat u Vijetnamu već bio napisan detaljan sinopsis, američki intelektualci polako su upisivali znak pitanja na kraju rečenice „šta smo u proteklih dvadesetak godina učinili od sveta?“. Da je Heler bio brži i završio pisanje sredinom pedesetih, roman ili uopšte ne bi bio objavljen ili bi ostao na nivou kulta. No, 1963. godine, dok je Heler gostovao u jutarnjem televizijskom programu promovišući svoju umetnost, voditelj mu je konspirativno rekao – možda u pauzi za reklame – da po hodnicima i direktorskim toaletima lepi stotine „Josarijan je živ“ nalepnica koje je sam napravio. Program sekte je, poput Luterovog, mogao biti prikucan na vrata državne institucije a da njegov pisac neće već sledećeg jutra biti raščerečen na gradskom trgu. Ipak, nije bilo zgoreg to učiniti tajnovito. Pre desetak godina mikrofon je uhvatio kratki razgovor Baraka Obame i Dmitrija Medvedeva. Obama je, pre ili posle zvaničnog dela nekog susreta na visokom nivou, ruskom kolegi rekao, otprilike, „mi ćemo sada malo da vas pritisnemo za naše, unutrašnje potrebe“, na šta je Medvedev odgovorio, „preneću Vladimiru“. Da li je, onda, nezvanično zapravo zvanično i da li je Major Major iz Kvake 22, oficir zadužen za bavljenje problemima ljudstva koji prima stranke samo kada nije u kancelariji, tj. „tu je kada nije tu“, življi nego ikada? I kako su autori televizijske ekranizacije Kvake 22 – i to stvarajući u, ni manje ni više, nego eri Donalda Trampa – uspeli da promaše većinu meta koje im je Heler nacrtao a scenarista Bak Henri i reditelj Majk Nikols u filmskoj verziji iz 1970. godine približili za ugodno gađanje (ovaj put, drugačijim, po trajanju dejstva prikladnijim oružjem)? U pokušaju linearne dramaturgije (i pokušaju odmaka od ranijeg filma koji izuzima taj deo romana) autori započinju seriju od početka fabule, kasarne za obuku u američkoj pustinji. U kasarni je mali bog izvesni poručnik Šaiskof, idiot bez ijedne ideje osim onih vezanih za usavršavanje paradiranja. Recimo, Šaiskof će, u romanu, poželeti da žicama probode ruke učesnika parade u cilju podjednakog rastojanja ruku od bokova i to bi i pokušao da ostvari da ga raznovrsnost praktičnih problema vezanih za šrafljenje živih ljudi nije pokolebala u nameri. Roman uspostavlja dve teme: 1) jedini cilj svakog vlasnika funkcije koja daje moć odlučivanja je da se dodvori nadređenima – Šaiskof, videli smo, putem stvaranja savršenog paradnog marša, 2) vlasnici funkcija ne poseduju, dok se bave svojim ličnim uzdizanjem, nikakvo saosećanje. Kasnije, taj isti Šaiskof, najveći gnjidavi idiot od desetina sličnih koji nastanjuju roman, biće iz kasarne za obuku premešten u sam centar evropskih vazdušnih operacija, postaće prvo pukovnik pa na kraju general. Aleksandar Vulin kao predsednik za osam godina? Zašto da ne? Ili, približnije stvarnosti, kako da ne! Televizijski Šaiskof, u tumačenju DŽordža Klunija, pak, tipična je vojničina, urlator naredbi koji idejom šrafljenja žica u ruke plaši nesrećnike koji su primorani da ga slušaju. Dakle, izgubljen je surovi apsurd. Fragmentarna dramaturgija i apsurdno ponašanje likova nalaze se u suštini magije Kvake 22. Članovi posada bombardera, ubijani sa neprijateljskog tla od strane svojih samo malo drugačije uniformisanih dvojnika, ubijani sa prijateljskog tla od strane nadređenih koji ih koriste kao lestvice ka ličnom uspehu, traumatizovana su bića sa nenormalnim ponašanjem u normalnim situacijama, i obrnuto. Svaka jedinka, naravno, primenjuje traumu na svoj način, uslovljena svojim uzročno-posledičnim socijalnim i psihološkim ustrojstvom. Kada Arfi Ardvark, nakon što je ubio italijansku spremačicu javne kuće kaže, „silovao sam je samo jednom“, šta to zapravo znači? Da li ju je silovao pa ubio? Ili ju je silovao, nakon čega je mučenica prestala da se suprotstavlja te je sledeća penetracija Arfiju delovala dobrovoljno? Kada znamo da je Ardvark privilegovani smrad, diplomac uvaženog univerziteta, neko ko „nikada ne plaća za seks“, neko ko kao mašina traži prikladnu imućnu suprugu sa kojom bi uspostavio konglomerat, o čemu se zapravo u datom pasusu romana radi? Da li je to „silovao sam je samo jednom“, onda, primenjivo i šire, na moćne i slabe nacije? I šta su, uopšte, nacije, do manja ili veća preduzeća sa unutrašnjom i spoljašnjom eksploatacijom kao jedinom svrhom postojanja? Sad, nije lako sve prethodno izneto izraziti u nekoliko minuta, samo uz pomoć slike i izgovorene replike. Izbor glumca svakako pomaže i u tu svrhu je odlično poslužio Čarls Grodin u filmu iz 1970. godine. No, tipova poput Grodina sve je manje u 2019. godini, te poenta biva izgubljena u prevodu. Televizijski igrani program je svojom spektakularizacijom u poslednjih dvadesetak godina, osim što često dobija na kvalitetu, izgubio prostor postojanja za dela kao što je bila serija Ja, Klaudije, dela u kojima se tekstu pušta da divlja a od snimljenog pozorišta beži promišljenom upotrebom krupnog plana. Upravo bi takva, vizuelno ne preterano privlačna a ritmički oslobođena forma bila idealna za ekranizaciju Kvake 22. Suprotno tome, dobili smo vreme bačeno na dodavanje nepotrebnih scena umesto produžavanja ključnih. Na koncu, završna tema romana – vrlo bliska modernom čoveku, posebno srpskom – ona koja se tiče pitanja da li je moguće učestvovati, biti koristan, pomagati onima kojima je pomoć potrebna, a ne biti moralno ukaljan onima koji učestvovanje vode, nadgledaju ili tek uporedo sa istim za sebe stiču materijalnu korist, u potpunosti je izuzeta. Učestvovati ili pobeći u gumenom čamcu, veslanjem od Sredozemnog mora do Švedske? Televizijski Josarijan ostaje deo sistema koji mu, istina, dopušta da odbaci uniformu jer će se tako bolje osećati dok ispušta bombe na sela i mostove. Literarni, pak, pre nego što će se odlučiti na beg, kaže, „Smeta mi što oni misle da sam ovca. Misle da su pametni a da smo mi ostali glupi. I, znaš, Denbi, prvi mi put to sada pada na pamet, možda su u pravu.“