Ugrađivanje straha

Na pitanje zašto nema aktivnije i organizovanije uloge univerzitetskih nastavnika i naučnika u najvećem talasu uličnih protesta u Srbiji u 21. veku, potežu se različiti odgovori među kojima preovladava „strah“ za pozicije. Štaviše, da oni koji su zaposleni bilo gde u državnim službama i javnom sektoru danas imaju šta da izgube. Najpre posao, ali to važi daleko više za državne službenike opšteg profila, a manje za univerzitetske profesore, koji su izabrani a ne postavljeni i koje je malo teže naprosto „smeniti“. NJihovih hiljadu i po potpisa na protestno saopštenje akademske zajednice u Srbiji, predstavnici vlasti pokušali su da minorizuju, mada se jedan ministarski pokušaj „obeznačavanja imena“ pokazao kao kontraproduktivan, donevši naknadno interesovanje za peticiju i bar trećinu dodatnih potpisa. Intelektualci sa univerziteta i naučnici iz instituta imaju danas nešto povoljniji materijalni položaj od onoga koji su imali u poslednjoj deceniji XX veka kada su masovno javno i odlučno podržavali studente, građane i opozicione stranke, tražili promene, borili se za autonomiju i dostojanstvo univerziteta. Danas se masovni protest ili akcija akademske zajednice, kao i studenata, gotovo ne vide. Ali ne samo zbog pukog straha od šikaniranja, taktike pragmatičkog zatvaranja očiju pred onim što nije dobro, ili pak depolitizacije usled opšteg razočarenja političarima i politikom. Aktuelna vlast je usavršila tehnologiju vladanja uz pomoć stalnih preraspodela i ekonomsko-finansijskih pretnji bolje od svih prethodnih. Ne treba zaboraviti ogroman ulog koji u političkom životu ima javni sektor. Ne samo državni službenici i njihove porodice, zaposleni u javnim službama ili mešovitim preduzećima pod snažnim uplivom vlasti i državnom kontrolom, već i deo privatnog sektora koji zavisi od javnog finansiranja i distribucije javnih nabavki, pod strašnim je pritiskom volje vlasti da se o političkim stvarima ćuti, i da se na izbore izlazi sa strahom i odgovornošću za postupke ili položaj koji bi ugrozio pojedinačni ekonomski interes, položaj porodice, decu. Već dugi niz godina, faktički i pre početka ostvarivanja programa fiskalne konsolidacije reforma plata i zarada u javnom sektoru i službama bila je u fokusu onoga što je u dogovoru sa MMF-om trebalo da se sprovede, pre svega zarad ušteda u državnoj kasi. Tzv. platni razredi su sistem koji bi nekom odgovarao a nekom ne, u zavisnosti od trenutne pozicije u raspodeli. Daleko od toga da je perfektan, ali jedno je sigurno: uveo bi više reda i bar neka pravila u zaradama najvećeg dela zaposlenih, kao i uštede koje bi se mogle pretočiti u manji poreski pritisak. Na stranu i to što se smanjio uticaj nepojmljivog voluntarizma u raspodeli i nazadovoljstvo velikog dela radne populacije, koje generišu vlast i sistem. Vlada je u među svojim obavezama u sistemu-planu reformi uvrstila i predvidela sprovođenje zakona o platnim razredima, a ministar je pri ispraćaju delegacije MMF-a rekao da očekuje primenu novog sistema plata od sredine 2020, posle usvajanja Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu zarada u javnom sektoru. Na to je predsednik Fiskalnog saveta, konstatovao da to faktički znači odlaganje čitavog sistema za 2021. godinu, jer uvođenje novog sistema zarada u praksu mora da proizvede budžetske promene. Još je dodao da to „budi sumnju da se od platnih razreda odustaje“. Polemika se prenela i u Skupštinu gde je poslanik vladajuće koalicije Veroljub Arsić, ekonomistu Pavla Petrovića ukorio zbog činjenice da ovaj pokušava da među Srbima sprovede stimulativni sistem rasta koji je primeren Nemcima ili čak Japancima, a ne nama. Još je tome postavio pitanje Petroviću: „Ako voli svoju državu zašto loše priča o njoj?“ Vratimo se platnim razredima koji su samo metafora za uređen, efikasniji i pravičniji sistem vrednovanja rada javnih službi, državne uprave i javnog sektora privrede. Definitivno je da se sadašnje nelogičnosti i nasleđeno stanje stalno pogoršavaju. Najpre, nemoguće je pratiti da li se ostvaruje zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, odnosno kontrola zapošljavanja i isplata raznih doplataka na zarade. Izvesno je da za uobičajen rad vaspitača, medicinske sestre, lekara, učitelja i nastavnika, pa i pomoćnog osoblja u različitim državnim ustanovama, bez ikakvog argumenta sleduju veoma različite zarade. Valjda je na snazi oko 25.000 različitih parametara i koeficijenata tih silno različitih zarada. Problem je međutim, što je to najmanje efikasno sa društvenog stanovišta. Niko zapravo ne zna koliki je raspon plata po istim stručnim kategorijama ili za iste ili slične poslove u pojedinim opštinama, republičkoj administraciji, ministarstvima, a naročito u odnosu na zaposlene u posebno povlašćenim telima kao što su čuveni SDPR i nekim drugim vladinim i paradržavnim agencijama i komisijama. O tome se, po pravilu, ćuti. Zna se tek nešto malo o visokim zaradama u Narodnoj banci, posebnim zaradama zaposlenih u EPS-u, EMS-u i drugde. Neko bi mogao da stavi primedbu da EPS ostvaruje prihod na otvorenom tržištu, ali bi se tome opet mogla suprotstaviti teza da EPS danas ne plaća takozvane eksterne (ekološke i druge) troškove za ono što šteti ljudskom zdravlju, niti plaća za emisiju ugljen-dioksida, koja bi uskoro, usled primene standarda Energetske zajednice, mogla da iznosi između 700 i 800 miliona evra godišnje. Iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, poručuju da „nastavljaju da pripremaju akte za reformu plata“ (i tako već više od pet godnina), mada o samom početku primene i koliko novca će odvojiti odlučuje Ministarstvo finansija. Iz Ministarstva su već poručili da će primena ići tako da će oni koji imaju više nego što im prema „platnim razredima pripada“ morati „malo da pričekaju“ dok ih ostali ne pristignu. Međutim, postavlja se pitanja šta to čekanje sve podrazumeva ako se zna da razike na nivou čitave države za pojedina nefunkcionerska radna mesta nema smisla porediti procentualno jer su primanja negde veća i do 10 puta. Slično je i sa poslovima savetnika u Vladi i ministarstvima, koji imaju zarade daleko više od njihovih šefova, a posebno predsednika, premijera i ostalih „velikodostojnika“. Šta se dešava sa naknadnom raspodelom tih „zarada“ nastalih na osnovu posebnih „ugovora o povremenim i privremenim poslovima“, može samo da se nagađa. Prema izveštaju Državne revizorske institucije (DRI) za 2018. u javnom sektoru u Srbiji je za plate isplaćeno čak 799 miliona dinara više nego što je bilo predviđeno. Fakulteti su takođe ušli u krug onih koji su nenamenski trošili sredstva tokom te godine. Čak osam fakulteta je od Ministarstva dobilo više sredstava za plate nego što je trebalo. Ispostavilo se i to da su za tri fakulteta sredstva zakinuta. O prethodnoj istoriji neuređenog sistema i voluntarističkog finansiranja škola, bolnica, domova kulture, ne znamo ništa. Da li samo zato što to DRI nije imala nadležnost da kontroliše? U izveštaju stoji da su više od propisanog dobili i potrošili ekonomski fakulteti u Beogradu i Kragujevcu, Pravni fakultet u Novom Sadu, kao i novosadski Filozofski i beogradski Filološki fakultet. Ima li to možda veze i sa činjenicom o ekstremno visokim isplatama za pojedince koje se pominju u aferi i ulogom LJubice Marković, dekanke Filološkog fakulteta, o čemu je javnost upoznao deo nastavnog kolektiva Filološkog fakulteta. Dok se sve ovo dešava, u ostalim javnim službama možda se plaše platnih razreda, ali ne kao sistema, već razotkrivanja nepravilnosti, zbog čega im se katkad otvoreno nudi kolaboracija sa vladajućom političkom strukturom kojoj, bar na zvaničnom nivou, ne bi baš hteli da protivreče. Kaže se da platni razredi nisu mogli da prođu jer su kao probni balon pali na testu prihvatljivosti baš u prosveti, gde su radnike hteli u startu da potcene dajući im niže koeficijente, upravo u skladu sa prepisanom praksom iz prošlosti. Suština je sledeća: nema principijelnog ujednačavanja isplate za isti rad do daljeg, platni razredi će se možda doterivati unedogled, a najmanje do okončanja narednih izbora. Ako se zaključi da su socijalno rizični, opet će se odložiti, ali priče o njima ostaju kao stalna pretnja, ucena ili kontrola političkog ponašanja veoma važnog dela glasača.