Ova zemlja je tempirana bomba

Studirao je na Berkliju od 1992. do 1995. i naredne dve godine živeo i radio u Bostonu i NJujorku, ali je dolazio redovno jednom ili dva puta godišnje u Srbiju, i tih mesec ili dva svirao svako bogovetno veče. Bilo je desetak džez klubova u Beogradu prepunih publike. A onda je 250.000 ljudi otišlo iz Beograda. „To je ta ekipa koja je na Plato dolazila svake srede, bio je to tada mlad svet, svet kojeg više nema, ne da su pokojni, nego su otišli negde, svet koji je željan nekih stvari koje ova zemlja ne može da ponudi“, kaže Vasil Hadžimanov, pijanista i kompozitor. Dvadeset godina kasnije, šta se promenilo? Zapravo ništa i to je najveći problem. Dugo ćutanje o svemu tome sada je došlo na naplatu i destrukcija se oseća svuda i sada su nam bukvalno životi u pitanju. Glave su nam u torbi. Ako nešto ne učinimo i ako barem ne iskažemo nezadovoljstvo nekom vrstom pobune, bojkota, mi smo završili karijeru. U poslednjoj smo sekundi. Osuđen je lider Ne davimo Beograd, a oslobođeni krivice Veselinović i Radoičić, Siniša Mali, smenjeni gradonačelnik, postao je ministar finansija i vodi vladino telo za suzbijanje korupcije. Kako se to zove? Imali smo to i sa Gašićem. To je takozvana kurobolja, a to znači - njih zapravo baš briga. Oni su došli do nivoa vladavine gde ih uopšte ne interesuje šta građani misle. Dijalog sa takvim ljudima je nemoguć. Oni ne žele dijalog, rade po sistemu buke, izbacivanjem lažnih vesti, širenjem laži, zatupljivanjem bilo kakvog razumnog razgovora i komunikacije. I onda imaš zbrku i više ne znaš šta je istina a šta laž. I većina je umorna, to su decenije mlaćenja sa raznoraznim političarima. Iskoristili su strahovit momenat naše države, da je narod umoran, iscrpljen, i sada se takav opet nešto buni. Imamo opoziciju koja je bila vlast i već se pokazala i oni to koriste. I na kraju običan čovek kaže, dobro može da bude i gore. E, ta rečenica iz vremena Miloševića „ćuti, može da bude i gore“ daje im kart blanš da mogu da rade šta god hoće. Kako ovo društvo uvesti u demokratiju? Slažeš li se sa Jovom Bakićem da treba graditi društvo i sistem iz početka? Slažem se sa mnogo toga što kaže Jovo Bakić, ali moram da kažem da nije do njih, do nas je. Mi smo dopustili da nam rade ovo što rade. Nije taj Vučić došao sam na vlast, nije on napravio puč, nije ni Milošević, i on je dugi niz godina bio na vlasti i mnogo je trebalo da ode. Sada imamo isti scenario. Možemo da pričamo „ali, igra je nameštena, strani faktori“... Postoje naravno igre na globalnom planu, uticaji, ali ako mi znamo šta hoćemo i prihvatimo naše greške iz istorije, naučimo iz njih nešto jednom u životu i ne ponovimo to, uspećemo. Mislim pre svega na nacionalizam, na tu zadrtost, primitivnost, opsednutost sobom, egomanijački pristup (Ja sam bolji od drugih iz nekih neobjašnjivih razloga... Mi smo najstariji narod...). I ta matrica važi za ceo region. Naš narod smatra da je veličanstveniji od susednog koji je na sto kilometara. Isto važi i za Hrvate i za Bosance... Dok god postoji taj diskurs, ne možemo da se maknemo. To je mentalno oboljenje, taj ekstremni nacionalizam. Vlasti igraju stalno na kartu Kosovo, patriotizam... kad god krenu problemi. I svi se primaju na tu priču, nema veze, samo da opstanemo, ništa drugo nije važno. Kad to jednom ustanovimo i popravimo, onda možemo dalje. To dalje su institucije sistema a ne Pera Perić koji je na vlasti. Često koristim to poređenje, to ti je kao da mene neko pita hoćeš da upravljaš avionom do NJujorka, super lova. Idiot je ovaj koji postavlja muzičaru takvo pitanje ali i on koji kaže - važi. I naravno, avion se sruši. Mi to imamo na svim nivoima. Potpuno odsustvo odgovornosti. I to vidiš na slučaju Gašića ili Malog. Jer su poslušnici, spremni da rade sve što im se kaže. Imamo takve primere redovno i to je poruka ovom društvu koju vidimo u broju članova vladajuće partije. Jedino kako možeš da opstaneš je da budeš član SNS. Za većinu to ne znači čak ni da zaradi, nego da preživi, opstane. Zakoni tu ne važe? Ili presuda za sina Željka Mitrovića govori drugačije? Dobio je nanogvicu iako je ubijena devojčica jer Željko Mitrović je direktni promoter svega što predstavljaju ova vlast, ova država i ovaj predsednik. Zbog toga je povlašćen u svemu što čini i radi na tim skandaloznim programima koje pušta na nacionalnoj frekvenciji. Čak je i ministar kuluture pokušao u jednom momentu da se suprotstavi ali je dobio packu. Ogroman novac je u pitanju i to se ne dira. To je još jedna poruka, ako imaš lovu, sve može, možeš da radiš šta god hoćeš. Možeš da rušiš centar grada, park da uništiš, posečeš šumu na Košutnjaku i gradiš sportski centar usred šume, možeš da radiš sve ono za šta bi u uređenoj državi usledio momentalni zatvor. Dugo smo govorili, ukazivali na greške, kritikovali, ali ja više ne vidim na koji način možemo da zaustavimo sve to što rade, jer oni ne žele da čuju kritiku, niti da isprave greške. I ti shvataš da imaš posla sa jednom nedokazanom, poremećenom osobom (ili osobama), koja nema razum, logiku i direktno dela da uništi sve što valja u ovoj zemlji. Imali smo svakakve u istoriji ali ovakve psihopate koje lažu, i posle demantuju da su išta rekli od onoga što im ne odgovara iako imamo svedoke, snimke i dokaze, to nije svet do sada video. Ali, ne bih voleo da se to nasiljem rešava, nasilje je najopasnije i najstrašnije. Ne bih to voleo nikako. Ipak, sve češće se govori o dve suprotstavljene strane društva? Na tome se radi. Stalno se priča mi i oni, oni i mi, a to je najopasnije jer to je stara, zavadi pa vladaj, politika. To znači da ništa nismo naučili iz istorije. Misliš da ti alarmi o mogućem sukobu nisu preterani? Jer, sve smo ratove do sada isprobali, ostao je možda još taj poslednji obračun među nama? Treba da se plašimo i učinimo sve da do toga ne dođe. Da mi je neko 1991. rekao da će ono da sledi, rekao bih, čoveče, nemoj biti smešan. Lista nadrealista je dala najbizarnije scenarije koji su se na kraju obistinili. Tako da, nažalost, na ovom području izgleda sve moguće i treba da budemo zaplašeni. Možda je teško o tome govoriti u vreme sijeste, podnevne dremke, opušteno je, ali jesen kada dođe ljudi koji ostaju bez stanova zbog neplaćenih računa stajaće na vetru i kiši? Ova zemlja je tempirana bomba. Bure baruta je celi region, a Srbija je posebno tenzična u odnosu na sve ostale, jer se takva atmosfera hrani i bilduje već godinama. Vlasti su toliko opterećene marketingom i medijskim pričama i ljudi su u disbalansu, jedno slušaju, drugo vide u realnom životu. I taj fenomen da veruješ ono što ne vidiš, dok jedva imaš da platiš račune i živiš na ivici opstanka - e, to je poremećaj, to je bolesno. To da u takvoj situaciji govoriš - sve je O.K., ovo ne može da traje zauvek - može samo da eksplodira na jedan, drugi ili treći način. Završio si Berkli, nastupaš u inostranstvu kao vrhunski džez muzičar i po tome spadaš u red umetničke elite. Da li se osećaš kao prezreni građanin od strane vlasti? Ko god je bilo ko šta kritički rekao ili postavio pitanje vlastima spada u tu kategoriju prezrenih, nepoželjnih. Ako ih nazovete elitom, to je možda dodatni razlog za mržnju. Prvi spisak od 100 umetnika i novinara posebno je teško pao predsedniku i videli smo da je uzvratio sa spiskom njih 600. Samo zbog marketinga pokušavaju određene ličnosti da uvuku u svoje redove. Imao sam tu nepristojnu ponudu od Brnabićkinog Saveta gde su Srbljanovićeva, Slavimir i drugi, da budem „njihov deo“. Imali su kampanju, štampali su plakate sa fotografijama naših umetnika zaslužnih za kulturno delovanje koji su pristali, i okačili ih u ambasade i kulturne centre u inostranstvu. Kakva je to promocija kulture kada ti stave fotografiju u hodnik neke zgrade? Da podrže neki projekat, koncert u pet glavnih gradova Evrope, koji će promovisati kulturu naše države, u redu, pa i da razumem, ali šta znači jedan plakat u nekom hodniku?! Odbio sam, naravno. Kada neki kažu i fašizam je počeo kao strogo kontrolisana manipulacija masama, izrastao iz propagande i vladavine jednog čoveka i vuku paralelu sa Srbijom danas, oni preteruju? De fakto ne živimo u fašističkoj Nemačkoj gde će određenu naciju stavljati u gasnu komoru, ali je ovo put ka tome jer je isključivanje svake vrste dijaloga i razuma. Postoji samo jedno mišljenje koje mora da se uvažava i to mišljenje je tuđa odluka, odluka poslušnika. Dok mi razgovaramo neki poslovi se završavaju, neke pare se vrte oko betoniranja Beograda sivim, lako lomljivim pločama, ali mi nemamo uvid u tendere kojima se rasprodaje državna imovina i ugrađuju poslovi širom Srbije... Čak i Orban kaže da neće dozvoliti da Mađarska bude kao Srbija koja je prodala svoju zemlju? Vlasti imaju svoje planove, ciljeve, ne smeta im što je prava opozicija izašla iz Skupštine, još bolje, manje buke, više vremena da izglasaju sve za šta im treba zakonsko pokriće. Kako vidiš ulogu opozicije u promenama? Kao i većina, vidim ih bezidejne, sa manjkom kreativnosti, bez rešenja. Mislim da su i oni umorni i ne ulivaju mi nadu, nažalost. Mi znamo ko su ti ljudi, i znamo ih kada su bili vlast. Da li su bili dobri? Nisu. Jesu li bili bolji od ovih? Jesu, jer teško je od ovih biti gori. Ako kažemo isti su Kurta i Murta, ovi će vladati zauvek. Krug intelektualaca se okupio pod nazivom Samoodbrana. Misliš da to jezgro, ti punktovi intelektualaca mogu nešto da promene? Radije bih da pričamo o muzici, koncertima, nego o tome šta rade Vučić i Vesić. Najradije bih da mogu da se distanciram od toga, ali mi moje biće ne da. Imam potrebu nešto da promenim, i razumem te ljude. Kako vidiš Sergeja u politici? Sergej je moj stari drug, poznajem ga mnogo godina, on je jedan hrabar dečko, srčan, požrtvovan, i osetio je isto što svi osećamo, samo što se on upustio žestoko u to. I ja kada bih se sada uhvatio tog posla pravio bih greške jer to nikad nisam radio, nikad nisam bio u politici. Ne treba loviti Sergejeve greške nego se fokusirati na to zašto on to radi, šta je cilj njegove politike i šta je sve postigla ta njegova neosporna energija. Moramo da mislimo na cilj i da se okupimo oko istog cilja. Mi spuštamo kriterijume u mnogo čemu, a onda tražimo dlaku u jajetu. Hajde da se izdignemo iznad ovog blata i mulja a kada isplivamo onda ćemo te fine radove obavljati. Ne bavi se sad minornim glupostima, pusti sad zamerke, sitne greške, idemo ka cilju. Vlast računa na razjedinjavanje i iskorištava ga maksimalno. U manipulisanju slabostima opozicije su eksperti? Vlasti zloupotrebljavaju slabosti ljudi kroz sve moguće kanale, hrane strah stanovništva oko pitanja preživljavanja. Sa druge strane, hrane paranoju - strani uticaji, neprijatelji, naši susedi... Sve to jača desnicu, fašističku notu koja se krije iza paravana patriotizma i ljubavi prema državi. I onda, s tim ljudima možeš da radiš šta hoćeš. Manji broj ljudi to vidi i ne zna šta sa tim da radi. I onda se bune, viču, izlažu raznim opasnostima, ili – pobegnu, što je najstrašnije. Imam ćerku od 19 godina, šta njoj da kažem? Sve će biti O.K.? Ona hoće da se bavi operskim pevanjem u Srbiji, nakon školovanja u Beču, ali šta da radi ovde? I sam sam živeo i završio školu u NJujorku na Berkliju i ipak se vratio jer ovde je moja kuća. Jeste to možda tamo društvo nade, postoji mogućnost da ti se uspeh desi, u odnosu na ovo društvo koje nema nikakve perspektive i gde je sve protiv tebe, pogotovo ako si rešio da budeš džez muzičar. Jer odluka da budeš džez muzičar u Srbiji je poput odluke da izvršiš samoubistvo. Ali pokušavaš. I ne pristaješ na kompromise i ne prodaješ se za člansku kartu partije. Mnogi radnici danas nemaju tu privilegiju i zato ćute. Da, ja sam nezavisni umetnik, imam status samostalnog umetnika. Ovi drugi ljudi zavise od institucije u kojoj rade. Ako dobiju otkaz nemaju opciju B. Ta vrsta presinga koju nikada nisam osetio je zastrašujuća. Kao kada bi meni neko rekao, OK, ako digneš glas protiv SNS i Vučića više nikada ne možeš da sviraš. To sa radnicima koji ćute je kao kada bi na neki magičan način vezali meni ruke i onemogućili mi da se bavim muzikom. Uff… Onda bi već bilo pitanje da li bih ovako hrabro vikao. Tako da mogu to sa tim ćutanjem radnika da poredim. Ta podela na elitu i „narod“ prilično retrogradno, konzervativno i neukusno zvuči? Ne mogu to da delim. Ovo je pitanje svih nas bez obzira na to da li smo umetnici ili radnici u rudniku. Pravila su identična za sve. Svi idemo kod doktora, plaćamo infostan, vozimo auto-putem, vodimo decu u školu i šta to ima veze s tim da li sam ja elita ili nisam. Zapravo smo u istom loncu. Dok ne shvatimo šta su teme civilizovanog društva, a to su obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura... a ne nebeska Srbija i neki nebeski izuzetni ljudi, mi nemamo šansu kao društvo. U stvari, ta nebeska Srbija i taj san o izuzetnosti su stalni izgovori za naš neuspeh. U stvarnosti nebeskog naroda vlast ima čitav mehanizam zastrašivanja koji primenjuje nad ljudima zaposlenim u preduzećima. Imamo i svedoke i znamo da dolaze na radna mesta i naređuju ljudima da idu na njihove mitinge, da glasaju za njih. Zna se šta sledi ako je odgovor ne. Otvoreno ih zastrašuju da su lako zamenljivi. Nećeš da radiš kako ja kažem? Ima ko hoće. I plaše se, naravno, strah je sveprisutan. Nisam ni ja superzadovoljan što moram o ovome, umesto o muzici da razgovaram sa tobom, jer nije da sam toliko glup da mi je svejedno. Imam ja ćerku, porodicu, imam sebe, na kraju krajeva... ...Ipak preuzimaš taj rizik... ... Imam i neku odgovornost iznad svega.