Neplanirana elita

Planirana elita, vrlo vredna knjiga profesorke LJubinke Trgovčević, svedoči o visokom nivou svesti i ozbiljnosti Srbije XIX veka, koja je školovala svoje mlade ljude na evropskim univerzitetima, sa ciljem da oni grade i budu okosnica institucija i nosioci prosperiteta tadašnje države. Velikani srpske nauke, osnivači fakulteta, utemeljivači institucija, odlazili su na školovanje i potom se vraćali u Srbiju, kojoj je njihovo znanje bilo preko potrebno. I danas, skoro dve stotine godina kasnije, talentovani mladi ljudi odlaze u svet, ali to čine kao visokoobrazovani, uz suštinsku razliku, da se pod ovim okolnostima u Srbiju najverovatnije neće vraćati za svog radnoga veka. Ilustracije radi, 71 odsto identifikovanih srpskih doktora nauka u dijaspori osnovno fakultetsko obrazovanje je steklo u Srbiji. Iskustvo nas uči da negativne posledice migracija, kao što je „odliv mozgova“, ne mogu biti zaustavljene niti je moguće sprečiti njihov rast u budućnosti ukoliko se obrazovanim i talentovanim ljudima ne stvore odgovarajući uslovi rada i pruže šanse da primenjuju svoje znanje u praksi. Dobro je poznato da se najbolji ne rukovode isključivo novcem, već u prvom redu šansom da se ostvare u onome u šta su ulagali talenat i trud. Za ove, najbolje, demotivišuća je i uvredljiva praksa nemeritokratskog i koruptivnog funkcionisanja sistema, koja ih opredeljuje za put bez povratka. Ova pojava, kombinovana sa delovanjem partokratskih mehanizama, rezultovala je nastankom jedne, u ponor utičuće spirale znanja, slične onoj u slivniku za vodu. Upražnjeni prostor idealan je za novonastalu „elitu“ pogorđenih, u nepotizam ogrezlih i plenu sklonih ljudi. Ovako opisana, situacija izgleda gotovo bezizlazno. Međutim, dublja analiza, ali pre svega vera u vitalnost i odlučnost naroda trasiraju alternativne puteve. U potrazi za odgovorom na pitanje na koga Srbija i njen narod mogu da računaju dolazi se do ohrabrujućih zaključaka. Prvo, retki su bili Srbi koje sam sretao u svetu koji su mi rekli da ih Srbija više ne interesuje. Na prste jedne ruke mogao bih da izbrojim one koji su mi rekli da ne navijaju za Srbiju kada se ona u sportu takmiči sa nekom drugom zemljom, čak i kada je to njihova nova domovina. Valjda otuda i razlika između reči otadžbina i domovina. Neplaniranu, spontano iznedrenu, ali istinsku elitu Srbije najbolje odslikava metafora košnice i pčela. Prosperitet Srbije zavisi od dve grupe njenih najboljih ljudi; čuvara plamena i sakupljača polena i nektara. Čuvari plamena su oni ljudi koji sa ponosom u ovim teškim vremenima uspevaju da očuvaju univerzitete, bolnice, institucije, privredne organizacije i uopšte damare produktivnog života u matici, dok su sakupljači polena i nektara oni koji su se otisnuli u svet. Dijaspore su često ekonomska i kulturna avangarda transformacije naroda i država. Ovo se pogotovu odnosi na akademsku i intelektualnu dijasporu jer su upravo one te koje slobodno stupaju u transnacionalne mreže, kroz koje apsorbuju znanja nasušno potrebna zemlji i narodu poljuljanog samopouzdanja i urušenih struktura. Na ovaj način se „odliv mozgova“ pretvara u „priliv mozgova“. Dijaspora predstavlja prethodnicu Srbije u razvijeni svet, od koga Srbija ne treba da zazire, ali ni prema njemu da bude snishodljiva. Svojevremeni predlog operacionalizacije veze države i njene istinske elite kroz formiranje i rad Ministarstva za intelektualne resurse naišao je na pozitivan prijem kod pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića, čiji sam savetnik bio u to vreme. Tadašnja baza podataka sa oko 5.000 srpskih doktora nauka u dijaspori narasla je na preko 7.500 i kao takva bila bi dragocen alat za uspostavljanje partnerstva matice i intelektualne dijaspore u svim relevantnim oblastima rada, uključujući i političko delovanje. Jer, ipak, radi se o ljudima za koje važi: ko ih zna, zna ih po dobru.