Naš kralj Ibi

Naizgled paradoksalno, uprkos vrtoglavim rejtinzima kojima istraživači javnog mnjenja mere podršku predsedniku Srbije i vladajućoj SNS i bez obzira na osetno manje ljudi na ulicama u protestima opozicije, Aleksandar Vučić, u poslednje vreme, deluje vrlo nespokojno i nervozno. Ima mnogo znakova koji pokazuju da nešto ozbiljno sreću kvari predsedniku. I to baš u trenucima kada je slavodobitno proglasio ulazak Srbije u zlatno doba o kome će, kako je uzvratio malicioznim kritičarima, pisati budući udžbenici. Veliku je energiju predsednikov tim za specijalne zadatke uložio da se uguše protesti. Delegitimisanjem opozicionih lidera i njihovom diskreditacijom postignuto je izvesno demoralisanje građana za masovno iskazivanje revolta. U tome im je, ruku na srce, od pomoći bila i heterogenost opozicije, surevnjivost, nedostatak strategije i lutanje oko ciljeva i sredstava da se oni postignu. Ali je žar pobune, koji je mnogo širi nego što opozicione partije pokrivaju, ostao da tinja i preti da će se u prvim jesenjim danima razbuktati. I predsednik to dobro zna. Jedna od važnih poluga u inženjeringu Vučićeve vlasti je proizvodnja obožavanja. I to ne samo zbog taštine velikog vođe koji se nada da će ući u večnost, nego i kao moćno sredstvo vladanja. Trebalo je postići takav stepen obožavanja da i najveći srpski nacionalista i rusofil veruje kako je vrhunski patriotski čin faktičko priznavanje Kosova. No, i to sa obožavanjem nije ispalo kako je planirano. Omela ga je nacionalistička opozicija, ali i nacionalna elita za koju je verovao da mu je prirodni saveznik, pa i tvrdo krilo SPC koje ne uspeva da smekša ni stvaranjem zajedničkog fronta vlasti i crkve protiv zakona o verskim zajednicama u Crnoj Gori. Neizvesnost kako će kosovski epilog, koji se ipak nazire, uticati na njegov politički put, koji je ranije bar deklarativno bio spreman da žrtvuje zbog tako važnog nacionalnog pitanja, prilično kvari mirne snove Aleksandra Vučića. A radost dela opozicije zbog moguće propasti ili odlaganja pregovora o Kosovu čini perspektivu još apsurdnijom i tragičnijom. I šta sad, u tako izmenjenim okolnostima, predsednik da radi? Tek što smo predahnuli od kampanje „Budućnost Srbije“, pokrenuo je novu koja bi trebalo da dodatno motiviše biračko telo. Jer, oseća on da je na njegovim skupovima, pa čak i stranačkim, sve manje energije i entuzijazma, da je pogonsko gorivo podrške koju uživa sve više strah ili dužnost a sve manje strast. Vidi i on da je usahnuo zanos, da su utišana klicanja i da ljudi kojima se obraća izgledaju utučeno kao oni koji su izašli po zadatku a ne slobodnom voljom. Utihnuli su čak i aplauderi na stranačkim skupovima i u njegovom bliskom okruženju i sve češće mora da ih opominje na njihovo nepodnošljivo ćutanje. A prolomio se nedavno i jedan glas protiv „izdali ste Kosovo“. I Vučić zna da to što je jedan, ne znači da je jedini. Kao što takođe zna da se kapital „najuspešnije politike“ ipak kruni, da se legitimitet vlasti postepeno urušava, a prenaduvana podrška preti da pukne kao mehur od sapunice. Zato mora da vadi nove karte iz rukava - još više demagogije i još snažniji populizam! Vučić je, naime, godinama gradio sliku velikog zaštitnika Srbije od spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, od ambasadora i njihovih domaćih slugu, od velikih sila kojima može samo on u brk da skreše ono što se niko drugi pre njega nije usuđivao i od „šuplje i prazne lažne elite koju prezire jer ništa ne radi i samo pametuje“. A sad se polako pred nama uzdiže nova, monumentalna figura Vučića zaštitnika naroda. I ne brani on samo svoj narod od zle „opozicije koja bi da ga pljačka“, od „parazitske elite koja nema hrabrosti ni za šta osim da poziva na haos i nered“ i koja ga mrzi samo zato „što joj nije poklonio malo pažnje i platio joj reket“. On svoj narod brani čak i od svoje vlasti! Hej, pa ko je to pre njega ikada uradio? Trijumf demagogije! „Hoću da budem deo naroda.“ „Nemojte da me odvajate od naroda“, uzviknuo je Vučić promovišući novu fazu svoje vladavine u kojoj su već stradale metalne ograde, Šanel i Valentino tašnice od po nekoliko hiljada evra, privilegija VIP statusa i prvog reda i Babićevo letovanje na Hvaru. Da ne bodu oči! A šta zna narod šta su basnoslovno skupa Brioni odela, Loro Pijano ili Čezare Atolini sakoi koje predsednik, njihov gorljivi branitelj, nosi - od muke i nevolje. Naravno.