Vlast gura društvo u sukob

U čemu je nesporazum aktuelne srpske vlasti sa elitom, zašto je određena elita poverovala da je Vučić taj koji može doneti reforme i boljitak za Srbiju, zašto deo javnosti smatra da su delovi elita eksponenti stranih, ili ma kojih drugih interesnih grupa, zašto su elite uvek tako blizu vlasti? Ako je SANU ta elita koja čini koštanu srž nacije, da li nam je potrebna ta lenja organizacija. Da li je već u vreme Gazimestana srpska elita pokazala nedostatak integriteta i vizije? Zašto elite vode društvo u destrukciju i nestajanje, umesto da doprinesu razvoju nacije. O tome za NIN govori istoričarka Dubravka Stojanović. Ako postoji jaz između elita i „naroda“ i ako „narod“ ima spor sa elitom, pitanje je zašto nema s Aleksandrom Vučićem. I on je deo elite? Kakve? E to je ključno pitanje! Obično govorim o Srbiji kao avangardi populizma, jer je od trenutka kada je devedesetih godina 19. veka Narodna radikalna stranka osvojila premoć u političkom životu, uspostavljen jedan populistički diskurs kojim se narod „pujdao“ protiv elite. To je tipičan govor, danas bismo rekli, protiv establišmenta koji koriste svi – od Trampa do Orbana, Erdogana ili Putina. Ali taj govor je lažan, kao i sve drugo u populizmu, jer populizam čim dođe na vlast i te kako postaje establišment, prigrabi svu vlast, pojede sve institucije, ukine procedure i zarobi državu, prilagođujući je sebi. Zbog toga Vučić „grdi“ elitu, da bi se predstavio kao da je on „narod“, da je on trbuhozborac tog naroda, što je takođe osnovna karakteristika populizma. Zato on kao kritikuje Šanelove torbice „jer od njih ne vidi narod“ ili, imamo primer iz prošlosti, kada su Pašićevi radikali u Skupštini govorili protiv izgradnje dvospratnica u Beogradu, jer kao taj luksuz „vređa naš narod“. Eto tako te vlasti „zavode“ narod, lažno prikazuju sebe kao njegove saveznike u borbi protiv iskvarene elite koja ga eksploatiše, a narodu to prija. Pa setimo se samo da se i Miloševićev dolazak na vlast zvao antibirokratska revolucija. To je ta ista ideja, da je novi vođa oslobodilac potlačenog naroda. To ovde uvek prolazi! Vučić se na početku vladavine ulagivao „eliti“, ostavljao je utisak da mu je stalo da ga ona prihvati, naročito liberalna opozicija. Šta je očekivao zauzvrat? Hteo je da se predstavi kao preobraženi, novi Vučić, kao da je svukao radikalski svlak. Pa Evropa, pa Maks Veber, pa racionalnost… Ne znam da li je stvarno verovao da će neko pasti na tu ofanzivu šarma, da će neko u to poverovati. I ne znam da li je neko u to stvarno i poverovao. Ali jesu mnogi dobro razumeli da će on dugo vladati i da im je bolje da napuste poziciju marginalnih intelektualaca i da se nekako približe vlastima. Ali, to sve više nije važno. Važno je sada da smo ušli u novu fazu, da je nasilje ogoljeno, da je vlast sve opasnija. Sama je ukinula sve kanale za političku komunikaciju, ona sama gura društvo u sukob. Zato mislim da je trenutno stanje veoma opasno. U nekom momentu ta elita postala je za njega „licemerna, žuta“, „banda i ološ elita“? Tipično za populiste. Pošto se populista predstavlja kao glas pravog naroda, onda svi koji nisu vlast moraju biti proglašeni nelegitimnim, a zatim i nelegalnim. Početkom 20. veka je opozicija govorila da je prema njoj dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Tako je i danas. Svoju poziciju vlast gradi potiranjem, omalovažavanjem drugog, zato je taj govor mržnje toliko svuda prisutan. On je suština te politike. To vuče korene iz naše prošlosti? Takvo političko ponašanje počelo je „Velikim narodnim odisajem“, događajem koji je „otkrila“ Latinka Perović, čije je istraživanje pokazalo da se radilo o iživljavanju radikala nad poraženim pripadnicima Napredne stranke. To je počelo 1887. godine, a ubijeno je oko 300 naprednjaka, spaljivane su im kuće, uništavana su im imanja. Kasnije, kad su čvrsto došli na vlast i na njoj ostali skoro pola veka, radikali su se tako ponašali prema svim političkim protivnicima. Tako da bismo noviju istoriju Srbije mogli da hronološki omeđimo od Velikog narodnog odisaja do Događanja naroda. U tom sistemu politički neistomišljenik može biti samo neprijatelj i to je ono što ovo društvo stalno drži na ivici građanskog rata, što stvara ogromnu nesigurnost i ne da mu da se stabilizuje. To otvara put ka nasilju koje je imanentni deo populizma. Zašto Vučić sada kaže da prezire elitu? I to je tipično. U Narodnoj skupštini početkom 20. veka poslanici sa sela koji su činili vladajuću većinu često su držali govore u kojima su ismevali pismene i obrazovane ljude, i to uz opšte odobravanje i, kako nam svedoče stenografske beleške Narodne skupštine – „smeh u sali“. Razvijao se jedan egalitarni model društva u kome je osuđivan svako ko bi imalo podigao glavu, ko bi po bilo čemu bio „iznad naroda“. Jedan poslanik je čak rekao – „Dok je bilo manje pismenih, Hrist je po ovoj zemlji išao“. To je sasvim uporedivo s načinom na koji je Vučić pokušao da omalovaži profesora Ognjena Radonjića, gotovo se pohvalivši da ga prezire! U svakoj normalnoj zemlji to bi bio skandal bez presedana, ali ovde, bojim se, to i dalje nailazi na odobravanje mnogih, upravo zbog tog vrlo snažnog egalitarizma. Zato se Vučić tako i ponaša. I zato mu ne pada rejting! Ako „zavera elita“ vuče društvo nazad, koja od elita je vukla Srbiju napred kroz njenu istoriju? Bilo je nekoliko pokušaja. To je sigurno bilo u vreme kneza Mihaila koji je pokrenuo čitav niz modernizacijskih poduhvata, od uređenja Beograda do uređenja države. Neki tanki pokušaji bili su u vreme stvaranja Jugoslavije, ali se to vrlo brzo napustilo i zemlja je potonula u političke i nacionalne sukobe. Socijalistički projekat je bio okrenut budućnosti i on je imao veliki modernizacijski naboj i neke vrlo značajne rezultate, od modernizacije društva, preko opismenjavanja, urbanizacije, industrijalizacije, položaja žena… Ali to je isto bila partijska država, a uz to i ekonomski neodrživ sistem, što je pokrenulo krizu, uključujući i krizu međunacionalnih odnosa. Možda je Đinđićeva vlada bila takav pokušaj, ali se i tada, kao i u slučaju kneza Mihaila, pokušaj završio ubistvom vladara. Neću time da kažem da smo ukleti, ali hoću da kažem da modernizacija ide teško i da su mnogo jače snage koje ne žele napred. To je taj savez elita. Premijerka je izjavila da je „elita“ napustila područje normalnosti i pluralizma i usvojila stav „svako ko nije sa mnom, protiv mene je“? Početkom 20. veka opozicija je govorila da za Srbiju važi: „Čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda“. U takvom sistemu većina je imala sva prava, pa i da krši zakone, kako je često govorio ministar unutrašnjih poslove Stojan Protić. A opoziciji je, u novinama vladajuće stranke, savetovano ovako: „Manjina ima uopšte jedno opšte pravo: da sve svoje staranje upravi na to da i sama opet postane većina, i dok taj uspeh ne postigne mora se predati nemoći i isključenju.“ U takvoj državi društvo je pod stalnom temperaturom, stalno se proizvode neprijatelji, jer se tako najbolje homogenizuje narod, stvara se ta paranoja da su neprijatelji svuda oko nas. Strah je najbolji saveznik autoritarne vlasti. Latinka Perović kaže da naša elita nikada nije imala za primarni cilj prosperitet Srbije, već opsednutost teritorijom. Ali, niko od svih tih elita danas se ne izjašnjava o teritorijalnoj budućnosti Srbije i Kosovu? Tu niste u pravu. Pitanje teritorija je svakodnevno na stolu. Ne kaže se to otvoreno, ali stalno rušenje Bosne i Hercegovine preko Dodika, stalno jačanje animoziteta prema Crnoj Gori i blokada kosovskog pitanja uz povremeno pominjanje prekrajanja granica je upravo to stalno manipulisanje teritorijalnim pitanjima. Srbija je uvek bila nedovršena država, jer nikada nije prihvatila svoje granice i ustave koje je sama donosila. I o jednom i o drugom se uvek govori kao o privremenom stanju, što takođe koči napredak. Ako ne znate ni tačno gde se nalazite ni kako vam je uređena zemlja, ne možete da mislite na njen unutrašnji razvoj! Kažu, ako je SANU ta elita koja čini koštanu srž nacije, onda nam i nije potrebna. Da li su u pravu kada je smatraju lenjom organizacijom koja se zapravo ne bavi mnogo ni društvom a ni kulturom? Što se mene tiče, mislim da je najbolje kad se SANU ničim ne bavi. Čim nešto uradi, od izbora članova do konferencija koje organizuje, pokaže svoju potpunu parohijalnost, bar u onim naukama koje pratim. Tužna bi bila slika Srbije ako bismo je gledali samo kroz tu instituciju. Mala grupa intelektualaca, antiratno orijentisana, suprotstavila se Miloševićevom režimu, šta se sa njima dogodilo nakon 5. oktobra? Oni su bili na antiratnim pozicijama i tačno je ono što je govorio Radomir Konstantinović da je takozvana druga Srbija ona Srbija koja se ne miri sa zločinom. Upravo zbog toga ta grupa je ostala na margini i posle 5. oktobra, jer nije došlo do suštinskog diskontinuiteta s 90-im. Milutin Milanković se, posle završenog fakulteta i doktorata u Beču, vratio u Srbiju. Delio je malu kancelariju sa još trojicom takođe značajnih naučnika. Zašto se intelektualni svet danas ne vraća iz inostranstva, već je trend odlaska kao u vreme Miloševićevog režima? Zato što nema nade. Nije to više pitanje samo veće plate. Zašto se odlazi iz Hrvatske gde je u Zagrebu prosečna plata 1.000 evra? U tim tako užasno zatvorenim provincijama, izjedenim mržnjom, ne može da se živi, te sredine guše, ta društva umiru. Srbija je ugušena tlapnjama o teritorijama, grandomanskim fantazijama, korupcijom, partijskim zapošljavanjem, nepravdom. Mladi se s pravom tu osećaju kao u živom blatu. Zato eliti pripada Laban, predsednik opštine Subotica? Laban i svi slični lokalni šerifi. Zato govorim o zaveri protiv Srbije, jer u kakvom bi Labanovom interesu bio napredak Srbije? U njegovom interesu je da bude još mnogo gore, na čemu se svesrdno radi. Kako vidite pokušaj vlasti da Danila Kiša proglasi počasnim građaninom Subotice, što je njegova supruga odbila? Mirjana Miočinović, Kišova supruga, napisala je jedno odlično pismo u kome je tražila da se taj proces poništi, jer Laban i subotička vlast ni na koji način ne deluju u skladu s Kišovim vrednostima. Ali ova vlast ima potrebu da usisa važne autoritete iz prošlosti, pošto nema svoje. Tako su oni podigli spomenik Pekiću, pokrenuli postavljanje spomenika Đinđiću, pa sad i Kiš tu treba da padne. Oni sebi prave tobožnju vertikalu, proizvode svoje „pretke“. Ali, za mene je problem što to nisu uradile vlasti posle 5. oktobra, što se one nisu bavile ovim simbolima umesto da su donosile zakone o rehabilitaciji četnika. Time su oni napravili prostor da naprednjačka vlast prisvaja te simbole jedne moderne, svetske Srbije, koji su suprotni vrednostima koje ona promoviše. Vučić je napomenuo da bi mogao da pridobije elitu samo kad bi njenim pripadnicima malo podilazio, i omogućio nešto novca. Ali, rekao je da on to ne želi jer prezire elitu. Zašto predsednik prezire elitu? On je na to takoreći obavezan kao populista. To je obavezna tačka. To jeste demagogija, ali je i suština. Jer populizam je destruktivan, on ruši sve pred sobom, pa i one ljude koji treba da budu autoriteti u jednom društvu. On ih tako delegitimiše, kaže im „ćuti bre“, što bi rekao ministar prosvete. Suština je da se svako ponizi, da svako ostane bez dostojanstva, da se uništi svaka konkurencija, dotuče pluralizam i da, na kraju, ostane samo jedan glas, onaj iz trbuha naroda. Elitu bi trebalo da čine najbolji među nama iz svih oblasti i da oni vuku ovo društvo napred. Ko su bili pripadnici elite kroz našu istoriju koji su povukli društvo kroz reforme? Elita je deo društva koji utiče na određivanje pravca u kome se društvo kreće. Dakle, taj pojam treba da bude vrednosno neutralan, pa i onda kada vam se trenutna elita ne sviđa. U našoj istoriji osnovni problem je bio što su različite vrste elita, političke, intelektualne, privredne, finansijske… bile stopljene u jednu. Radilo se o uskom krugu obrazovanih ljudi koji su istovremeno bili i ministri, i poslanici, i profesori univerziteta, a često su ti isti ljudi kontrolisali tokove novca i ekonomiju zemlje. Tako su se pretopili država i vrh društva, umesto da oni budu u jednom napetom odnosu gde vrh društva radi na sputavanju državne samovolje, širenju prostora slobode, snaženju vladavine prava… Suprotno tome, ta tanka elita vezivala se za vladajuću partiju, zbog čega je vrlo rano, već krajem 19. veka, država postala partijska država, u kojoj je interes vladajuće partije iznad zakona, institucija i opšteg dobra. I upravo je ta partijska država naš najjači istorijski kontinuitet, to je ta najdublja korupcija koja je toksična po društvo. A pojedinci? Zbog partijske države je uvek bilo vrlo malo pojedinaca koji su bili nezavisni od države, većina je na različite načine od nje zavisila. Bilo tako što ih je država školovala, što su radili za državnu platu ili što im je država preko političkih i partijskih veza omogućavala bolje poslove. A bez nezavisnih društvenih krugova i nezavisnih pojedinaca nema demokratije, nema nikog ko bi se suprotstavio autoritarnoj vlasti. Ko danas čini elitu? Iako je danas naše društvo daleko složenije nego što je to bilo pre Drugog svetskog rata, i dalje elite nisu dovoljno razuđene. One koje bi trebalo najviše da se bore za pravnu državu – privredne i finansijske elite - najviše su srasle s državom, njihov privredni uspeh uglavnom zavisi od bliskosti s državnim vrhom, pa samim tim one ne mogu biti oslonac u borbi za, na primer, vladavinu prava ili jačanje institucija, što bi trebalo da bude njihov prvorazredni interes. Intelektualna elita daje neke znake života, ali i ona je u velikom procentu potpuno zavisna od države, od plate ili projekata, pa strahuje za svoju egzistenciju. U opštem siromaštvu malo je pojedinaca i društvenih grupa koje mogu da budu nezavisne od države i da je pritiskaju da postane bolja. Kada govorite o „zaveri elita“ pretpostavljam da mislite i na neke njene skrivene ciljeve? NJihov cilj je ostvarenje sopstvenog interesa. Dakle, ništa neobično. Ono što jeste neobično to je da ove elite o kojima smo pričali imaju interes da zakoče razvoj društva. Ukratko, kada bi došlo do stvarnog razvoja Srbije, one bi izgubile svoje pozicije, ne bi više mogle da imaju monopol, ni privilegije koje imaju zloupotrebljavajući zaostalost. Zato njima odgovara klijentelistička država koja im nabacuje poslove i koja ih kupuje dotacijama. Ta trulež je njihovo prirodno stanje. U partijskoj i klijentelističkoj državi svako je manje ili više kupljen. Zato društvo ne može da se pokrene. Takvim elitama ne ide u prilog razvoj Srbije. NJima ne idu u prilog evropske integracije, rešavanje kosovskog pitanja, rešavanje bilo kog pitanja ili, na primer, stvaranje boljeg obrazovnog sistema. NJima odgovara da sve što je pametno pobegne odavde i da ih niko ne ometa u vršljanju ovom zemljom. Zato govorim o zaveri elita protiv Srbije, jer je to propadanje Srbije u njihovom interesu. Zato problem nije u trenutnoj vlasti nego u tim mnogo dubljim interesima koji ovde drže svaku destruktivnu vlast.