Naprednjakinja u radikalnom nastajanju

S njene tačke gledišta, Ana Brnabić je prilično u pravu kada kaže da je svejedno da li će postati članica SNS: za dalji opstanak na visokoj poziciji njoj nije neophodna podrška stranačke baze, što je, inače, u politici slučaj i o čemu nam govore primeri nekih ranijih nestranačkih premijera, poput, recimo, Mirka Cvetkovića. Jer, svesna je ona da je za opstanak u vrhu vlasti danas bitna samo podrška Aleksandra Vučića, a nju je osigurala na drugi način: što ličnim karakteristikama zbog kojih je rašireno uverenje da nema osobe koja bi u bilo kom trenutku od sada do večnosti, mogla biti manja konkurencija aktuelnom predsedniku Srbije, što interesnom povezanošću sa glavnim centrom moći, okupljenim, naravno, oko istog tog Vučića, bez čijeg je pominjanja postalo gotovo nemoguće sročiti rečenicu s političkim značenjem. Tu je, naravno, još jedan faktor koji Anu Brnabić cementira u vrhu aktuelne vladajuće piramide: dotična i dalje briljira u udvorištvu prema Vučiću, čime je postavila težak zadatak oštroj konkurenciji poltrona koji umeju čak i da nas zabave izrazima „fizičkog i mentalnog divljenja“ glavnom šefu, kako usred Skupštine svojevremeno reče živopisni i po bezbednost građana opasni Zoran Babić. Uprkos raznim očiglednim promenama tokom (prve) dve godine premijerskog mandata, udvorištvo s kojim Ana Brnabić govori o svom mentoru ostalo je neokrnjeno. Uostalom, šta bi se drugo osim nedavne tvrdnje da je Vučić bio „najbolji predsednik vlade decenijama unazad“ moglo očekivati od osobe koja se, prihvatajući premijersku funkciju, javno oglasila ovim nezaboravnim rečima: „ Ja nemam autoritet kao Vučić, a nisam ga ni zaslužila. Nisam izašla na izbore, nemam svoju stranku, nisam dobila skoro 56 odsto glasova. Meni je autoritet dat od nekog ko je dobio 56 odsto podrške direktno od građana“. Možda nekome nije čudno toliko divljenje prema čoveku koji joj je omogućio uspon na visoke državne funkcije (ministarsku, pa premijersku) i sve to nakon podrške koju je, s pozicije direktorke firme Kontinental vind partners, u aferi „Lidija Udovički“ javno pružila verziji kojom su negirani navodi o umešanosti Vučićevog kuma Nikole Petrovića u navodni slučaj pokušaja reketiranja te kompanije. Ono što, međutim, ostaje pomalo čudno je činjenica da se o njenom učlanjenju u SNS priča poodavno, ali se to i dalje nije desilo. I čak su propuštene dve svečarske prilike kada bi uzimanje članske karte stranke koju premijerka, kako reče, „poštuje i voli“, moglo biti pompezno ozvaničeno – Vidovdan i druga godišnjica rada „vlade Ane Brnabić“ (čije je članove, kao što se sećamo, uglavnom izabrao prethodni premijer, Vučić). Pojavile su se čak i spekulacije da premijerka, zapravo, nije baš oduševljena idejom da prihvati partijsku člansku kartu, te da je do toga mnogo više stalo samom Vučiću koji, tvrdi se, planira čak i da pouzdanu saradnicu instalira čak i na funkciju – predsednice stranke. Bilo bi to sasvim u skladu sa uverenjem da joj je i premijerska funkcija pripala zbog već pominjanih performansi koje je čine idealnom „čuvarkom funkcije“ do trenutka u kome bi, po proverenom receptu autokrata, Vučić zaključio da mu je vreme da se sa Andrićevog venca ponovo preseli u Nemanjinu. Deo javnosti veruje da je, po istom tom principu - odnosno, u uverenju da ni na poziciji predsednice stranke Ana Brnabić ne bi imala šanse da politički ojača i postane rival u sve umešanom Vučiću - i nastala ideja o njoj kao potencijalnoj predsednici stranke sa čije čelne pozicije je Vučić, prema sopstvenim najavama, trebalo da se povuče još početkom godine. Priča o Ani Brnabić kao predsednici SNS, ipak, još uvek se nalazi u domenu potpunih spekulacija, što ne znači da ne postoji politički razlog za stranačku promociju osobe za koju je sam Vučić ocenio da - nema politički kapacitet. To je, podsetimo, proizlazilo iz činjenice da je, u vreme kada ju je postavio na funkciju premijera, predsednik Srbije tvrdio da će – iako nešto slično ne postoji u Ustavu – ona biti „ekonomski“ premijer, dok je funkcija „političkog premijera“ bila namenjena Ivici Dačiću. Do danas, uzgred, nije ustanovljeno na osnovu čega se Ana Brnabić promoviše kao „ekspert“ i to ekonomski, s obzirom na to da je završila studije poslovne administracije na niskorangiranom univerzitetu Nortvud u Mičigenu, nakon čega je stekla MBA diplomu iz marketinga na Hul univerzitetu u Engleskoj. Cinici bi rekli da tajna leži u tome što joj je znanje engleskog jezika bolje od prilično rudimentarnog srpskog - a u tom delu koji se odnosi na poznavanje maternjeg jezika, isti cinici nalaze i sponu premijerke sa raznim Babićima i ostalim funkcionerima stranke čija bi članica uskoro trebalo da postane. Ali, čemu sve to i zašto je potrošena priča o „ekspertkinji“ koja, radom na digitalizaciji svega postojećeg, modernizuje Srbiju i doprinosi zvaničnoj tezi o „lideru u regionu“, pa čak i šire - ali ne na listama ugroženih medijskih sloboda ili rascvetale korupcije, na kojima Srbija, prema brojnim nezavisnim izveštajima, zaista jeste lider? Prema javno izrečenom mišljenju Cvijetina Milivojevića cela ideja o uvođenju Ane Brnabić u SNS smišljena je kako bi se „zaplašilo“ aktuelno stranačko rukovodstvo. A to, zapravo, znači da bi se dovođenjem jednog, objektivno gledano, potpuno stranog tela na vrh stranačke hijerarhije, unela nestabilnost u naprednjačke redove - sve da bi se tom ogromnom mašinerijom lakše vladalo i, pod pritiskom gubitka privilegija, stegli eventualni olabavljeni šrafovi. Vučić je imao dve godine da se uveri u apsolutnu poslušnost Ane Brnabić - ako mu je tako nešto uopšte bilo potrebno. Recimo zbog pojedinih analitičara koji su, u vreme promovisanja aktuelne vlade, gajili nade da bi, makar u oblasti javne komunikacije, osoba sa iskustvom u nevladinom sektoru mogla na svoju ruku uvesti nešto civilizovaniji diskurs od aktuelnog radikalskog i time makar minimalno izmeniti šablon po kome Vučić kroji Srbiju po svom ukusu. Zbog dokazane apsolutne poslušnosti Ane Brnabić, ako bi se zaista odlučio da je proglasi za predsednicu SNS, takav čudan gest ne bi mu predstavljao čak ni teoretski problem i prepreku da nastavi sa dosadašnjim ličnim čvrstorukaškim vođenjem stranke - em ona sama nije iskazala ni najmanju nameru da se sačuva od „problematičnih“ postupaka, em u naprednjačkoj bazi ne uživa nikakav ugled, na osnovu koga bi mogla da stekne nekakvu samostalnost. A za naprednjake kojima bi promocija Ane Brnabić na (bilo koju) visoku stranačku funkciju mogla biti previše odbojna, spremna je predizborno-motivaciona šargarepa: značajan broj ljudi moći će da računa na nove funkcijice i odgovarajuće privilegijice, jer se glavni odbor stranke širi na čak 500 ljudi. O neverovatnosti tog broja najbolje govori činjenica da Centralni komitet ogromne KP ogromne Kine, gde su predstavnici SNS nedavno odlazili na političku obuku, prema Vikipediji, trenutno ima 350 članova, od čega svega 205 sa punim članstvom. Istovremeno, predsedništvo SNS širi se na 50 ljudi (Politbiro KP Kine ih ima 25). Nije to, naravno, jedini način na koji vladajuća partija „steže“ i motiviše svoje članstvo, ozbiljno se pripremajući za predstojeće izbore, za koje se tvrdi da će biti održani u martu sledeće godine, mada ima procena da bi se, ukoliko zaista postoji šansa za kosovski dogovor, izbori mogli isprovocirati i znatno ranije, već na jesen. Stranačko članstvo je, naime, još jednom dobilo dokaz o tome koliko je naprednjačka partijska knjižica korisna u zemlji devastiranog pravosuđa: upravo smo pratili seriju povlačenja ostavki i vraćanja mandata naprednjačkih funkcionera protiv kojih postoje ozbiljne optužbe (Miroslav Nikolić iz Knića, Milan Božić iz Požege, Milutin Jeličić Jutka iz Brusa...) Stari je to recept privremenog povlačenja iz fokusa javnosti ljudi sumnjivih „dostignuća“ dok „oluja“ ne prođe i hronična sklonost građana ka brzom zaboravu ne stvori uslove za povratak na odgovorne funkcije: gledali smo, recimo, kako je Bratislav Gašić, zbog nedoličnog ponašanja, „izdržao“ celu godinu bez funkcije, pre nego što je postavljen na izuzetno važno mesto direktora Bezbednosno-informativne agencije. I zašto bi, uostalom, problematičan rad određenih ljudi, čak i kad ga sami Aleksandar Vučić i Ana Brnabić ustanove, predstavljao bilo kakav problem za dalje karijere dotičnih lica? Sve je ovde dozvoljeno onima koji su na vlasti, na šta smo mogli da se podsetimo prilikom, recimo, ovonedeljne samohvalisave konferencije za novinare na kojoj se premijerka dičila „uspesima“ postignutim za dve godine rada aktuelne vlade. Jer, u „davno“ proleće 2018, oboje su najavljivali rekonstrukciju vlade i odlazak ministara koji „nemaju rezultate“, da bi, potom, cela priča bila odložena jer je „prioritet rešavanje kosovskog čvora“. A onda se svest o postojanju „ministara bez rezultata“ pretvorila u priču o ogromnim „uspesima“ i napor da se opovrgnu sve tvrdnje o problematičnom delovanju i problematičnim članovima kabineta. Tome, uostalom, služi ukidanje medijskih sloboda, kome, naučivši najvažniju lekciju od iskusnog mentora, premijerka Brnabić daje ogroman doprinos sada već redovnim napadima na ono malo preostalih medijskih kuća koje i dalje nastoje da se bave svojim poslom. Teško je reći šta je društveno najštetnije u mnoštvu premijerkinih poteza u pravcu gušenja medija: da li razne besprizorne izjave, poput tvrdnje da „sada ima nedostataka istraživačkog novinarstva, ali ne zato što to guši vlada, već ga nema, jer nema objektivnog novinarstva u Srbiji, odnosno ima jako malo objektivnih novinara“ - i sve to uprkos činjenici da su, upravo za istraživačke tekstove, domaći mediji pokupili gotovo sve najznačajnije svetske nagrade u toj oblasti!? Ili je, ipak, najštetnija odluka da se, nakon višemesečnog fingiranja rada na medijskoj strategiji u saradnji sa predstavnicima struke, u Brisel pošalje izmenjena verzija o kojoj profesionalci iz Radne grupe nisu znali ništa? I kojoj mogu samo naknadno da se protive, svesni da vodi daljem uništavanju medijskih sloboda? Jer, tamo gde nema slobodnih medija dostupnih svima, vladati je moguće čak i ako zemlja od toga ima nemerljivu štetu: do većinskog biračkog tela stižu samo priče o navodnim uspesima i zlatnom dobu koje dolazi, bez i najmanje opasnosti da procuri neka od informacija o sumnjivim biografijama i poslovima pripadnika vrha vlasti, o načinu na koji se zaista troši novac građana, o odlukama donesenim na korist pojedinaca, ali pogubnim po javni interes, ili o pritiscima i manipulacijama potrebnim da se, čak i u gotovo potpunom medijskom mraku i uz intenzivnu najbezočniju propagandu, osvoje izborni glasovi i obezbedi dalje vladanje zemljom i kontrola nad svim njenim resursima. I dok se malena, ali zato prokazana „tviter zajednica“ gorko „zabavlja“ navodima o, recimo, poslovnim vezama premijerke i ministra finansija Siniše Malog, vlasnika plagiranog doktorata i dugačkog niza drugih afera, ili, recimo, najnovijim istraživanjem BIRN-a u kome se tvrdi da su kompanije povezane sa ljudima iz najbližeg okruženja Viktora Orbana, Aleksandra Vučića i Ane Brnabić od 2016. dobile u postupku javnih nabavki ugovore u vrednosti više od 25 miliona evra za poslove javnog osvetljenja u nekoliko gradova u kojima je na vlasti SNS...sama Ana Brnabić usavršava - radikalski nastup. Budućoj članici stranke čije jezgro čine nekadašnji radikali, odlično ide: nakon sada već uobičajenog osionog obraćanja novinarima (bilo na konferenciji za medije, bilo na sastanku sa vlasnicom TV nateranom na štrajk glađu) dobili smo i primere radikalske verzije „pokazivanja mišića“ spoljnim faktorima – od Evropske komisije, čiji ju je vrlo nepovoljan izveštaj o stanju u Srbiji „zasmejao“, do sopstvenih sagovornika u procesu rešenja kosovskog problema, koje je proglasila „ljudima iz šume“. Za nas bi, valjda, utešna trebalo da bude činjenica da naša Ana nije iz šume: ne, ona je pripadnica misteriozno obogaćenog sloja za koji ne važe pravila namenjena običnim smrtnicima - između ostalih ni ona koja običnim pripadnicima gej populacije ne dozvoljava da imaju decu. A možda je baš u tome tajna za kojom tragamo: Ana se u jednom zaista pokazala kao vrhunski ekspert - u oblasti ostvarivanja ličnih interesa. Malo li je, u ovako osiromašenoj zemlji?