Nova verzija politike „niko ne sme da vas bije“

Reklo bi se, na prvi pogled, da je sve prošlo u duhu novog vremena i novih značenja. Ceremonijalno obeležavanje šeststo trideset godina od Boja na Kosovu, te mitske, traumatične tačke svih srpskih nesporazuma sa sobom, svojom prošlošću, budućnošću i sa svetom, upriličeno je, kao i uvek, u manastiru Gračanica i na Gazimestanu. Ali mu, ove godine, nisu prisustvovali najviši funkcioneri aktuelne vlasti. Čak ni predstavici Srpske liste sa severa Kosova. Ove godine pomen i svetu liturgiju srpski patrijarh Irinej nije služio na Kosovu nego u Crkvi Svetog kneza Lazara u Beogradu. Pa ni prinčevski par Karađorđević nije otišao na Kosovo, iako je od povratka u zemlju 2001. godine Vidovdan uvek obeležavao u Gračanici i na Gazimestanu. Predsednik Vučić izabrao je da svoje poruke Srbiji i svetu tog dana uputi iz Kraljeva, otvarajući aerodrom „Morava“ i demonstrirajući novu verziju nebeske Srbije koja je izašla iz nacionalističke zabludelosti i ušla u realnost moderne zemlje koja i simbolički i stvarno leti prema svetu. NJegov govor, tom prigodom, trebalo je da podrži tu ideju. A delegacija lidera Srba iz Republike Srpske, Crne Gore i Severne Makedonije, koja se uz Aleksandra Vučića i ovdašnje rukovodstvo poređala na svečanoj bini, trebalo je valjda da se pročita kao znak da su se svi Srbi, nekada zagledani u veliku Srbiju, sada zagledali u veliki svet kome ova zemlja teži. Pa je tako poruka Slobodana Miloševića iz gazimestanske ere „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“ zamenjena politikom „nećemo da se bijemo nego hoćemo da radimo“ . Lepo bi bilo da je tako. Ali, nažalost, u stvarnosti srpske politike ništa nije kao u njenom političkom marketingu. Zato je ceo napor da se prilikom važne godišnjice na novi način simbolički obradi kosovski mit u seriji političkih poruka - a trebalo je da s aerodroma „Morava“, umesto prvih aviona, one odlete u svet - u stvari, ozbiljna farsa izvedena u duodrami sa duplim kulisama. Jedne su podignuta za spolja, kao jarbol mirotvorstva i razboritosti političara koji su naučili istorijske lekcije. A druge su razapete za unutrašnju upotrebu, naslonjene na ideologiju koja nas je kao državu i narod već preskupo koštala. I kad je već poslao u svet te zavodljive poruke, retoričkog otklona od političke zloupotrebe Vidovdana, Aleksandar Vučić je mogao da se vrati na svoj teren i da se, povodom istog događaja, ali sa sasvim drugačijim značenjima, obrati svom narodu. A on najbolje zna šta narodu treba – verovanje, snažne parole koje ne trpe propitivanje i traženje dokaza i savremena verzija „niko ne sme da vas bije“ politike. Dociranje elite, oko toga, ionako mu nije važno jer je prezire, a to sugeriše i svom narodu. Zato je, u slavu Gazimestana, izabrao da se divi vojnim helikopterima koje Srbija nabavlja - šest komada za sada, za slučaj da ipak zatreba da se bijemo. I da jasno stavi do znanja svima koji bi mogli da posumnjaju, da „nikome u regionu neće dozvoliti da ugrožava identitetska prava srpskog naroda“. I čvrstinu tog stava, narodu je trebalo da pokaže delegacija lidera svih Srba iz regiona koji su se na otvaranju aerodroma „Morava“ našli zajedno na bini, simbolišući ponovo to mitsko jedinstvo svih srpskih zemalja. Jer, kako je to poručio Milorad Dodik, „identitet srpskog naroda je napadnut“ i sad se valjda očekuje njegova ponovna homogenizacija i zbijanje redova naroda uz svoje rukovodstvo. To, sve skupa, nažalost, znači da su ovogodišnje vidovdanske poruke srpskog rukovodstva ostale u istom ideološkom krugu iz koga su ka nebu poletele sa Gazimestana pre trideset godina. Narodu je dao malo zavodljivog nacionalizma i mnogo manipulativnog populizma. Nacionalizam je još uvek najmoćnije gorivo srpske politike, a političku kulturu i dalje oblikuje snažno utemeljeni populistički obrazac koga se vladari u savremenoj istoriji ove zemlje nikada nisu odrekli. Pa što bi se odrekao Aleksandar Vučić kad mu s populizmom i demagogijom baš dobro ide. Ekspert je da pojednostavljuje i zamagljuje, da deli društvo i svodi ga na dobre i loše, da podstiče podele, razvija strah, lažnu nadu, manipuliše zabludama i namernim logičkim greškama kad nedostaju argumenti, da suprotstavlja različite grupe i na tom konfliktu pridobija podršku kao jedini i najveći zaštitnik naroda.