Život u getu

Dok je Aleksandar Vučić u nastavcima prepričavao triler o nekim imaginarnim ali „grdnim batinama“ i tvrdio da je on glavni lik u toj sagi (kao žrtva, šta bi drugo bio?), prave „grdne batine“ otišle su u drugom pravcu. Postale su redovan sport na retkim autobuskim stajalištima u gradu, na kojima brojni zainteresovani čekaju još ređe autobuse, mada se kao batinaši nisu pojavila tri opoziciona političara i Jovo Bakić (ona strašna „petorka“ koja je toliko zaplašila predsednika da je zaboravio i račun do 10), već prosečni građani. Oni koji su pažljivo vaspitani na rijalitijima i aktuelnom sazivu skupštine i koji misle da je sasvim normalno nekog saplesti ili mu uvrnuti ruku da bi ga izbacio iz autobusa i obezbedio sebi mesto. Sjajna slika i sjajna sportska predstava na otvorenom u nedostatku „nacionalnog stadiona“, a pritom, za razliku od fudbalera, pobeđuju oni za koje vlast navija. Kako je uveličati i kako proširiti? Pa već je zatvoren ceo centar grada sa svojim dekadentnim sadržajima poput muzeja, galerija, pozorišta, koncertnih dvorana i državnih fakulteta. I već su ukinute tri trolejbuske linije, dok su preostale skraćene. „Ništa lakše, pozatvaraćemo i ostatak centra i ukinuti bar dve tramvajske linije“, uskliknuo je gradonačelnik Zoran Radojičić (ili je i ovog puta taman zaustio da usklikne kada ga je preduhitrio zamenik Vesić) i na spisak potencijalnog bojnog polja dodao i četiri golema bulevara: Ulicu kraljice Marije, 27. marta, Cara Dušana i DŽordža Vašingtona. Ovo je stvarno odobrovoljilo predsednika i dalo mu mogućnosti da opet ispali svoju omiljenu floskulu o „kritizerima koji samo kukaju“. Doduše, već ju je upotrebio pre skoro dve godine, kada je usred jednog od brojnih saobraćajnih kolapsa, izneo argument da ti koji kukaju, plaču, nariču...(zna on mnogo glagola koji pristaju uz njegov narod) istovremeno „tvrde da ima mnogo rupa na ulicama, a zatim prigovaraju da su velike gužve zbog radova na putevima“. S obzirom na to da bi ponovna priča o rupama pokazala da naprednjaci nisu u stanju ni rupe da zakrpe dve godine, novi napad na „plačljivce“ (zna i mnogo epiteta) je malo modifikovao. „Svi kukaju da je gužva u celoj zemlji. A što je tako? Pa, imamo manje stanovnika nego što smo imali, a ne više... Pa gužva je zato što se bolje živi, imamo po 30.000, 50.000, 70.000 više novih automobila svake godine. Samo to niko neće da prizna. Neko treba da se ne plaši da narodu saopšti istinu, bez obzira na to što će da bude napadnut“, rekao je Vučić. Niko ne sme da saopšti narodu da se bolje živi jer će zbog toga biti napadnut?! Dobro je što imamo junaka koji to sme da izgovori i to ne na ulicama Beograda gde su gužve, već u dobro obezbeđenoj sali i direktno u lice članovima GO SNS-a. Oni mogu da razumeju svu veličinu vođine frustriranosti zbog napretka, za razliku od drskog penzionera Vojislava Novakovića koji je odlučio da tuži Grad Beograd i to zbog sitnice – pada. Zasmetalo mu je što je šetnja kao jedini vid rekreacije u njegovim godinama (82) postala opasnost i što se povredio nasred pešačkog prelaza zbog rasutog građevinskog materijala. Isto kao što je i vatrogascima zasmetalo što zapaljenoj zgradi u Karađorđevoj nisu mogli sat vremena da priđu zbog radova, ali se kao javni službenici nisu odvažili na tužbu. „Život ovde sve više podseća na kaznu i život u getu. Od samog početka najave širenja pešačke zone pokušavali smo da ukažemo na njene nedostatke i propuste. Ali gradski čelnici su ostali nemi na naše vapaje. Brzopleti i nenajavljeni radovi, promene smera ulica ili trajno zatvaranje zbunjivalo je i radnike hitnih službi, tako da su stanovnici Varoš kapije i Topličinog venca često morali da usmeravaju Hitnu pomoć kuda može da prođe da bi stigla do delova pešačke zone. Tako je jednom vozilo hitne pomoći pokušalo da kroz Ulicu cara Lazara stigne na adresu, ali je ona bila zatvorena za saobraćaj. U pokušaju da priđe sa druge strane Knez Mihailove preko Studentskog trga u bočne ulice, naišli su na žardinjere. Ka kraju su se vratili u najbližu ulicu koja je bila otvorena za saobraćaj i otrčali na lice mesta sa nosilima i opremom u rukama. Vatrogascima smo takođe morali da pomognemo kada su zbog naglog zatvaranja ulice morali da se vraćaju u rikverc Gračaničkom. Zatvaranja Trga republike i ukidanje trola sa Studentskog trga, ostavilo je naše najstarije sugrađane da često moraju da pešače i preko kilometra da bi stigli do javnog saobraćaja, da ne spominjemo da su im ukinute sve direktne linije sa svim Kliničkim centrima: Banjica, VMA, KC Zvezdara, „Dragiša Mišović“, KC... Ni taksisti ne svraćaju više u ove krajeve. Čak je i bacanje smeća postalo komplikovano: kontejneri su uklonjeni iz pešačkih ulica, oni na obodima su premali da prime sav otpad, a turiste pored Saborne crkve dočekuje smrad i ogromna količina đubreta“, kaže za NIN Dubravka Lukić iz Inicijative „Pešaci nisu maratonci“. Nedovoljno maltretiranja, uskliknuo je Vesić, zašto ograničiti haos samo na one koji žive u centru? Možemo da produžimo radove na Karađorđevoj, da dobacimo i do Karaburme, raskopamo Ulicu Marijane Gregoran i tako je ostavimo nedeljama bez radnika i da onemogućimo u narednih godinu dana svakog da stigne do radnog mesta, ukoliko nije zaposlen kao nadstojnik u sopstvenoj zgradi. I to uz tipičnu naprednjačku priču u Vesićevoj izvedbi: „Kada se rade velike rekonstrukcije, uvek ima promena u saobraćaju. Ja vas pitam da li želite da radimo po jednu ulicu godišnje ili nijednu, kako je to Đilas radio, pa da se grad uređuje sto godina? Da li želite da živimo u uređenom gradu, sa novim bulevarima, sređenim trgovima, uređenim obalama, obnovljenim fasadama, pešačkim zonama, biciklističkim stazama ili ne? To je pravo pitanje“. Ne, to nije pravo pitanje, niti je to pravi odgovor. On ne objašnjava zbog čega se ne radi jedna po jedna ulicu, zbog čega se ne izvedu tri ili četiri firme koje će posao završiti za nedelju dana u jednoj, pa se onda pređe u drugu i da li su tačne sumnje da neko mnogo više zarađuje ako radovi traju 400 a ne 7 dana. „Ovaj gradski režim Beograd doživljava i tretira kao stranački plen. Najbolji dokaz za to vam je priča o metrou za koji su pre nešto više od godinu dana prodavali karte, a ni danas niko ne zna tačno gde i kako će da ga grade. Ali znaju da će da košta oko 4,4 milijarde evra iako je metro koji su 2012. godine projektovali stručnjaci sve sa definisanim stanicama trebalo da košta 2,2 milijarde. To vam je slika i prilika nestručne, korumpirane i bahate gradske vlasti koju vodi večiti zamenik Vesić Goran. Hoće da grade metro koji je duplo skuplji, a nisu u stanju da očiste kišnu kanalizaciju iako za nju potroše rekordnih 314 miliona, pa je svaka dva dana potop. Ovaj sistem građane i njihov interes zanemaruje i ignoriše, a stručnu javnost prezire i vređa. Setite se samo kako su prošli Dragoljub Bakić ili Matija Bećković kada su rekli šta misle o besmislenim projektima koji se sprovode. U takvim okolnostima građani imaju ne samo pravo, već i obavezu, da se suprotstave devastiranju Beograda. Mi na opštini Stari grad smo građanima pružili mogućnost da kažu šta misle i građani su rekli NE Vesiću i projektima koji ukidaju gradski prevoz i pored toga što su nas horski napadali naizmenično iz Starog dvora i Nemanjine uz uvredljivo ignorisanje čitavog procesa izjašnjavanja građana, od Javnog servisa koji ima obavezu da informiše javnost o ovakvim dešavanjima“, kaže za NIN predsednik opštine Stari grad Marko Bastać. Tačno je da su građani rekli „ne“, ali je i „ne“ građanima uzvratio Radojičić jer mu je neko došapnuo da izjašnjavanje nije bilo legalno. Dovoljno da ga potpuno amnestira od činjenice da ga baš briga za mišljenje građana kojima je gradonačelnik. Kao što je i njegovog lidera baš briga za ono što kaže struka. „Jesi li normalan?! Jesi li pri sebi?!“, zagrmeo je Vučić na arhitektu Dragoljuba Bakića koji je izgovorio da u Beogradu nema kanalizacije. Samo mesec dana kasnije po Beogradu su zaplovile fekalije (automobili, ljudi, nameštaj...) Na samo šest kilometra od centra, u naselju Kotež su, nakon ispumpavanja vode stigli ljudi iz Zavoda za biocide. „Trenutno tretiraju dvorišta, a potom će isto biti učinjeno i sa unutrašnjim prostorijama. Dezinfekcija će biti obavljena redom u svim kućama, a potom će ljudima biti podeljene određene količine hlora kako bi mogli da dezinfikuju obuću prilikom svakog ulaska u kuću“, rekao je predsednik Skupštine grada Nikola Nikodijević. A onda su ekipe sa njegovim veličanstvom hlorom (nabavljen je i pored prioriteta kao što su žičare i jarboli) prošetale i do Borče i Krnjače. Za njih se našlo, ali ne i za građane u užem centru koji su se našli u vodi do struka jer kanalizacioni odvodi nisu bili očišćeni i jer je betonirani grad onemogućio da voda ode u zemlju. Ne obazirući se na primedbu arhitekte Bakića da su se njegove reči potvrdile i da „sad ja njih pitam da li su normalni“, Vučić je skoknuo do Borče da bi se malo izdrao na građane koji misle da je bilo logično da do sada dobiju kanalizaciju. Rezignirano ih je upitao koje on to obećanje nije ispunio prema Ovči, Borči, Krnjači i Kotežu i da li oni misle da se „kanalizacija pravi za tri dana“, a potom ih obavestio koliko teško radi da bi dobili kanalizaciju koju imaju (ili nemaju, ali teško je poverovati da nas je predsednik pre mesec dana slagao) za razliku od onih koji ništa ne rade a samo kritikuju. I podsetio da to i te kako mnogo košta. Košta, ali u Inicijativi „Ne davimo Beograd“ sumnjaju da je do tog naglog siromaštva do sada enormno bogatog grada, došlo zbog neplanirane kupovine hlora. „Da li ste znali da je u prethodnih pet godina preko 800 miliona dinara iz budžeta Sekretarijata za poslove odbrane, vanrednih situacija, komunikacije i koordinaciju odnosa sa građanima potrošeno na kupovinu novogodišnje rasvete? Iako nadležnost za pripremu i realizaciju redovnog održavanja objekata beogradskog sistema kišne kanalizacije nije u rukama ovog sekretarijata, činjenica da se sredstva građana umesto na suočavanje sa vanrednim situacijama, troše na bizarne igračke gradske vlasti, na najbolji način govori o kolikom se nemaru radi. U ovoj i sličnim činjenicama verovatno i leži odgovor na pitanje kako je moguće da su obilne padavine koje su pogodile Beograd ostavile toliko veliku štetu, i kako, i da li će ona ikada biti nadoknađena“, kažu u Inicijativi. I pored toga Marko Bastać je uveren da je „moguće da se suprotstavimo ovom ludilu“. Podseća da su građani uspeli, pored svih uvreda, pljuvanja i napada, da nateraju gradske čelnike da vrate saobraćaj na Trg republike, da spreče zatvaranje saobraćaja na Topličinom vencu i uništavanje parka kod spomenika Vojvodi Vuku, a da se spremaju i da vrate saobraćaj u Vasinu. „ Dakle, građanska neposlušnost uz jasno oslanjanje na mišljenje stručne javnosti jeste recept za koji oni nemaju rešenje“, kaže Bastać. Problem je što „građanska neposlušnost“ ne može da opsluži sve što su naprednjaci u stanju samo u jednom danu da smisle da bi potopili sve što je Beograd vekovima bio.