Šta je dopušteno Jupiteru, a šta volu

Možda je na to mislio pisac čuvenog teksta potpisanog imenom Aleksandra Vučića kada je, obesmišljavajući celokupan obrazovni sistem, rekao da nisu važne diplome nego znanje: ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić ima pravu diplomu Fakulteta političkih nauka, ali mu ona, sudeći prema gafovima koje pravi, baš i ne predstavlja garanciju posedovanja znanja neophodnih za obavljanje posla koji mu je poveren. Tako je, recimo, nedavnim pokušajem dodavanja Bugarske na listu susednih zemalja sa kojima smo u sve lošijim odnosima, dao još jedan razlog za tezu da je svojim čestim verbalnim obrušavanjem na sagovornike – bilo onim iz zemalja sa kojima imamo nerešene odnose ili sa Zapada kome formalno težimo – portfelj koji mu je dopao, zapravo, pretvorio u neku vrstu specijalne jedinice za zaoštravanje odnosa i jeftinu zabavu. Učesnici međunarodnih skupova na kojima srpski šef diplomatije govori kažu da Dačić ume da iznosi uverljive argumente u korist srpske strane. Problem je, međutim, što to čini na način koji iste te argumente ostavlja u senci jednog drugog snažnog utiska – vrlo nepovoljnog „umetničkog dojma“, stvorenog nastupom prilagođenim potrebama zasenjivanja domaće prostote i prikupljanja poena na unutarpolitičkom planu. Svačeg tu ima: od tragikomičnih improvizacija koje su posledica očigledne nepripremljenosti („znači Kale, znači brdo“), preko zloupotreba prilika za zadovoljavanje pevačkih ambicija gde im baš i nije mesto (a koje, prema nekim navodima, podstrekuje i sam Aleksandar Vučić jer ga to zabavlja – mada se to verovatno ne odnosi na nastup na proslavi Dragana Markovića Palme u Paraliji), do provociranja incidenata kojima se, u očima dela biračkog tela, predstavlja kao glasa vredan borac za „srpske interese“ (obraćanje ambasadorki Kosova u SAD Fljori Čitaku rečima „ajde, ne sviraj, glupi ste koliko ste teški“). U nedavnom „slučaju Bugarska“, problem između dve zemlje nastao nakon Dačićeve „lekcije“ bugarskom premijeru Bojku Borisovu i pozivanja našeg ambasadora u Sofiji na razgovor u bugarsko ministarstvo spoljnih poslova, „peglali“ su Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić. Ipak, nismo videli da su šefu diplomatije upućene bilo kakve „packe“, već je sve završeno svaljivanjem krivice na prevodioce i medije, koji su „pogrešno interpretirali izjavu Borisova“. Čemu smo, zapravo, prisustvovali? Da li je sve bila predstava sa unapred podeljenim ulogama (Vučić kao sila koja se neočekivano pojavljuje i rešava stvar) ili je zaista bila reč o Dačićevom samostalnom nastupu koji predsedniku Srbije baš i nije bio po volji, ali to nije želeo da pokaže domaćoj javnosti? Drugim rečima, da li je Dačićevo često incidentno ponašanje pitanje stila ili strategije? Filip Ejdus, profesor Fakulteta političkih nauka, nema ni najmanju dilemu: „Nema tu strategije, to je prosto njegov stil koji se možda dopada jednom delu javnosti u Srbiji, ali je u diplomatiji apsolutno neprikladan i srozava ugled naše države.“ Bivši diplomata i član Foruma za međunarodne odnose Jova Ilić, malo detaljnije govori o Dačićevom obraćanju Borisovu, ali i podseća da Bugarska, nažalost, nije jedina ni poslednja zemlja, a ni regionalna organizacija kojoj se naš ministar spoljnih poslova obraća na, kako kaže, „blago neuobičajen način“. U celom slučaju on vidi i veće probleme od stila koji nije svojstven ozbiljnim diplomatama: „Ministra, a i nas, treba da zabrine blaga, gotovo rutinska reakcija Ministarstva spoljnih poslova Bugarske na lično, uvredljivo, obraćanje predsedniku vlade suverene susedne zemlje sa kojom treba i želimo da gradimo najbolje odnose“, kaže ovaj sagovornik NIN-a i ocenjuje da su „oni, verovati je, to primili kao nepromišljenost kojoj, s obzirom na to od koga i odakle dolazi, ne treba pridavati veći značaj osim rutinskog diplomatskog protesta“. Iskusni diplomata skreće pažnju na još nešto osim moguće bugarske ocene „od koga je, bolje i ne može“, čemu bismo mi mogli da pridamo veći značaj: „Braneći naš stav o Kosovu, koji je premijer Bugarske navodno ignorisao, a u želji da popravi stvar i potvrdi poštovanje za tu zemlju, naš ministar se poslužio imenom Goce Delčeva, pitanjem makedonskog jezika, koji su, pored nekih drugih pitanja, predmet spora Sofije i Skoplja - čime je još jednom potvrdio neiskren odnos naših vlasti prema Severnoj Makedoniji, njenoj balkanskoj politici i sporazumu sa Grčkom. Otuda i neuverljivo blaga reakcija predsednika Republike“, kaže Ilić. Tu već ulazimo u kompleksnu priču međususedskih odnosa, što izlazi iz priče o Dačićevom „diplomatskom stilu“ – ako se te dve reči uopšte mogu povezati sa (blago rečeno) razbarušenim javnim delovanjem srpskog ministra inostranih poslova. Vratimo se, zato, temi. Pošteno je reći da nekonvencionalno ponašanje političara više nije neuobičajeno – toliko da se, ako uzmemo u obzir upečatljive pojave poput Donalda Trampa ili Borisa DŽonsona, može govoriti čak i o „modi“. Da li se, u tom kontekstu, o Dačiću može govoriti kao o „vesniku trenda“ ili bi, s obzirom na činjenicu da je on zadužen za diplomatiju male zemlje sa velikim problemima, u njegovom slučaju morali da važe drugi kriterijumi? Sagovornici NIN-a ne vide Dačića kao pionira u uspostavljanju novih opštevažećih pravila. „Sviđali nam se ili ne, Tramp i DŽonson predstavljaju velike ekonomije, nuklearne sile i stalne članice Saveta bezbednosti UN. Ivica Dačić je ministar spoljnih poslova jedne male, slabe i siromašne države koja je doskoro bila pod sankcijama, bombardovana i izopštena iz međunarodnog društva upravo zbog politike čiji je glasnogovornik bio tokom devedesetih“, podseća Ejdus i poentira: „Stari Latini su bili u pravu – ono što je dopušteno Jupiteru, nije volu.“ Jova Ilić insistira da se ne može govoriti ni o trendu, a kamoli o Dačiću kao njegovom pripadniku: „Ta tri imena ne mogu biti izraz novog trenda u međunarodnoj diplomatiji, jer bismo u tom slučaju bili svedoci urušavanja davno uspostavljenih vrednosti i pravila koja se, upravo u teškim, kriznim situacijama, potvrđuju kao nezamenljiv instrument za objašnjenje nesuglasica i rešavanje problema“, kaže ovaj bivši diplomata i ističe da to „posebno važi za male zemlje u odbrani njihovih prava na ravnopravnost i nezavisno delovanje, u odnosu, koliko je to moguće, na velike“. Jednu dobru lekciju o tome koliko predstavnici „velikih“ ozbiljno shvataju svoj posao čak i kad se bave „malim“ dao nam je u ponedeljak francuski predsednik Emanuel Makron, čitajući podugačak govor na dobro uvežbanom srpskom – što teško da se može porediti sa Dačićevim neveštim čitanjem engleskog teksta pisanog, reklo bi se, ćirilicom i „po Vuku“. Jer, koliko god ga voleli, naš mali lepi srpski ne može se porediti sa jezikom na kome se sporazumeva ceo svet i bez koga je danas teško dobiti posao i u pekari ili butiku. Dačićeva nesposobnost da komunicira na engleskom na način od koga nas ne bi bilo sramota, ipak, prema mišljenju Ilića, ne spada u glavne probleme. „Nije toliko problem u jeziku koji je nekada najbolji student mogao da nauči, jer kao ministar na raspolaganju ima najbolje prevodioce koje sasvim legalno i legitimno koristi. Tramp, pa i Boris DŽonson mogu sebi dozvoliti opušteno ponašanje i slobodniji jezik, jer oni mogu i drugačije, dok naš ministar to, izgleda ne može, jer svoj manir vuče iz prošlosti, kada je jedino važno bilo biti poslušan, na liniji i bez sopstvenog mišljenja.“ Tužno je, nastavlja ovaj sagovornik, gledati i slušati ministra spoljnih poslova koji svoj posao obavlja pevajući na uvo stranim kolegama i državnicima, da bi time kompenzovao nedoraslost poslu koji obavlja. „Zabrinjava, ipak, što to nije poza, već životni stil ministra Dačića. On je zbog toga imao problema u svojstvu premijera učešćem u Skrivenoj kameri s estradnim zvezdama `uz pevanje i pucanje` na svadbama, slavama i godišnjicama. U odgovoru na lavinu kritika odavde i iz inostranstva, pozivao se na `stabilnost Vlade`, što, očigledno, odražava vladajuću političku klimu i vrednosti na kojima počiva“, kaže Ilić. Svemu tome uprkos, Dačić ne samo da vrlo uspešno pliva u politici decenijama, već ni njegova pozicija na mestu šefa diplomatije nikad nije bila dovedena u pitanje. Šta su njegovi aduti? Prema mišljenju Ejdusa, to što od uvođenja višestranačja u Srbiji Dačić nije bio na vlasti ili uz vlast svega dve ili tri godine može delovati kao uspeh jedino ako zanemarimo činjenicu da je naša tranzicija među ubedljivo najneuspešnijim na svetu. A što se tiče aduta koje on ima u unutrašnjoj politici, dodaje, oni na međunarodnoj sceni vrede veoma malo. „NJegov šarm narodskog čoveka koji govori sve što misli je sušta suprotnost diplomatskoj profesiji“, kaže ovaj profesor. Odgovarajući na kritike, Dačić ume da potegne brojke, i da se, recimo, pohvali kako je tokom prethodnih pet godina 13 zemalja povuklo priznanje Kosova, dok ih je „svega“ sedam priznalo. Ako odemo dalje od aritmetike i pozabavimo se suštinom, da li se zaista može govoriti o uspehu i kolika je njegova cena? Za Ilića, te cifre nisu za samohvalisanje, jer je prethodni ministar spoljnih poslova optuživan upravo iz okoline aktuelnog zbog utrošenih miliona evra prelaženjem stotina hiljada kilometara u svrhu lobiranja protiv priznanja Kosova i njegovog prijema u UN. „Ako je broj priznanja Kosova smanjen za sedam (13 minus 6) članica UN, onda je milion kilometara i ne zna se koliko para neodgovarajuća, previsoka cena za koncentrisanje na lobiranja protiv Kosova na spoljnopolitičkom planu, čime je, zanemarujući druga značajna međunarodna pitanja, pored ostalog, izazvao nezadovoljstvo najznačajnijih partnera i štetu našim odnosima“, kaže ovaj nekadašnji diplomata. Profesor Ejdus ocenjuje da povlačenja priznanja, osim što nisu sto posto pouzdana, na međunarodnom planu imaju gotovo zanemarljivu težinu, imajući u vidu da se radi o državama koje imaju mali ili nikakav uticaj na status Kosova. „Istini za volju, ona daju malu psihološku prednost Beogradu u odnosu na Prištinu, ali ne prave veliku razliku. Ona najveći efekat imaju u režimski kontrolisanim medijima, gde se pompezno preuveličava njihov značaj, kako bi se stvorio u javnosti privid nekakvog diplomatskog trijumfa koji, nažalost, ne postoji u realnom svetu“, kaže Ejdus. „Međunarodni položaj, ugled i kredibilitet Srbije kao partnera, trebalo bi da određuju utvrđeni spoljnopolitički ciljevi i strategija za njeno sprovođenje na čemu se, pod nadzorom vlade, angažuje ministarstvo spoljnih poslova na čelu sa ministrom“, podseća Ilić i zaključuje: „Veoma sporo napredovanje evrointegracija, problemi u odnosima sa bivšim jugorepublikama, odsustvo napretka u rešavanju problema Kosova i povremeno sa najznačajnijim partnerima, ne govore u prilog pozitivnoj oceni našeg spoljnopolitičkog trenutka, za šta zaista najveću odgovornost snosi ministar, ali i činjenica da se najvažnije spoljnopolitičke odluke ne donose, kako je Ustavom određeno, u Vladi.“ A jedan drugi bivši diplomata, Srećko Đukić, u razgovoru koji je, zbog kretanja na put bio izuzetno kratak, ukazuje na ugao gledanja u kome bi se mogle potražiti olakšavajuće okolnosti za loše ocene diplomatskog učinka srpskog šefa diplomatije. Tražiti, ali ne i naći. Reč je o činjenici da se, pre dolaska na aktuelnu poziciju, Dačić bavio samo unutrašnjom politikom. Đukić, naime, podseća na vreme kada je Josip Broz Tito za saveznog sekretara inostranih poslova postavio Miloša Minića. „Opšti komentari bili su da je, za razliku od prethodnika, u spoljnu politiku doveo čoveka koji se ceo život bavio isključivo unutrašnjom politikom. Međutim, Minić je, po opštim ocenama, bio jedan od naših najuspešnijih ministara spoljnih poslova, rečeno današnjim terminom. I plus je pod njegovim rukovodstvom izvršena temeljna reforma spoljnopolitičke službe i diplomatske mreže, najkrupnija posle rata, i takav SSIP je ostao sve vreme postojanja SFRJ, pa bogami i SRJ“, seća se Đukić. Tajna je bila očito i u Minićevom talentu da se prilagodi novoj profesiji i koristi briljantne umove tadašnje jugoslovenske diplomatije, kao i da uzdiže nove, kaže ovaj sagovornik i dodaje da je to ocena velikog spoljnopolitičkog erudite, pokojnog Ranka Petkovića, glavnog urednika Međunarodne politike koja je izlazila na šest jezika, koju u potpunosti deli. Gde je Dačić u tako postavljenom koordinatnom sistemu, pitali smo Đukića i dobili kratak odgovor: „On uopšte nije i ne može ući u te koordinate!“ Ali i ne pokušava, reklo bi se. A i kako bi se, uz pun kofer briga, još i time bavio?!