Socijalna kataklizma na šinama

Da opiše putešestvije od centra Beograda do Železničke stanice Topčider kao „vrlo uzbudljivo“, može samo grupica šiparica iz Švedske, čijem je uzrastu i pustolovnom duhu primereno da tako dožive ono što bi se pre moglo nazvati strahotom. Ta topčiderska čekaonica gde sede i ćaskaju za njih je samo usputna tačka u avanturi odlaska u Bar, na nekad „naše“ more, koju će uskoro da zaborave. Kod stare Glavne stanice, sada kapije Beograda na vodi, devojčurke su uputili na tramvaj, koji nije bio tramvaj, već autobus što ga zamenjuje dok traje prespajanje šina na Most preko Ade, prevod je onog što im se dogodilo, obogaćen njima nepoznatim detaljima. Kad je autobus (3A) zašao u gustu šumu daleke periferije, uplašene „nisu znale gde da siđu“, pa su im „ekstremno ljubazni“ putnici sa istom krajnjom tačkom, ponudili da ih slede do odredišta. S ovakvim životnim stavom punim optimizma, daleko je lakše zaći u bestragiju srpske prestonice, i on će pomoći da mlade Šveđanke pregrme scenu što je nedavno šerovana bezbroj puta na društvenim mrežama. Kad stigne voz, ovo će učmalo mesto zaličiti na Divlji zapad, ili Bombaj, kako se ta socijalna kataklizma na sva usta komentarisala. Za sada tome nema ni naznaka, grupice ljudi sa prljagom sede na klupama, jer je stanično kafanče zakatančeno od „neki dan posle Nove godine“, kako novinarki NIN-a objašnjava „jedno od osoblja“. Moli da mu se ne otkrije identitet, jer nije opunomoćen da daje izjave, pa će naš glavni vodič kroz opšte žalosno stanje na železnici, ostati anoniman. Ponešto se vidi i golim okom - menjačnice još uvek nema, ni punkta za čuvanje bagaža, stanični sat je zakucan na devet i petnaest, nefunkcionalan, pa malo podseća na famozne novogodišnje ukrase. „Kao da je Sloba još živ“, vajka se jedan od domaćih putnika, i odmah se seti i Tita, kad je „stanica bila ugledna“. „Stanica je izgrađena 1884, i nije bila predviđena kao polazna, jer je na izrazitoj krivini“, predusretljivo veli naš vodič. Mešavina osećanja nostalgije i revnosti poslodavcu, prelazi mu licem, dok opisuje Glavnu stanicu, „pravu kao strela“, sazdanu sa tom namenom, koja je zbog potreba elita lane ukinuta, i preinačena u budući muzej. NJenu je ulogu preuzeo Prokop, još uvek u izgradnji, dok je Topčider izabran kao jedina zgodna lokacija za utovar automobila koji se tradicionalno prevoze u Bar. Ova se sezona ovde „dočekuje spremna“, asfaltiran je prelaz preko pruge, kao i uzani kolodvor, „jer ima mnogo dece, starih, invalida“, čija je bezbednost ranije bila ugrožena. A „bezbednost je na prvom, drugom, trećem“, pa sve do petog mesta za Infrastrukturu Železnica Srbije, jedno od četiri dela nekad jedinstvenog preduzeća, koje ovaj fini čovek na svoju ruku zastupa. Za to vreme, red se otegao sa druge strane šina, vozači su spremni da ukrcaju kola u kaveze auto-voza, sa staze nalik brdsko-planinskoj. Pojedini koriste priliku prisustva „sedme sile“ da kažu da je „sramota“ što put do ove tačke „nije obeležen“, pa su morali da „kruže i lutaju“. Stanica je „seljana“, pridružuju se i drugi odijumu, izražavajući i stručno mišljenje: „Valjda je red da se, kad se stanica izmešta, izgradi druga, koja na nešto liči, a ova je gora i od Lajkovca“. Uz sve redovne muke, prvi petak nakon kraja školske godine, kad su gužve za ovaj pravac u zenitu, „tu negde u šumi“ organizuje se „neka manifestacija“, pa policajci preusmeravaju vozila. Od tutnjave hevi-metala, jedva se čuje zluradi komentar-pitanje: „Ko je kriv za ovu situaciju?“, ali nema veze, jer se zna odgovor. Primorani nuždom svi su oni krenuli na vreme, još nije „stigla Sofija“, kad naš vodič upozorava kolege da pripaze na putnike, jer nema ni rampe, ni signalizacije, već se voz najavljuje samo preko razglasa. Za „Sofijom“ stiže i kompozicija iz Bara, koja se, „kada kasni, zadržava u Rakovici“, naravno zbog bezbednosti, na „prvom, drugom, trećem... mestu“ za nadležne, naš ljubazni čova ne prestaje da ponavlja. Znojavi putnici i dalje sede na klupama, i svako ima neku zamerku na zamršenu sudbinu što vodi do Topčidera. Te, jedva su se uspenjali u Prokopu, te morali su da hvataju autobus do nekadašnje Glavne železničke stanice, a odatle taksi, jer im je ponestalo strpljenja i snage. Onda horski proklinju koga stignu. Kraljevski salon u drugoj staničnoj zgradi, zvrji prazan, niko ne koristi blagodeti klimatizacije, iz ko zna kog razloga. Premda se jedan podozreva: vrata su zatvorena, te se ničim ne izražava dobrodošlica u ovaj praktično muzej. U međuvremenu „međunarodni brzi voz do Bara“ uplovljava na prvi kolosek, pa se i pometnja ovde preusmerava. Kompozicija se uvek tu parkira, „iz bezbednosnih razloga“, naš vodič ponosno otkriva rezultat promišljanja rukovodstva. Stoga nema razloga za paniku, pa može da nam pokaže glavni adut pristiglog prevoznog sredstva. Taj izložbeni „eksponat“ je vagon – deo nekad čuvenog (Titovog) Plavog voza, „gde su kreveti širi, po jedan ili dva u kabini, pa pružaju veću intimu, gde je u ponudi i salon, i DVD projekcije, i sve miriše drugačije“ no u ostatku kompozicije, i gde ti nije „da kažemo – gadljivo“, da se pokriješ ćebetom. Doduše, „nema čivasa i tompusa“, kako primećuje jedan od srećnika kojima je sav taj luksuz na raspolaganju. U drugim je vagonima zlo i naopako, kupei su prepuni torbi i kofera, a ovi, verovatno, konzervi paštete i mesnih narezaka, vlasnici ih s teškom mukom raspoređuju po gornjoj polici, veru se jedni drugima po glavama. Međutim, drugi je deo voza avetinjski prazan, i na tim kolima piše „Železnice Crne Gore“, iako su spolja isti, otrcani i ižvrljani, svakako bliži 19. no 21. veku, koga uveliko prtimo. Razlog za diskriminaciju brzo se ispostavlja, jedan se postariji čovek dere na nekog preko mobilnog. „Tražio sam crnogorski vagon, a dobio srpski, hoćeš da sad zovem televiziju, kad se vratim sa mora doći ću kod tvog šefa, znaš li ti, bre, ko sam ja“, urla taj mašinovođa čitavu 41. godinu. Nudimo mu medijske usluge, pa on spremno dodaje: „Kakvi su direktori, dobro se ovo čudo i kotrlja“, proširujući raniju tezu da „riba smrdi od glave“, zaurlanu preko mobilnog. „Znam ja šta oni rade, prodaju karte za svoje vagone, i boli ih briga za putnike, a isto je i kad ideš u suprotnom pravcu“, posledica je još jedne „brakorazvodne parnice“, pored razdvajanja preduzeća, kako fenomen definiše drugi „od osoblja“. U Topčideru ih sad već ima sijaset, šefova, šefčića, direktora raznih rangova, pristigli su „zbog bezbednosti“, sad već stvarno neupitne. Pa, ipak, kad su oni tu, „sve se izdiže na jedan veći nivo“, kako gordo kaže samozvani pi-ar. Doleteo je i onaj što se na njega drao mašinovođa, sve kukajući kako će „čir da dobije od Železničke stanice, gde će život da ostavi“. Nije mu lako, svako se veče ovde „stvara“ zbog ovakvih i sličnih problema, kao što je izdavanje duplih karata, što je opet maslo Crnogoraca. Jer, u Srbiji je sve „elektronski povezano, dok se tamo sve popunjava ručno“. Uostalom, u crnogorskom delu voza i smrde klozeti, dok su u srpskom „besprekorno čisti“, kako uverava novinarku. Tom je šefu, viđenom za čir na želucu, pošlo za rukom da mašinovođi na licu mesta dokaže da je u zabludi. Odnosno, da se prodaja karata bivših supružnika odvija po propisu i međunarodnom protokolu. „Znam ja šta je on hteo, da kupi kartu za šest evra, pa da se baškari na šest ležajeva“, tako je pročitao pobesnelog kolegu, koga ipak smešta u krkljanac za koji je platio. Ono malo ljudi u crnogorskim vagonima, korisnici su povratnih karata, objašnjava, da ne bude zabune. Dok se ta drama odvija, putnici pristižu u talasima, od jednog do drugog 3A autobusa, nepouzdanog reda vožnje. „Najgore je oko devet i sedam, osam, kad smo svi na oprezu“, zbog dece, eventualnih invalida, i sve skupa „zbog bezbednosti, na prvom, drugom, trećem... mestu“ preokupacije našeg vodiča. Sreća je što je „međunarodni voz za Bar“, ukotvljen na prvom koloseku, inače bi se, nema sumnje, ponovila scena sa Divljeg zapada, iz Bombaja, što je kružila društvenim mrežama. Razlog ipak nije u tome što su „nadležni u Infrastrukturi ovo pažljivo razmotrili i promislili“, kako je sugerisao naš anđeo čuvar, već što na tom daljem koloseku, gde je ranije voz pristajao – nema struje, ako je verovati onom u sve upućenom mašinovođi. Poslednji nalet putnika 3A autobusa dovodi u pitanje sva ranija jasno izrečena pravila. Nema se vremena za razvrstavanje po „majci“ i „ocu“ iz razorenog braka, svi ulaze u prva kola kojih se dočepaju, pa nek se kasnije preraspoređuju. Jedino neće moći u odeljak Plavog voza, „mirišljav i širih ležajeva, sa DVD komforom“, jer je odvojen od drugih katancem. Da stignu do prvih vagona, sa klimom, sedišta kao u autobusu, pravljenih da izdrže brze pruge od 200 kilometara na sat, neće uspeti. Oni su sasvim na kraju, ili početku, uz lokomotivu, čiji točkovi već dotiču travu Topčidera, pa su veoma retko popunjeni. Sav koncentrat ljudskog mesa je u srpskim kolima za spavanje. Pisak sirene i međunarodna kompozicija kreće, ostavljajući za sobom neku neodređenu tugu. Da l` zbog svekolikog žalosnog stanja stvari, ili jadnjikavog izgleda voza (iz domena drugog preduzeća), ili zbog osujećenog mašinovođe ili uobičajene sete što neki odlaze, a drugi ostaju... Na Železničku stanicu Topčider se opet spušta mir, svojstven seoskim objektima te namene. Šefovi, šefčići, direktori raznih nivoa se razilaze, bezbednost na prvom, drugom, trećem... mestu je (i) ovaj put sačuvana, pa i naš vodič može da odahne. Razočarani su samo komarci, što im je utekla ta ljudska masa, da je dokusure insekti iz nekad bratske ili supružničke republike. Poslednje što čujemo je pitanje nekih Nišlija: „Kako odavde da stignemo na auto-put“, na koje je odgovor ne previše zamršen. Desno, pa levo, pa opet desno, i tu ste.