Zvezdanim stazama i zašto nema Boga u orbiti

Prema jednoj od vratolomnijih holivudskih teorija zavere, genijalni reditelj Stenli Kjubrik nije pre tačno dvadeset godina preminuo od posledica srčanog udara, već je ubijen zbog dve samo naizgled nepovezane stvari – svog poslednjeg, inače nedovršenog ostvarenja Širom zatvorenih očiju, u kojem je, naklapa se, želeo da obznani sve tajne iluminata, i činjenice da je čuvena akcija sletanja na Mesec Apola 11 te 1969. godine snimljena pod njegovom rediteljskom palicom, po scenariju Artura Klarka i pod pokroviteljstvom Volta Diznija. Na Zemlji, razume se, ne na Mesecu. O jurodivoj dimenziji jednog od nesumnjivo najvećih tehnoloških dostignuća dovoljno govori upravo to što se verovatno svaki razgovor o njemu izvan ekspertskih krugova neminovno pretvara u razgovor o nečemu drugom, bilo o geopolitici i ekonomiji, bilo o granicama ljudske mašte. Hladni rat između sovjetske i američke imperije imao je jasna, iako nepisana pravila. Oružani sukobi su bili dozvoljeni samo posredno – u Koreji, Vijetnamu i Avganistanu, recimo, ili ređe u Latinskoj Americi. Iza te, prve a udaljene linije vatre su se nervozno uspravljale balističke rakete punjene nuklearnim naoružanjem, tek za svaki slučaj. Bile su najbliže lansiranju krajem 1962. godine, za vreme kubanske raketne krize, kada se sve srećom završilo samo na svrabu državničkih prstiju. Međutim, na leđima tih raketa se od sredine pedesetih kao svojevrsni metanarativ razvijala „svemirska trka“ (space race) Moskve i Vašingtona. Dok su stanovnici matične planete drhtali od mogućnosti globalnog uništenja, imperije su se, osokoljene tehnološkim probojima nastalim u okviru nuklearnog osposobljavanja, utrkivale koja će prva Zemljane poslati u orbitu. Može se reći da su kroz cilj prvi prošli Sovjeti, lansiravši na prelazu iz pedesetih u šezdesete kerušu Lajku, potom Jurija Gagarina i Valentinu Terješkovu, ali su iz današnje perspektive Amerikanci, na čelu s Edvinom Bazom Oldrinom i Nilom Armstrongom (treći član posade Majkl Kolins nije kročio na tlo Meseca), dočekani uz fanfare. Nije ni čudo – američka vlada je od 1961. do 1969. na let međ’ zvezdama potrošila između 23 i 25 milijardi ondašnjih dolara (više od sto milijardi današnjih ), dok sovjetski program nije koštao više od deset milijardi. Zvezdanom poduhvatu od pre pola veka su prethodila četiri pripremna lansiranja čiji je cilj bio ispitivanje gornjih granica tehnike i ljudstva. Prvi korak na Mesečevoj površini, onaj koji je „mali za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“, desio se 21. jula, posle nešto više od tri puna dana leta, a izveo ga je Nil Armstrong pred televizijskom publikom. Nakon nepuna dvadeset dva sata provedena pored kratera koji danas zovemo More mira, dva puna sata na samoj površini Zemljinog prirodnog satelita i 23 kilograma materijala prikupljenih za analize, tročlana ekipa se vratila na Zemlju, čime je okončala najvažniju fazu svemirske trke. Taj je trijumf bio toliko ubedljiv da većina Zemljinog stanovništva u 21. veku ni ne pamti potonja sletanja na Mesec – već u novembru 1969. godine je sletela nova ekipa, a do 1972. godine, kada je program Apolo ukinut zbog ždernjave budžetskih sredstava, Mesečev prah su dodirnule još četiri posade, ili ukupno dvanaest astronauta. Jedina kojoj to nije pošlo za rukom nalazila se u letelici Apolo 13, koja je nasred puta između Zemlje i Meseca pretrpela opasne kvarove, zbog čega se preuranjeno morala vratiti i stropoštati kroz Zemljinu atmosferu, iznad Tihog okeana. Ipak, samo su prezimena Oldrina, Armstronga i Kolinsa ušla u pitanja iz opšte kulture. Time se mogu pohvaliti još samo Gagarin i Lajka, u nažalost manjoj meri i Terješkova. Nimalo slučajno – svi ovi učesnici u svemirskoj trci bili su promovisani u nacionalne heroje pre no što su postali heroji čovečanstva. Gagarinove reči iz 1961. kako u orbiti „ne vidi Boga“ bile su jasan signal celom svetu da je ateistički komunizam prvi dotakao nebo. Četiri godine ranije, Sovjeti su lansirali Sputnjik, prvi veštački satelit, a dve godine kasnije, ateriranje bespilotnog modula Luna 2 na Mesečevu površinu u Moskvi je dočekano s oduševljenjem, jer se računalo da je pobeda sovjetska. Tadašnji šef države Nikita Hruščov tempirao je posetu SAD u skladu s uspehom potonje misije i anegdotski se raspreda da je bezmalo odmah po sletanju u Ameriku ponosno govorio o dometima sovjetske nauke. S druge strane, njegov sin Sergej tvrdi da je uspeh misije Apola 11 u SSSR-u bio vrlo usputno propraćen. „Nije bila tajna, ali se o tome nije ni mnogo govorilo“, rekao je svojevremeno u izjavi za magazin Atlantik. Ipak, čak ni tada nije bilo pojedinaca koji su, sledeći pseudologiku savremenih ravnozemljaša, osporavali uspeh američke misije i pripisivali ga političkoj manipulaciji. Od kraja sedamdesetih, kada su se teorije zavere pojavile, do danas, u proseku svaki peti Amerikanac i svaki četvrti Rus uvereni su da ljudska noga nikada nije kročila na Mesec. Folkloristkinja Linda Deh sugeriše da su se teorije zavere umnogome zapatile zbog rastućeg nepoverenja u institucije – povratak veterana iz rata u Vijetnamu, recimo, klizećim je startom potkopao njegovu opravdanost, a afera Votergejt iz 1974. pokazala je da se čak ni američkom predsedniku ne sme bespogovorno verovati. Na talasu nepoverenja su zajahale i tobožnje nabrojane nelogičnosti koje je nauka u međuvremenu uverljivo objasnila. Recimo, to što se na slikama jasno ne vide zvezde posledica je boravka na Mesecu za vreme njegovog dana, koji traje kao 30 zemaljskih. Fotografije višeg kvaliteta daju drugačiji, potpuniji prikaz na kojima se vidi i Venera u svom svojem kosmičkom sjaju. Ili: to što zastave stoje manje-više uspravno uprkos tome što na Mesecu nema vetra posledica je činjenice da su zastave naprosto bile okačene o stalak s dvokrakim držačem. Uostalom, pre desetak godina su napravljene fotografije na kojima se i dalje vide pobodene zastave, kao i otisci koje su astronauti ostavljali za sobom. Paranoična naklapanja nije pobio ni podatak da je s američke strane u svemirskoj trci učestvovalo 400.000 tehničara, naučnika, mašinskih inženjera, pa i samih astronauta. Neko bi od njih nekada morao negde da se izlane i da se, uz čašu piva u birtiji, poveri neznancima kako je sve to bila jedna velika prevara. S obzirom na geopolitičku uslovljenost svemirske trke, ne čudi što je tokom šezdesetih i sedamdesetih pokušano s više misija približavanja Mesecu nego od 1980. godine do dana današnjeg. Tokom dve prelomne decenije, dvadeset od ukupno 42 misije bilo je uspešno. Tek su devedesetih Japanci i SAD po jednom ponovo pokušali i uspeli da dođu do Meseca, a dvehiljaditih su im se pridružili i Kinezi, Indijci i EU. Poslednje istinski bitne rezultate postigli su Kinezi, i to pre pola godine, kada je letelica Kiekjao (Svračji most) uspešno poslala sondu Čeng-e4 u basen Aitken, inače najdublji krater na Mesecu, koji se pride nalazi s njegove tamne, do sada samo fotografisane strane. Tamo su uspeli čak i pamuk da zasade. Inače, procenjuje se da je krater nastao u isto vreme kada se na Zemlji zapatio život, te bi jedan od brojnih odgovora u godinama pred nama mogao da bude i da li je život na Zemlji nastao bombardovanjem biološkog materijala iz svemira. I to zahvaljujući Kinezima. O strmoglavom usponu njihove svemirske tehnologije svedoči i podatak da je od 1959. kada je Mao Cedung u okviru „velikog skoka napred“ naložio uključenje u svemirsku trku do lansiranja najobičnijeg kineskog satelita u orbitu prošlo jedanaest godina. Tek 2003. su poslali prvog astronauta u svemir. Međutim, od tada je Mesecom krstario jedan kineski rover, a jedan manji satelit ga je obletao; Kinezi su čak napravili i lansirali dve manje svemirske stanice – jednu su namerno oborili, a druga i dalje lebdi u vakuumu. Pre tri godine su lansirali prvi kvantni satelit pod imenom „Micijus“, čiji će se značaj tek opravdati, budući da je reč o prvom veštačkom satelitu koji sve vreme održava kvalitetnu informacionu vezu s ostatkom Sunčevog sistema. Država su koja je prošle godine ispalila ubedljivo najviše raketa, uglavnom probnih i pripremnih, pa njihov plan da do 2021. pošalju rover na Mars, a nekolicinu ljudi na Mesec, uopšte ne deluje neostvarivo. I, još važnije, svedoči o nastojanjima Si Đinpinga da 21. vek uistinu bude obeležen kineskom civilizacijom. U tom svetlu je paradigmatičan sinhronicitet prema kojem Kinezi planiraju da 2025. lansiraju veliku svemirsku stanicu. Životni vek njenog jedinog pandana, Međunarodne svemirske stanice, na čijoj izgradnji se radilo od 1998. godine, okončava se 2028. godine. To praktično znači da će tokom druge trećine 21. veka, kada se i očekuje najviše saznanja o svemiru još od sletanja na Mesec, Kinezi biti najbliži izvoru novih informacija. Ako će se nad Zemljom odvijati nova svemirska trka, s do sada neviđenim ulozima, pobednik je, čini se, unapred poznat, i verovatno će praviti selfije s „huavejem“ u ruci.