Korak ka socijalnom monologu

Podugački štrajk u Republičkom geodetskom zavodu pokrenuo je bujicu pitanja o radu sindikata, njihovoj političkoj opredeljenosti i instrumentalizaciji, a okončao se samo sa jednim - da li vlast stvara novu armiju obavezanih joj građana izbijajući reprezentativnost postojećim sindikatima tamo gde je poslodavac i organizujući nove i podobne. Postojeći sindikati izgubili su reprezentativnost kada je eskalirao izlazak iz članstva i učlanjenje u novoosnovani sindikat. To je bio okidač centralama dva najveća i na nivou republike dva reprezentativna da izađu iz Socijalno-ekonomskog saveta i tripartitnog dijaloga koji se u njemu vodi. Tim povodom predsednici Saveza samostalnih sindikata i Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost proglasili su da se u SES neće vraćati dok se ne organizuje tematska sednica o slobodi sindikalnog organizovanja. Iako najdrastičniji, RGZ nije jedini primer nepoštovanja prava na slobodu sindikalnog organizovanja, prava članova sindikata i diskriminacije po osnovu članstva. Naprotiv, tvrde, pritisci su sve brojniji i pretnje po osnovu sindikalnog rada. Uz neredovno prisustvovanje predstavnika Vlade dijalogu koji se u SES vodi sa sindikatima i predstavnicima poslodavačkih organizacija, a sindikati beleže i da se njihovom članstvu preti i da se otkazi, premeštaji i pritisci po osnovu članstva naročito često dešavaju u javnom sektoru, u onom u kome je država poslodavac. I da se izlasci iz članstva zbog ucena naročito odnose na članove ova dva sindikata i Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Predsednica ASNS Ranka Savić kaže da je u slučaju RGZ organizaciju koju vodi napustilo četiri stotine članova i da je sa stotinu preostalih, najotpornijih, i ta organizacija izgubila reprezentativnost. „Učešće u SES pretvorilo se u puki paravan za evropske integracije. Te forme više ne treba održavati“, smatra ona. Uslovi za funkcionisanje sindikata u ovoj državi postaju nepodnošljivi. Država koja poslodavcima čini brojne ustupke na štetu radnika, očekuje od sindikata da se okrenu, da budu uz njih, a pre svega im smeta kritizerstvo bilo koje vrste. Ako kažem da nisam sigurna da je visina plate ona o kojoj govore, jer sam na terenu i znam da komunalci rade za 30.000 do 35.000, kao i trgovci, a ti je veštački praviš obarajući kurs dinara, tad sam nepoželjan sagovornik. U brojnim firmama, tvrdi ona, kao prilog tezi da je država saučesnik u deplasiranju sindikata, svaki pomen sindikalnog organizovanja se oštro sankcioniše. Kompaniju Deleze je, tvrdi, nebrojeno puta zbog toga prijavljivala ministru za rad, bez efekta. Ranka Savić, koja nije učesnica dijaloga, smatra da UGS Nezavisnost može da se predomisli pod pretnjom utvrđivanja reprezentativnosti o kojoj se polemiše već duže vreme, i da bi zbog toga mogao da popusti i vrati se u Savet i da to ne sme da se desi dok se ključne stvari ne definišu. Jedna od tih je, kaže, i smanjivanje praga za sticanje reprezentativnosti sa 15 na 5 posto zaposlenih, što bi i organizaciju koju vodi i druge sindikate učinilo sagovornicima u socijalnom dijalogu. Lider najbrojnije organizacije, međutim, smatra da „kućni“ sindikati, kako novoosnovane u režiji rukovodstva firmi nazivaju sindikalci, ne mogu postati sagovornik na nivou države, između ostalog i zato što je cenzus visok i zahteva teško dostižnih 200.000 članova za sticanje reprezentativnosti. LJubisav Orbović, lider Saveza samostalnih sindikata, kao i Savić veruje da se kućni sindikati neće „umrežavati“, da za sada nisu pretnja te da i na republičkom nivou fingiraju dijalog preuzimajući ulogu dosadašnjih reprezentativnih organizacija, nego pre da su kratkog daha i da će trajati koliko i direktor koji ih je formirao. Pravilnikom o upisu sindikata u registar usvojenim 2005. predviđeno je da registar postane javna i elektronska baza, što se do danas nije dogodilo. Zato je utisak centrala sindikata o omasovljavanju ovog fenomena moguće dokazivati samo primerima. Orbović kaže da je RGZ drastičan primer bahatosti koji bi bio šokantan čak i da se dešava u privatnoj firmi. „Nezabeležen je primer takvog pritiska iza kojeg stoji Vlada. Premijerka Ana Brnabić davala je garancije, a onda čovek koga je Vlada imenovala šikanira zaposlene, članove drugih sindikata, naočigled svih.“ Dalje, Orbović nabraja slučaj Socijalne ustanove Pčelica u Kragujevcu u kojoj su izgubili 120 članova koji su otvoreno pozivani da pod pretnjom napuštaju sindikat. Potom isti slučaj u Zastava oružju i drugi u kojima su sindikati formirani s namerom da se gase postojeći. „Sindikalni život se odvija u firmi, a to su firme pod kontrolom države. Zašto, odakle, država to radi? Šta je njen cilj da reprezentativni sindikati nestaju iz sektora države?“ pita. Sindikalci veruju da je na delu fragmentacija sindikata do njihovog gašenja ili barem diskreditovanja u ulozi partnera u razgovorima, a za vlast idealna prilika da politički ovladaju i sindikatima. U to naročito veruje Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost, koji podseća da svaka vlast rado posegne za proizvodnjom konfuzije koja služi kao demokratska maska - kupovinom i fabrikovanjem svoje omiljene opozicije, nevladinih organizacija i profesionalnih udruženja. „Prvo zarobiš institucije, pa unosne poslove, kontrolišeš medije a onda, preventivno, stvoriš i kvaziopoziciju i sindikate.“ Štaviše, „aktuelno preventivno otvaranje lova na kako-tako živuće sindikate“ po njemu, govori da se približavaju izbori i da, „što bi rekao Domanović, naspram vođe može biti samo mrtvo more“. Predsednik UGS Nezavisnost podseća da zbog slabljenja sindikata na globalnom indeksu sindikalnih prava Srbija već godinama dobija četvorku, što označava sistematsko kršenje sindikalnih prava. „Ne radi se o proizvoljnoj oceni već o složenom indeksu koji čine prava na građanske slobode, osnivanje sindikata, kao i prava na sindikalne aktivnosti, kolektivno pregovaranje i štrajk.“ Po njemu se „mapa puta“ razvija od prethodno već obavljenog pacifikovanja zaposlenih smanjivanjem njihovih prava, preko marginalizacije socijalnog dijaloga do otvorenog pritiska i diktata nad zaposlenima i sindikatima. „Nezadovoljstvo socijalnim dijalogom je dugo prisutno.“ Zakonski projekti, po pravilu, ili zaobiđu aktere socijalnog dijaloga, ili se stavljaju „u promet“ na režirane javne rasprave, a da prethodno nije postignut konsenzus na zajedničkim radnim grupama. Sistemsko polazno slabljenje pozicije zaposlenih najbolje ilustruje član 51. Zakona o radu kojim se prošireno dejstvo kolektivnih ugovora uslovljava nemogućim uslovom da poslodavačka organizacija pokriva više od polovine zaposlenih u grani ili sektoru. Da li, onda, čudi što ugovora nema u sektorima „realne“ ekonomije. Pa, nastavlja da nabraja Stojiljković: od nemogućnosti da sklapaju kolektivne ugovore i štite zaposlene, „privremenih“ smanjenja zarada i penzija do opravdanog pitanja čemu služe sindikati je samo jedan korak. Država manje-više otvoreno u svim konfliktnim slučajevima staje na stranu vlasnika, osobito stranih, kojima se izlazi u susret jer oni - ne vole da se petljaju sa otkazima, zaposlenima i zahtevima sindikata. Ako to sve nije dovoljno, uključuju se i pretnje otkazima, premeštanjima, pritisak na iščlanjenje iz nepodobnih - forsiranje njihovog gubitka reprezentativnosti, uz istovremenu podršku i direktno formiranje podobnih, svojih sindikata. „Po pravilu se sopstvena sindikalna klijentela stvara u redovima onih koji treba da budu iz ugovornih aranžmana prevedeni u radni odnos.“ Novitet u strategiji ovog u odnosu na slične postupke prethodnih vlasti Stojiljković vidi u razmeri koje je zadobilo partijsko zapošljavanje koje nije ograničeno samo na javni sektor već se kroz praksu ostavljenih radnih mesta za potrebe lokalnih moćnika preliva u javno-privatna partnerstva i privatni sektor. „Raspodela plena i dirigovano glasanje, kao i odvođenje na stranačko-državne manifestacije opasno premešta radne odnose u polje nedobrovoljne političke participacije.“ Fleksibilni, a dugovečni ugovori koji se produžavaju na kratko vreme i ne obavezuju poslodavca da pravda otkaze, zapošljavanje preko agencija, nemogućnost tako zaposlenih da uživaju zaštitu sindikata i druge prekarne pošasti koje su legalizovane Zakonom o radu 2014. omogućile su stvaranje široke mase radnika kojima cilj nije niti može biti da se izbore za povećanje zarade, uslove rada, poštovanje zakonskih obaveza poslodavca nego - za prosto radno mesto. To je, po sebi, i do sada bila dovoljno velika opasnost za svakog radno sposobnog građanina i za kvalitet njegovog života bez obzira na to da li uopšte veruje da se u Socijalno-ekonomskom savetu donose odluke koje na taj kvalitet utiču ili ne. I bez mogućnosti da se i to telo i sindikati na terenu stave u službu dogovora između poslodavca i države, velikodušne prema njima benefitima kojima ih čašćava da bi poštovali zakon.