Jabuka po jabuka… gajbica

Šta se dešava kad surovi neoliberalni kapitalizam zaposedne plemeniti svet knjiga? Pisana reč postaje roba, stvara se monopol velikih izdavačkih kuća što poseduju prodajne lance, a ovo stvara sukob interesa. Država kakva je naša staje na stranu jačega, apeluju oni koji u toj konstelaciji gube – srednji, mali i sasvim majušni igrači, koji se bore za opstanak doslednom uređivačkom politikom. Tako, s jedne strane, imamo Delfe i Vulkan, kao i Službeni glasnik, čija razgranata mreža radnji pokriva više od 80 odsto tržišta, s tim što je poslednji javno preduzeće, pa se previše ne trudi oko popularisanja svojih naslova. Uz to, u ponudi Glasnika su i udžbenici, školski i kancelarijski pribor, kao okosnica zarade, dok prve dve privatne firme funkcionišu i kao suvenirnice, čime ostvaruju znatan deo prihoda. Kad se potonje uzme u obzir, na rafovima Delfa i Vulkana ostaje vrlo malo mesta za plasiranje tuđih proizvoda. Stoga se oni drže u zapećku, na najvišim policama i veoma retko preporučuju, što je po mišljenju nekih malih izdavača u najmanju ruku nefer, dok je drugima krajnje razumljivo. Pavle Ćosić, direktor Korneta (koji je nedavno za prošireno izdanje Rečnika sinonima, objavljeno sa Prometejem, na Novosadskom sajmu knjiga osvojio specijalnu nagradu), kaže da je u prirodi „najstrašnijeg oblika neoliberalnog kapitalizma“, ovde vladajućeg, da velike firme uništavaju male. U tako bespoštednoj borbi, država bi morala da reaguje, ali naravno da ona ništa ne čini, „jer tako lakše kontroliše finansijske tokove“. Iz tog razloga, velikim je moguće da favorizuju svoja izdanja, dok izdanja drugih jedva da žele da prime u prodaju, on dodaje. Pa čak i kad to učine, u cenu knjige se ugrađuju „neprihvatljivim procentom“, tako da ovi maleni moraju neprihvatljivo da dižu cenu, kako postaju posve nekonkurentni. „Kad smo 2000. počeli sa radom, rabati su bili 30 odsto, a sad premašuju i 55 odsto“, situaciju konkretizuje urednica izdavačke kuće Rende, Slađana Novaković. Uz skrajnutost na policama prominentnih knjižara, tuđe knjige koje se u kratkom roku ne prodaju, vraćaju se izdavaču, što preživljavaju samo izraziti bestseleri koje male kuće često i nisu u prilici da objave, kaže Goran Lakićević, direktor Besne kobile, čiji je roman-prvenac Luzitanija Dejana Atanackovića bio dobitnik NIN-ove nagrade za 2017. Ko ne prihvati ove uslove velikih, pada u nemilost, ističe Novaković, dok „uzbunjivanje“ – skretanje pažnje na monopol u kombinaciji sa sukobom interesa – vuče teške posledice. Stoga se generalno pribegava ćutanju, Novaković objašnjava „najmudriju“ poziciju. Veliki izdavači idu na masovnu proizvodnju, kad strada kvalitet knjige u svakom smislu, upozorava ona. Rende je otkrio Miljenka Jergovića, Muharema Bazdulja, Antu Tomića, Gorana Vojnovića, Biljanu Jovanović…, u amanet ostavio kapitalni Leksikon JU mitologije, što je poduhvat kojeg se veliki ne bi dohvatali. Kao, uostalom, ni Rečnika sinonima, takođe nedovoljno profitabilnog. „Knjižarstvo je deo trgovine i tržišta, i na tom polju Ministarstvo zaduženo za kulturu ne može intervenisati“, nadležna institucija se ograđuje od optužbi za podržavanje monopola u datoj oblasti. Kao i neuspeha inicijative Knjižara za svaki grad iz 2017. usamljeno smišljene da stvar popravi, kada je otvorena samo jedna prodavnica, u Lebanu, i to iz lanca Delfa, da bi ubrzo bila zatvorena i preseljena u Leskovac. Za širenje ideje, tj. otvaranje knjižara, nužna je veća zainteresovanost lokalnih samouprava za pružanje odgovarajućih olakšica, navodi Ministarstvo. Ovo dovodi do prauzroka, manjka svesti o značaju prave knjige, za šta treba sprovesti ozbiljne kampanje i istraživanja. Avaj, u Srbiji toga nema, pa nema ni analize navika čitalačke publike iz čega bi moglo da ishodi negovanje dobrog ukusa. Prema podacima istraživanja koje je sproveo Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 61 odsto građana u toku jedne godine pročita barem jednu knjigu po vlastitom izboru, a nešto više od četvrtine njih pročita do tri knjige godišnje. Šta tačno čitaju, Zavod će otkriti ove godine najavljenim anketiranjem. Što se zakona kao nužnog okvira tiče, oni postoje, ali se ne poštuju, naglašava Novaković. Tako se dešava da neke strane izdavačke kuće, sa dozvolom otvaranja svojih predstavništava u našoj zemlji od pre 10 godina, na ime autorskih prava otkupljenih recimo za Hrvatsku, štampaju i distribuiraju izdanja na srpskom tržištu, sve iako ona već postoje u ediciji ovdašnjih izdavača. „Upravo se to desilo kući Rende, sa VBZ-om iz Zagreba, i kada smo ih nakon niza opomena tužili, spor smo dobili na Osnovnom sudu, da bi Apelacioni, uključen po žalbi hrvatskog izdavača, ovu presudu poništio“, kaže Novaković. Rende je moralo da plati VBZ-u sudske troškove, dok je žalba njene kuće na Ustavnom sudu odbijena. Ironično, isti je proces, po prijavi Rendea, Srbija dobila, te je VBZ proglašen krivim za povredu autorskih prava, i kažnjen novčano, čime je naša država profitirala. Profit kao imperativ neoliberalnog kapitalizma, dovodi i do uspešnih pokušaja saplitanja, pogotovo političkih neistomišljenika vlasti, pa je Kornetu bio blokiran račun godinu dana na ime neplaćene firmarine. Ova je taksa u međuvremenu ukinuta, a u slučaju Korneta podrazumevala je isticanje naziva – na poštanskom sandučetu. Taj „iznenadni napad“ Ćosić tumači ne samo kao atak na poslovanje, već i na ljudsko dostojanstvo svakog ko se sa vlastima ne slaže, pa ovaj satiričar, „ogorčeni protivnik nakaradnog režima“, kako za sebe kaže, sada ne može da ostvari ni pravo na lečenje. U svom tom zamešateljstvu, srednji i mali izdavači preživljavaju zahvaljujući sajmovima i državnom otkupu, „slamčici spasa“, kako ih Ćosić naziva, sve ako i ovde „ima mnogo manipulacija, korupcije, i opet uplitanja politike“. „Bez ikakve logike, neka jako važna izdanja Ministarstvo kulture jednostavno ne otkupljuje i nije dužno da daje objašnjenje zašto to ne radi“, Ćosić navodi. Sajmovi su, opet, ponovljena slika tržišta sa velikim i malim ribama, pa su male potisnute na sam rub „bare“, jedva vidljivi, zbog čega sve češće odustaju od nastupa, proračunavši da im se neće isplatiti. S jakim razlogom, jer sajmovi su sve slabije posećeni, premda zvaničnici tvrde suprotno, Ćosić uverava na osnovu 20-godišnjeg iskustva. Rešenje je i da objaviš nekog ko će dobiti NIN-ovu ili kakvu drugu prestižnu nagradu, što je čist pogodak na lutriji, kako može da se imenuje ogromna konkurencija naslova nepredvidljive sudbine. „Naravno da NIN-ova nagrada menja pristup prema malom, tačnije minijaturnom izdavaču kao što je Besna kobila: Luzitanija Dejana Atanackovića bila je u svim izlozima, prva na top-listama najprodavanijih knjiga, i dalje se prodaje bolje od mnogih novih naslova“, kaže Lakićević. To je knjiga za koju su se jagmili svi knjižari i koju je, za kupce, bilo neshvatljivo nemati u ponudi. Ali, već kod druge knjige Atanackovića, Čovek bez jezika i druge priče, izdavač mora da se bori isto onako kao i za sve prethodne knjige, skromnim sredstvima koja su mu na raspolaganju. „Slava izdavača, ako se uopšte o slavi može govoriti, ne leži samo u jednom naslovu, već u kvalitetu svih objavljenih, i u beskompromisnoj uređivačkoj politici. To je i jedini adut malog izdavača spram velikih mašinerija“, izričit je direktor Besne kobile. Da postoje i druge strategije za (puki) opstanak, pokazuje primer Kontrasta. „Zbog svog knjižarskog iskustva, od samog starta u izdavaštvu bio sam svestan da ne mogu čak ni u minimalnoj meri da utičem na knjižarsku politiku izlaganja, prodaje i distribucije knjiga“, kaže jedan od osnivača, Vladimir Manigoda. Stoga su rešili da kontrolišu ono što mogu, a to je proizvodni proces, Kontrast je kupio nužne mašine, i stao da štampa samo onoliko knjiga koliko im je poručeno. „Time smo eliminisali ulaganja u preobimne tiraže na koje su izdavači često primorani radi dobre cene štampe“, Manigoda ukazuje na benefite čijih razmera osnivači Kontrasta i nisu bili svesni u početku. Za divno čudo, i država ima dobrih predloga za osnaživanje malih i srednjih izdavača. Tako Ministarstvo savetuje da se oni organizuju u knjižarske grupacije i tako omoguće bolji plasman svojih knjiga, bilo kroz zajednički nastup i plasman u velikim knjižarskim lancima, bilo kroz otvaranje svog prodajnog objekta. I ističe primere (istina, neimenovane) malih knjižara koje drže neke manje izdavačke kuće, i koje „svojim izgledom i ponudom pariraju velikim knjižarskim lancima i zadobijaju svoje kupce upravo time što nude nešto drugačije sadržaje“. Ili, mogu da slede egzemplar Lagune, čiji je direktor i vlasnik Dejan Papić proglašen za preduzetnika godine, i nedavno predstavljao Srbiju u Monte Karlu kao jedini od pedesetak učesnika iz sfere kulture, takmičeći se za naj-svetskog biznismena. Naime, kako kaže za NIN, Papić je krenuo od 1.000 pozajmljenih dolara, knjigom koju je preveo u vreme najteže krize, pre bombardovanja, da bi danas publikovao 350 naslova godišnje. Iako to „zlonamerni zovu hiperprodukcijom“, pažljiviji pogled govori da „Laguna pokriva sve ciljne grupe čitalaca - od literature za decu, preko najvećih svetskih bestselera, najšireg izbora publicistike, najnagrađivanijih i/ili najčitanijih domaćih autora, do svetskih i domaćih klasika“. Slično se zbilo i sa Delfi knjižarama: od jedne nastao je lanac, po raznim gradovima, na najprometnijim mestima, što je siguran recept uspeha, kao i vera u sebe, i poverenje u saradnike, kako Papić poručuje. O monopolu nema ni reči, tvrdi, jer radi se o bar tri knjižarska lanca. Da ova najveća kuća namiruje obaveze prema malima, i da besplatno distribuira tuđa izdanja po svojim knjižarama, kao što Papić navodi, niko joj ne osporava. Poslednja priča neodoljivo podseća na vic o bogatašu (a povezuje se i sa Bilom Gejtsom, vlasnikom Majkrosofta) koji je stekao neprocenjivo imanje tako što je jednu jabuku glancao ceo dan, da bi je uveče prodao za sitnu paru. Radnju je ponavljao danima, mesecima, uvećavajući profit.., a onda je umro njegov tast, ostavivši njegovoj ženi i njemu milionsko nasledstvo. Samo što bi u srpskoj verziji vica bila upletena i politika, i možda, nošenje gajbica.