Kumovi vlasti

Iako je ubistvo Olivera Ivanovića šokiralo srpsku zajednicu na Kosovu, kao i javnost u Srbiji, ono predstavlja samo vrh talasa nasilja koji je zahvatio sever Kosova posle 2013. godine, i u velikoj meri ostao izvan pažnje medija. Ubistva, paljevine automobila i bombaški napadi ostali su tokom prethodnih godina način rešavanja nesporazuma na severu Kosova. Nezapamćena brutalnost nekih od ovih zločina imala je, pored fizičke eliminacije suparnika, za cilj i zastrašivanje lokalne zajednice. Na meti napada našli su se opozicioni političari, ali i oni na vlasti, policajci, novinari, univerzitetski profesori, privrednici i svi oni koji se na bilo koji način nisu uklapali u nove strukture moći uspostavljene posle 2013. godine. Ubistvo kuma i bliskog saradnika Olivera Ivanovića, Dimitrija Janićijevića – kandidata za gradonačelnika Kosovske Mitrovice, koji je usmrćen na kućnom pragu 16. januara 2014, bilo je prvo u nizu. Iste godine, 26. decembra, usred dana, pred desetinama svedoka, među kojima i mnogo roditelja sa decom, na ulazu u obdanište gde je čekao da preuzme svog maloletnog sina, ubijen je građevinski preduzetnik Ivica Rajčić. Oba ova ubistva, kao i brojni drugi zločini, ostali su nerazjašnjeni do danas, sa tom razlikom da je nedavno Specijalno tužilaštvo Kosova za ubistvo Rajčića osumnjičilo Zvonka Veselinovića, kontroverznog biznismena sa severa Kosova. Kumovi i bliski saradnici Zvonko Veselinović i Milan Radoičić, formalno i neformalno obojica visoko pozicionirani u hijerarhiji SNS, imali su isti, neuobičajeni put do vrhova moći na severu Kosova ali i u centralnoj Srbiji. Koristeći pravni vakuum stvoren politikom ničije zemlje, Veselinović i Radoičić kreirali su svoj socijalni, a potom i političko-finansijski kapital, u vremenima promene zapadne paradigme prema vlasti u Beogradu. Kumovi Zvonko Veselinović i Milan Radoičić su takođe zajedno osumnjičeni za teška krivična dela. Specijalno tužilaštvo Kosova sumnjiči potpredsednika Srpske liste Radoičića za organizovanje ubistva Olivera Ivanovića, a Veselinovića za ubistvo Ivice Rajčića, zločin koji je posredno, ali moguće i bitno u vezi sa Ivanovićevom likvidacijom. Stoga je razloge za tako gorljivu i ne previše promišljenu odbranu najpre Radoičića od strane predsednika Srbije, moguće tražiti u specifičnim personalnim kvalitetima kosovskih kumova. Podsetimo, upravo je nesposobnost vlasti Borisa Tadića da zaustavi, ili makar kontroliše eskalaciju događaja nastalu paljevinom administrativnih prelaza 2011, u čijoj organizaciji je velikog udela imao upravo Veselinović, dovela prvo do zaoštravanja retorike sa Zapada, gubitka spoljne podrške, i u konačnici do Tadićevog neočekivano grubog pada sa vlasti. Po potpisivanju Briselskog sporazuma, odnosno osnivanju Fonda za razvoj severa Kosova, zasnovanom na prihodima prikupljenim na administrativnim prelazima prema centralnoj Srbiji, došlo je do naglog uvećanja broja građevinskih projekata, finansijski podržanih od Evropske unije. Ivica Rajčić bavio se trgovinom i držao kladionicu u centru Mitrovice. Zahvaljujući poštovanju rokova, ali i dobrim ličnim poznanstvima, počeo je da dobija tendere koje je raspisivala opština. Radmila Rajčić svedoči da su prve pretnje njenom sinu počele da stižu početkom 2014, posle drugog opštinskog tendera koji je dobio, uz izgovor da kod njega rade Albanci. Nekoliko bombi bačeno je na njegova gradilišta. Policija nije reagovala adekvatno na ove napade. Rajčić je radnike Albance prebacio na drugo gradilište i doveo firmu iz Kragujevca da kao podizvođač završi započeti posao, ali je uskoro i njima poslata ista poruka – bombom. Prema iskazu Radmile Rajčić, njen sin razgovarao je sa jednim od šefova Kosovske policije na severu, Željkom Bojićem, tražeći zaštitu od nasilja, ali bez uspeha. Krajem aprila 2014. rano ujutru policija je upala u porodičnu kuću Rajčića u naselju Bošnjačka mahala u Kosovskoj Mitrovici. „Bilo ih je svuda, u kući, dvorištu i na ulici, preko stotinu policajaca. Upali su u stanove, kod Ivice su nogama razbili vrata. Bacili su ga na pod, deca su vrištala, a pre toga su lupali na sva vrata u komšiluku. Rekli su da traže nekog navijača Crvene zvezde koji je navodno hteo da baci bombu na stadion Trepča (danas ’Adem Jašari’).“ Radmila Rajčić ističe da im tog dana nije pokazan nalog za pretres, a u policiju su privedena njena tri sina, takođe bez naloga za hapšenje. Igor Rajčić pušten je odmah, Ivan je u policiji zadržan do večernjih časova, dok je Ivica Rajčić bio prinuđen da prenoći u zatvoru. Ivici Rajčiću policija je prilikom pretresa zaplenila dva automobila i pokrenula postupak protiv njega zbog neposedovanja odgovarajuće dokumentacije za ta vozila. „Nije mogao da radi jer su policajci dolazili svakog jutra, lupali nogama na vrata i tražili ga kada bi izašao iz kuće. Imao je dvoje maloletne dece i kada bi jedno odveo u obdanište, oni su maltretirali njegovu taštu sa bebom, dok mu je žena bila na poslu u opštini. „Krajem maja dobio je oslobađajuću presudu na sudu povodom tog postupka, narednog dana odveo je dete u obdanište i stao ispred svog lokala“, govori Radmila Rajčić „Istog jutra došli su inspektori i uhapsili ga ispred kladionice. Tu noć je prespavao u zatvoru u južnom delu Mitrovice.“ Po puštanju iz zatvora Ivica je otišao u Euleks da prijavi da mu prete lokalni moćnici i da će verovatno pokušati da ga ubiju. NIN je pokušao da od misije Euleks sazna koji je bio sadržaj žalbe koju je Ivica Rajčić podneo njihovom službeniku, ali bez uspeha. „Za sve informacije obratite se kosovskim institucijama“, glasio je odgovor Ione Laksane, portparola misije Euleks. Pretnje Ivici Rajčiću su se nastavile, sada čak i njegovim prijateljima. Prema svedočenju Radmile Rajčić, skoro svi su se odselili iz Mitrovice i otišli u Srbiju. „Zvali su ih Radoičićevi ljudi, neki Sveto, njegov brat, to se sve zna. Moj mlađi sin Ivan je tada odlučio da ode na neko vreme u Nemačku jer su i njega stalno privodili na ulici, bez ikakvog razloga i uzgred ga pitali gde mu je brat i šta radi.“ U sredu, dva dana pre ubistva, Ivica Rajčić je dobio telefonski poziv kome je prisustvovala njegova supruga. „Čula je da je Ivica rekao: Brate, šta pričaš to. Pa da je to istina sutradan bi bila sahrana ili meni ili Milanu...“ U petak 26. decembra, Ivica Rajčić je u 12 sati pogledao dečju pozorišnu predstavu svog starijeg deteta u osnovnoj školi, a samo par sati kasnije u 14.45 ubijen je dok je ispred obdaništa čekao da preuzme mlađeg sina. Istragu ubistva Rajčića vodilo je Međunarodno tužilaštvo Euleksa, a zatim je, posle četiri godine, slučaj vraćen Osnovnom tužilaštvu u Mitrovici, od koga ga preuzima Specijalno tužilaštvo Kosova. Za sve to vreme porodica nije dobila bilo kakvu informaciju od nadležnih, i povela je svoju istragu, prikupila snimke sa sigurnosnih kamera, ali bez uspeha. „Ubijen je pred brojnim svedocima, a umesto da traži ubicu policija je okupirala bolnicu u koju je prevezen. Tražili su da dozvolimo da se telo prenese na obdukciju u Prištinu. Nismo to hteli, sve dok nije došla Adrijana Hodžić i nagovorila me da to uradim, rekavši mi: Pedeset posto se zna ko je ubica, a pedeset posto ću ja da vam pomognem da se otkrije.“ Adrijana Hodžić aktuelni je ministar za lokalnu samoupravu u vladi Ramuša Haradinaja, a 2014. bila je šefica opštinske administracije, nadležna za nadzor i potrošnju opštinskog budžeta. Interesantno je da je u seriji paljevina automobila na severu Kosova i njen službeni automobil izgoreo krajem aprila 2014. godine u Mitrovici, upravo u vreme eskalacije torture nad porodicom Rajčić. Istog dana kada je Ivica Rajčić ubijen, njegov brat Ivan je krenuo iz Nemačke za Mitrovicu i vest o smrti brata ga je zatekla na putu. Tada je ozbiljno odlučio da se za stalno preseli iz Mitrovice. Treći brat, Igor Rajčić, imao je posao nastavnika u srednjoj školi, i pristao je da bude kandidat na listi Olivera Ivanovića na lokalnim izborima 2017. „Kada je Šapić došao u Mitrovicu, Ivan je sa decom otišao do stranke i slikao se sa njim. Provocirali su ga celog tog dana na ulici i telefonom, govoreći mu da je jako hrabar što je otišao kod Ivanovića da se slika, pominjući mu Ivicu neprestano.“ Očevici protesta ispred Ivanovićeve SDP u danu Šapićeve posete svedoče da je atmosfera tog dana bila naelektrisana. Bes predstavnika vladajućih struktura u Mitrovici bio je vidljiv, ali je jednako jasna bila i odlučnost Ivanovića da ne popusti pod pritiskom. Tokom Šapićevog boravka u prostorijama SDP u Mitrovici, organizovan je „spontani protest“ ispred Ivanovićeve partije, a u gradu je nekoliko puta bila uključivana sirena za vazdušnu opasnost. Nasuprot tome, u prostorijama SDP se tog dana, ali i narednog, tokom posete Gazimestanu, oko Ivanovića prvi put pojavljuju momci čija bi se uloga mogla tumačiti i kao neka vrsta obezbeđenja. U večeri Šapićeve posete ubijen je Miloš Šćepanović, zaposlen u građevinskoj firmi Rad 028, o čijem je neobičnom uspehu u dobijanju opštinskih tendera NIN već pisao. Šćepanović je takođe bio deo uže ekipe Milana Radoičića sa kojim je, kako saznajemo, trebalo i da se okumi. NIN saznaje da je ubistvu Šćepanovića prethodila kratka i žučna svađa između njega i Ivana Rajčića. Prema nezvaničnim informacijama, Šćepanović je te noći, tokom susreta sa Rajčićem, u negativnom kontekstu takođe pomenuo njegovog pokojnog starijeg brata, Ivicu. Radmila Rajčić kaže da je njen najmlađi sin Ivan, tog 27. septembra oko 23.30 dobio poziv od poznanika koji je tražio da se vide. „Bilo je neko momačko veče. Kada je otišao, shvatio je da ne želi da bude u tom društvu, ne znam ko je bio tamo, ali on nije želeo da sedi sa njima“, govori Radmila Rajčić. „Saznala sam da je Šćepanović prošao pored njega, zakačio ga i rekao: Ti si mnogo hrabar, samo nemoj da završiš kao tvoj brat, u vreći.“ Ivan Rajčić je od septembra 2018. u bekstvu. Direkcija policije Sever predala je Tužilaštvu osnovnog suda u Mitrovici rezultat istrage prema kojoj je „izvršilac ubistva I. R. iz Mitrovice, za kojim je raspisana potraga.“ „Mislim da bi za istragu bilo veoma značajno da se sazna ne samo počinilac već i motivi zločina, a naročito zbog čega je vršen toliki pritisak na porodicu Rajčić, čak i posle tragedije koju su preživeli“, govori izvor NIN-a, nekadašnji radnik MUP Srbije na Kosovu, koji je zahtevao anonimnost. „Da li je razlog bila upravo Šapićeva poseta ili nečija namera da se po svaku cenu kreira incident koji bi kasnije mogao da bude upotrebljen protiv Ivanovića. Takođe, bilo bi zanimljivo saznati i ko se te večeri nalazio u kafani ’Đura Jakšić’ ispred koje se zločin dogodio.“ Predstavnici Srpske liste su za ubistvo odmah optužili Ivana Rajčića, posredno transferišući optužbe ka samom Ivanoviću. Notorni Pinkov spot protiv lidera SDP zasnovan je upravo na motivu ubistva Miloša Šćepanovića. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, samo dan posle emitovanja pomenutog spota i skoro tri nedelje posle Šćepanovićevog ubistva, prilikom otvaranja pogona kompanije Gruner u Vlasotincu - 18. oktobra 2017, izjavio je da će srpska i kosovska policija zajedno raditi na njegovom rasvetljavanju. „Volela bih da znam da li je predsednik čuo i za ubistvo mog sina Ivice, pošto je ranije pokazao interesovanje za ubistvo Miloša Šćepanovića“, kaže Radmila Rajčić. „Najviše bih volela da se Ivan preda i da se sve razjasni, da ide u zatvor ako je kriv, ali dok su ovi ljudi na vlasti ne verujem da bi ostao živ jednu noć u zatvoru.“ Istrage koje na severu Kosova umesto policije i tužilaštva vode porodice stradalih, nemaju rezultata, dok politika vlasti u Beogradu, koja je izmestila moć iz institucija i predala je u ruke ljudima za koje govori da „nisu cvećke“, i dalje daje otrovne plodove.