Plemkinja aktivizma (1947-2019)

Svoj uporni politički i građanski angažman, koji su mnogi doživljavali kao da im stavlja prst u oko, Borka Pavićević je tokom svog javnog delovanja nametnula ispred svog bogatog minulog rada na jugoslovenskom kulturnom prostoru, posebno kada je o pozorištu reč. NJena ljutnja zbog nepravde raznih obličja često je bila jača i veća od znanja i razumevanja koje je odlikovalo ovu uspešnu ženu, dramaturga, čuvara vrednosti u kojima su sloboda, pravda, ravnopravnost, jednakost... najvažniji postulati. Svoje neslaganje sa sistemom u kome je živela javno je izrazila revolucionarne 1968. godine. To ne bi bilo tako alarmantno da Borka nije bila kći Vuka Pavićevića (1914-1978), doktora nauka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, tumača religije, intelektualca u vreme socijalizma i vladavine Josipa Broza, veoma omiljene javne ličnosti. Vuko je bio poreklom iz Crne Gore, iz otmenih Bjelopavlića. Na moje davno pitanje je li bilo teško biti kćer Vuka Pavićevića, odgovorila mi je i ovo: „Moj otac je svom prijatelju, Ernstu Stipaniću, čuvenom matematičaru, govorio kako je mnogo nesrećan čovek jer mu jedno dete radi u cirkusu, to sam bila ja, koja sam radila u Ateljeu 212, a sin hoće da mu bude nebeski šofer. To je bio moj brat Goran, tri godine mlađi od mene, mnogostruko nadarena osoba. Završio je matematiku i fiziku, uvek je hteo da bude pilot, ali je to postao tek kada je tata umro. Tada je iz Instituta u Vinči otišao u Ineks adrija aviopromet u LJubljanu, pa dalje. Moja majka Sonja, inače učiteljica, nije htela da kuca mom ocu radove na pisaćoj mašini. I on je mene uposlio da to radim kada sam imala 13-14 godina. On je tada radio u izdavačkom preduzeću Kultura, koja je objavljivala čuvena izdanja klasične filozofije. Vremenom, dok sam ja kucala tekstove, on bi me pitao šta mislim o njima. I tako je, rano, počeo naš dijalog o onome što je on radio, u stvari o filozofiji, politici, ideologiji... Kada je došla 1968. godina, koja će ostati upamćena po velikoj pobuni studenata u Evropi, a posebno u Beogradu, nas dvoje smo o mnogo čemu raspravljali i imali različita mišljenja. To je bilo burno, ali ja sam tako zapravo učila da raspravljam jer sam to rano počela da ispoljavam u kući. Bila sam veoma mlada kada je u našu kuću došao očev kolega iz Budimpešte. Jelo se i ćaskalo, a ja sam u jednom trenutku počela da propitujem našeg gosta kako su oni, u Mađarskoj, mogli tako mirno da puste Ruse da im uđu u zemlju. Kada je gost otišao, tata mi je rekao da povedem računa šta pričam, jer njegov kolega nije hteo da mi kaže, ali sin mu je ostao pod ruskim tenkom!“ Borka se priseća kako je njen otac smatrao nedozvoljenim da obrazovan čovek, na šta je njegova kći pretendovala, ne govori nemački jezik, ne čita literaturu na nemačkom. Voleo je prirodu, umeo je da donese biljke iz Rovinja, gde su provodili leta, u Beograd, a potom da ih transportuje u Crnu Goru i tamo ih sadi. Majka Borkina, Sonja, rodom Splićanka, poreklom Čehinja, rodila je Borku u Kotoru gde je živela i gde je sahranjen Borkin deda Franjo Huri. Borkin profesionalni izbor su bile studije dramaturgije, a na svoje prvo radno mesto, u Atelje 212, došla je još kao student. Bila je na trećoj godini dramaturgije kada su je Mira Trailović i Jovan Ćirilov zvali da bude član žirija Bitefa jer su je za to preporučili njeni profesori sa Akademije. Tako je došla u žiri u kome su sedeli Jovan Hristić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Stojan Ćelić. Zauvek je upamtila kako joj je Mihiz rekao da odlično misli, ali, kada on krene da je napada, ne sme da se brani, već da smišlja kako će ona njega da napadne: „Sećam se, te godine na Bitefu su bile predstave Luke Ronkonija i Euđenija Barbe. Mihiz je branio populizam Luke Ronkonija, ja sam branila ono što je bilo drugačije kod Euđenija Barbe. Posle tog mog vatrenog krštenja u žiriju, Mira i Jovan su smatrali da treba da ostanem u Ateljeu. Tako sam tokom četvrte godine studija bila pripravnik, dramaturg, dok nisam diplomirala i bila primljena.“ Dete iz dobre kuće, svestrano obrazovana, Borka je silom prilika na novom poslu upoznala kako funkcioniše beogradski čaršijski sistem. U Ateljeu je u podne bivao bukvalno ceo Beograd i tu su se, neminovno, generirale ideje koje su uticale na rad te pozorišne kuće. U maloj sobi u Ateljeu sedeo je kao dramaturg Danilo Kiš i prvo što je čula od njega bilo je upozorenje da slučajno ne misli kako će ona da pravi repertoar u tom pozorištu: „Objasnio mi je kako to Mira Trailović radi. Kada čuje od njega da postoji neka drama koju je pročitao i koja bi mogla da se igra, ona bi rekla kako je to u redu, ali bi iz istih stopa sela na telefon i počela da zove – od Bobočke, a to je bio Slobodan Selenić, do svakog u čiji je sud verovala da proveri šta oni misle o tom piscu ili o tom delu. Tako bi okrenula 100 telefona da bi dobila konsenzus oko čitanja jednog komada.“ Borkini dobri i duboki tragovi sežu od Ateljea gde je provela kao dramaturg punih 10 godina, preko Bitefa, i pozorišta Nova osećajnost koje je osnovala 1981. i napravila od njega čudo onog vremena. Nije manjkala ni kada je osnivan danas istorijski KPGT, bila je umetnički direktor u Beogradskom dramskom pozorištu kada je imala hrabrost za velike poteze, a poslednjih 25 godina provela je u svojoj kući koju je nazvala Centar za kulturnu dekontaminaciju. To zdanje sa dvorištem u Birčaninovoj ulici bilo je sigurna kuća za svaku slobodnu misao i mesto svakog otpora civilnog društva. Pisala je kolumne u Danasu iako je znala da redakcija nema novca da joj plati. Bila je to njena podrška novinama koje je volela i kojima je verovala. Blisko sam poznavala Borku u godinama kada je blistala u ljubavi sa Bogdanom Tirnanićem, govorila sam joj: Blago tebi, ti si pisala u „Susretu“ koji je bio zabranjen, a ja sam došla u njega posle Tirketa, Klarina i tebe. Imponovao je njen bogat život pun brojnih poznanstava i prijateljstava sa velikim umetnicima nekadašnje Jugoslavije, ali i onih koji su zadužili svetski teatar. Bila je moja generacija, verovala sam u njenu snagu koja ju je i u bolesti držala do poslednjeg trenutka aktivnom i prisutnom n njenom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Bila je duboko iskrena kada je svoj životni izbor, advokata Nikolu Barovića, objasnila kao ljubav koja je podrazumevala poštovanje međusobne slobode, uvažavanje integriteta druge osobe, a sve što je blisko, blisko je na bazi emocionalnih izbora i životnih stavova. Najbolja potvrda svega toga bio je njihov sin Jovan koji je dobio ime po dedi, advokatu Jovanu Baroviću.