Kuloarska demokratija

Ima ona drevna, naširoko poznata indijska parabola o grupi slepaca koji, kad im se ukaže prilika da opipavanjem steknu predstavu kako izgleda slon, zaključke o tome izvlače pošto je svaki od njih dotakao samo po jedan deo slonovog tela, pa se i njihovi novostečeni utisci drastično razlikuju jedan od drugog. E pa, tako nekako se razilaze i viđenja najzad okončanog odabira kandidata za čelne funkcije u Evropskoj uniji u novom sazivu, nakon majskih izbora za Evropski parlament. Oko jedne stvari, doduše, mimo političkih elita postoji priličan stepen saglasnosti: vraćanjem procesa odlučivanja o personalnim rešenjima tamo gde se oduvek i odvijao, iza zatvorenih vrata - sve dok na evropskim izborima 2014. nije u izvesnoj meri korigovan ovog puta ignorisanim sistemom određivanja „špicenkandidata“ svake političke grupacije u EP, ne bi li se izbor evropskih čelnika koliko-toliko demokratizovao - EU je, prema rasprostranjenom uverenju, ponovo izneverila sopstvene principe i pokazala se nesposobnom da prevaziđe konceptualne slabosti. U kuloarima obavljena politička trgovina se tako još jednom pokazala kao izgleda jedini način na koji je u Uniji, pogotovo ovako mnogočlanoj i podeljenoj, odluke moguće donositi - čak i onda kada pokušava da pokaže kako se može i želi drugačije. Interpretacije svega drugog vezanog za izbor kandidata za vodeće položaje u EU se vrlo razlikuju - pre svega procene koliko su predložena kadrovska rešenja adekvatna. Oni zadovoljni predlozima posebno ukazuju da su svi kandidati zagovornici snažnije, integrisanije Unije; više je, međutim, onih nezadovoljnih - što odabranim kandidatima, što načinom na koji su selektovani. Jedan s tog konačnog spiska, bivši belgijski premijer Šarl Mišel, u međuvremenu je već potvrđen kao novi predsednik Evropskog saveta; delom i zbog ograničenih ovlašćenja koja ta funkcija nosi, oko njegovog imenovanja verovatno ne treba očekivati dalju galamu. (U međuvremenu je i Italijan David Sasoli izglasan za predsedavajućeg EP u prvoj polovini petogodišnjeg mandata - i to po nalogu iz Evropskog saveta, umesto da taj izbor bude prepušten evroposlanicima.) Izbor ostalih kandidata za rukovodeće položaje (za novog visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku predložen je španski ministar spoljnih poslova Đosep Borelj; za šeficu Evropske centralne banke direktorka Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard) tek treba da naredne sedmice bude potvrđen u parlamentu. A to, kako stvari stoje, neće biti samo formalnost kakva bi u neka druga vremena bila, prvenstveno zbog imena kandidatkinje za novu predsednicu Evropske komisije. Za tu ključnu funkciju je neočekivano, kao kompromisni kandidat, predložena nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen, nakon što su propali svi dotadašnji pokušaji da se nađe zajednički jezik između partijskih, političkih, geografskih i inih blokova čije preplitanje, ukrštanje i odbijanje današnju Uniju čini toliko komplikovanom i teškom za upravljanje. Kad je postalo jasno da, zbog otpora na koji u pojedinim zemljama članicama nailaze, nijedan od izbornih nosilaca liste tri najjače grupacije u EP - Nemac Manfred Veber (Evropska narodna partija, EPP), Holanđanin Frans Timermans (Progresivna alijansa socijalista i demokrata, S&D) i Dankinja Margaret Vestager (Obnovimo Evropu, liberalni blok pojačan strankom francuskog predsednika Emanuela Makrona) - nemaju nikakvih izgleda da dobiju većinsku podršku za izbor za predsednika EK, iz rukava je izvučena Fon der Lajenova kao neko ko, barem iz jedne perspektive posmatrano, ispunjava većinu formalnih i neformalnih kriterijuma za tu funkciju i po volji je nekolikim suprotstavljenim strujama u EU. Iz pomenute perspektive - one iz koje su na ovu stvar gledali pre svega Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel - Fon der Lajen je zaličila na skoro pa idealnog rezervnog kandidata. Kao članica Hrišćansko-demokratske unije (CDU), pripada EPP, relativnom pobedniku evropskih izbora; bliska je Merkelovoj, ali je zbog izrazito proevropske orijentacije (i perfektnog poznavanja francuskog jezika) po volji i Makronu; ima bogato iskustvo na izvršnim poslovima (pre nego što je 2013. postala ministar odbrane bila je ministar zdravlja, a još ranije i ministar za porodicu, žene i omladinu); dokazano liberalna da bi se dopala progresivnim snagama u EU, ali i u dovoljnoj meri tradicionalista da bi je podržale i zadrte istočnoevropske vlade koje je u prošlosti javno kritikovala; pritom bi kao žena doprinela uspostavljanju željenog rodnog balansa u vrhu Unije. I - problem rešen! Osim što nije; barem dok predlog ne bude potvrđen u EP. Kandidatura Fon der Lajenove je tamo naišla na nezadovoljstvo u redovima S&D, a naročito zelenih, pa i među nekim pripadnicima EPP, svuda iz istog razloga: izostanka najavljene demokratizacije procesa odlučivanja i političkog muljanja koje je prethodilo konačnom formulisanju liste kandidata. Budući da EPP i liberali sami nemaju dovoljno glasova da izglasaju Fon der Lajenovu, kako bi se namakla neophodna natpolovična većina glasova biće potrebno da je podrži još neki blok; zbog toga, iako je verovatnije da će ta većina na kraju biti obezbeđena nego da neće, niko nije spreman da tvrdi da će nemačka ministarka proći ovaj test. Još mnogo burnije su reagovali oni koji Fon der Lajenovu najbolje poznaju: sve nemačke parlamentarne partije osim CDU, uključujući i sestrinsku Hrišćansko-socijalnu uniju (CSU). Štaviše, zbog izričitog protivljenja Socijaldemokratske partije (SPD), koalicionog partnera CDU u saveznoj vladi, Nemačka je, kad je prošle sedmice na red došlo izjašnjavanje o predlogu da ona bude predložena za predsednicu EK, na glasanju bila jedina uzdržana. Neko vreme čak viđena kao potencijalna naslednica Merkelove na čelu vlade i jedna od najpopularnijih političkih ličnosti u zemlji, Fon der Lajenova, naime, sada spada u najmanje omiljene. Na njeno upravljanje ministarstvom odbrane se ne gleda s odobravanjem, a stanje u oružanim snagama se već godinama generalno opisuje kao loše, iako je ona preduzela neke mere - uključujući i prvo povećanje vojnog budžeta od rata naovamo - kako bi se stvari popravile; ne voli je ni oficirski kor zbog njenih javnih kritika prilika u vojsci. Povrh toga, nad njom lebdi i teška senka tekuće parlamentarne istrage o neopravdanim višemilionskim troškovima za konsultantske usluge za potrebe ministarstva odbrane, odobrenim tokom njenog mandata. U Nemačkoj se inače smatra da je mesto ministra odbrane groblje političkih karijera onih koji ga zauzimaju; kad odjednom, eto Fon der Lajenove u prilici da svoju, takođe u pitanje dovedenu, kruniše usponom na najprestižniju funkciju u EU. Nije ni čudo da su mnogi toliko kivni.