Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   20.10.2019. 02:21
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
УВОДНИК
Наш краљ Иби

Пред нама се сада уздиже нова, монументална фигура Вучића заштитника народа. И не брани он само свој народ од „зле опозиције“ и „паразитске елите коју презире“. Он га брани чак и од своје власти! Хеј, па ко је то пре њега икада урадио? Тријумф демагогије!

Наизглед парадоксално, упркос вртоглавим рејтинзима којимa истраживачи јавног мњења мере подршку председнику Србије и владајућој СНС и без обзира на осетно мање људи на улицама у протестима опозиције, Александар Вучић, у последње време, делује врло неспокојно и нервозно. Има много знакова који показују да нешто озбиљно срећу квари председнику. И то баш у тренуцима када је славодобитно прогласио улазак Србије у златно доба о коме ће, како је узвратио малициозним критичарима, писати будући уџбеници. Велику је енергију председников тим за специјалне задатке уложио да се угуше протести. Делегитимисањем опозиционих лидера и њиховом дискредитацијом постигнуто је извесно деморалисање грађана за масовно исказивање револта. У томе им је, руку на срце, од помоћи била и хетерогеност опозиције, суревњивост, недостатак стратегије и лутање око циљева и средстава да се они постигну. Али је жар побуне, који је много шири него што опозиционе партије покривају, остао да тиња и прети да ће се у првим јесењим данима разбуктати. И председник то добро зна.

Једна од важних полуга у инжењерингу Вучићеве власти је производња обожавања. И то не само због таштине великог вође који се нада да ће ући у вечност, него и као моћно средство владања. Требало је постићи такав степен обожавања да и највећи српски националиста и русофил верује како је врхунски патриотски чин фактичко признавање Косова. Но, и то са обожавањем није испало како је планирано. Омела га је националистичка опозиција, али и национална елита за коју је веровао да му је природни савезник, па и тврдо крило СПЦ које не успева да смекша ни стварањем заједничког фронта власти и цркве против закона о верским заједницама у Црној Гори. Неизвесност како ће косовски епилог, који се ипак назире, утицати на његов политички пут, који је раније бар декларативно био спреман да жртвује због тако важног националног питања, прилично квари мирне снове Александра Вучића. А радост дела опозиције због могуће пропасти или одлагања преговора о Косову чини перспективу још апсурднијом и трагичнијом. И шта сад, у тако измењеним околностима, председник да ради? Тек што смо предахнули од кампање „Будућност Србије“, покренуо је нову која би требало да додатно мотивише бирачко тело. Јер, осећа он да је на његовим скуповима, па чак и страначким, све мање енергије и ентузијазма, да је погонско гориво подршке коју ужива све више страх или дужност а све мање страст. Види и он да је усахнуо занос, да су утишана клицања и да људи којима се обраћа изгледају утучено као они који су изашли по задатку а не слободном вољом. Утихнули су чак и аплаудери на страначким скуповима и у његовом блиском окружењу и све чешће мора да их опомиње на њихово неподношљиво ћутање. А проломио се недавно и један глас против „издали сте Косово“. И Вучић зна да то што је један, не значи да је једини. Као што такође зна да се капитал „најуспешније политике“ ипак круни, да се легитимитет власти постепено урушава, а пренадувана подршка прети да пукне као мехур од сапунице. Зато мора да вади нове карте из рукава - још више демагогије и још снажнији популизам! Вучић је, наиме, годинама градио слику великог заштитника Србије од спољашњег и унутрашњег непријатеља, од амбасадора и њихових домаћих слугу, од великих сила којима може само он у брк да скреше оно што се нико други пре њега није усуђивао и од „шупље и празне лажне елите коју презире јер ништа не ради и само паметује“. А сад се полако пред нама уздиже нова, монументална фигура Вучића заштитника народа. И не брани он само свој народ од зле „опозиције која би да га пљачка“, од „паразитске елите која нема храбрости ни за шта осим да позива на хаос и неред“ и која га мрзи само зато „што јој није поклонио мало пажње и платио јој рекет“. Он свој народ брани чак и од своје власти! Хеј, па ко је то пре њега икада урадио? Тријумф демагогије! „Хоћу да будем део народа.“ „Немојте да ме одвајате од народа“, узвикнуо је Вучић промовишући нову фазу своје владавине у којој су већ страдале металне ограде, Шанел и Валентино ташнице од по неколико хиљада евра, привилегија ВИП статуса и првог реда и Бабићево летовање на Хвару. Да не боду очи! А шта зна народ шта су баснословно скупа Бриони одела, Лоро Пијано или Чезаре Атолини сакои које председник, њихов горљиви бранитељ, носи - од муке и невоље. Наравно.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Ана Брнабић, премијерка

Данас могу да кажем да волим и поштујем ову странку и да се надам да ће ме прихватити као свој део

Прочитајте све мисли
bg