Fašisti na platnom spisku države

Kada je dvadesetak osoba s likom Ratka Mladića na majicama pokušalo da 11. jula osujeti izvođenje komada „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ Zlatka Pakovića u Kolarčevoj zadužbini, reditelj im je poručio da će i oni dobiti reč, ali tek nakon izvedbe. Međutim, nenajavljeni gosti su reč hteli odmah i samo za sebe: razvili su transparent na kojem je pisalo „Pobio vas Alija, vaš balija“, vikali da se u Srebrenici nije dogodio genocid, a policija ih je iz sale izvela tek nakon verbalnog sukoba s rediteljem i glumcima. Incident je obeležio i baner Pokreta Srbije „Gerila“, iste one grupe koja je, između ostalih, krajem aprila s društvenih mreža pozivala na okupljanje i zastrašivanje Mona Đuraja, vlasnika borčanske pekare „Roma“, nakon što je iz kaljuge interneta iskopana slika njegovog zaposlenog kako na Trgu republike pokazuje simbol dvoglavog orla. Albanskog, ne srpskog. Tamo se okupljenima obratio Miloš Simović, tada funkcioner Dveri, ranije pripadnik organizacije Srbi za Srbe koja radi pod krinkom humanitarne organizacije. Među okupljenima su bili i članovi Srbske časti iz Niša, još jedne grupe koja kaže da se bavi humanitarnim radom, a koja je krajem prošle godine, tvrdio je ministar bezbednosti BiH u tehničkom mandatu Dragan Mektić, radila na formiranju paravojnih formacija u Republici Srpskoj radi proganjanja protivnika Milorada Dodika. NJeni pripadnici su u junu 2017. kamenicama napadali novinare i publiku filma Albanke su naše sestre, u kojem se, govorili su, priča o „stradanju Šiptara“, premda to nije slučaj. Upravo u Nišu je pre mesec dana izboden dvadesetpetogodišnji student Uroš Janjić, i to zbog majice na kojoj je bio logo Antifašističke akcije. Nedelju dana potom, tokom protestne šetnje stotinjak ljudi, okupljene je provocirala nekolicina mladića, uzvikujući „zig hajl“ i „Srbija Srbima“. Napada je bilo i ranije tokom godine. Početkom juna, recimo, u dva odvojena incidenta u Novom Sadu su pretučena trojica aktivista Združene akcije „Krov nad glavom“, odnosno protesta „1 od 5 miliona“. Krajem istog meseca, pripadnici Srpske desnice predvođeni liderom Mišom Vacićem pokušali su da prekinu festival promocije kosovske kulture u Beogradu „Mirdita, dobar dan“. I, dok je Miša Vacić u maju podržao ideju o formiranju Zaštitne narodne straže, inače inicijativu Centra za bezbednost, istrage i odbranu DBA, čiji je direktor Stevan Đokić nekoliko puta privođen, prošlog leta pojavila se vest da se u opštini Čajetina organizuje kamp – neko bi rekao omladinsko-patriotski, neko bi rekao paravojni – za mlade polaznike zainteresovane za rusko-srpske odnose, baratanje oružjem i snalaženje u prirodi. Ne obavezno tim redosledom. Organizator i predsednik Saveza vojnih veterana Srbije Željko Vukelić tada je za naš nedeljnik rekao da „decu ne spremaju za rat, već za odbranu“. Nevolja je što bi i sve pobrojane i srodne grupe isto rekle za svoju delatnost. Odbranu od koga? Spoljnih neprijatelja, možda, ali, još važnije, protiv unutrašnjih neprijatelja, ili, jednostavnije, neistomišljenika. Čak i letimičan pregled pokazuje da je mreža odnosa ovih organizacija i njihovih aktivnosti kompleksna, ali su se njome pozabavili u Antifašističkoj koaliciji (AFK) u okviru projekta „Mapiranje ekstremizma i građanski otpor - Srbija 2018“ koji sprovode AFK i Centar za podršku ženama uz podršku Fondacije za otvoreno društvo u Srbiji. Kako za NIN kaže aktivistkinja i novinarka Marija Srdić, veoma ju je iznenadila potpuna transparentnost organizacija koje su istraživali – veliki broj je čak prijavljen u Agenciji za privredne registre. Uz ogradu da se međusobno razlikuju u namerama i intenzitetu delovanja, pobrojali su čak 23 aktivne organizacije ekstremne desnice – 14 u Beogradu, tri u Novom Sadu, dve u Kragujevcu i po jednu u Zrenjaninu, Pančevu, Nišu i Aranđelovcu. Pored navedenih u uvodu, pomena vredne su još Srbska akcija i s njom povezana Studentska akcija, Srpska liga koja ima isto sedište i zastupnike kao i organizacija Nacionalni front, Krv i čast kao srpski ogranak globalne neonacističke mreže, Srpski nacionalni front čija je zastupnica Ivana Borić, inače funkcionerka Vacićeve Srpske desnice... Pored nekih internacionalnih obeležja, poput 14/88 (broj reči zlokobne sentence američkog neonaciste Dejvida Lejna o očuvanju bele rase, odnosno redni brojevi slova „h“ u engleskoj abecedi čime se označava „hajl Hitler“), njihove reference selektivne su i nacionalne – naslanjaju se na istorijsko-mitološki bućkuriš oko dinastije Nemanjića i Kosovskog boja (Carostavnik i Ustani za Kosovo, čiji je zastupnik Mladen Obradović iz zabranjenog Otačastvenog pokreta Obraz), iz nekog razloga najčešće preskaču dve antikolonijalne baštine vezane za srpske ustanke i Prvi svetski rat, ali zato kao heroje uzdižu dvojicu ljudi koji su ubedljivo najmanje uradili da se Srbija oslobodi od nacističke čizme – premijera kolaboracionističke vlade iz Drugog svetskog rata Milana Nedića i njegovog saradnika i osvedočenog fašistu Dimitrija LJotića (organizacije Srpski dobrovoljački korpus 1941-1945. i Zbor). Prema rečima istoričara Milivoja Bešlina, sve ideologije, a naročito konzervativne i desničarske, okrenute su ka prošlosti, jer prošlost neminovno pruža legitimitet. „Ona je uvek epska, herojska, monumentalna, mitologizovana, tako je od 19. veka, kada su nacije i nacionalizmi u Evropi nastajali kao rezultat delovanja umetnika, književnika, istoričara... Ipak, oni su nacije konstruisali na, kako je pisao Ernest Renan, pogrešnom pamćenju i namernom zaboravljanju istorije. Zbog toga je čuveni Erik Hobsbaum govorio da nacionalizam zahteva isuviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tačno. Kod nas je taj proces posebno došao do izražaja s pobedom nacionalističke ideologije nad delegitimisanim socijalizmom krajem osamdesetih. Fašizam će uvek biti snažan onoliko koliko mu društvo u kojem se razvija i nastaje to dopusti. Ali ako je društvo slabo, kao kod nas, institucije urušene, vlast nacionalistička, a država autoritarna – to je onda veoma opasan kontekst za bujanje i tolerisanje fašizma“, kaže Bešlin za NIN. NJegova opaska da svuda u svetu „vladajući nacionalizam teži ka normalizaciji fašizma“ može da pruži kontekst, ali ne i neku utehu. NJu je teško naći i u zamecima ovdašnjeg antifašističkog delanja – naš sagovornik kaže da je „gotovo svedeno na incident“, te da se često perfidno predstavlja kao „ekstrem“ – koje bi prema njegovoj proceni trebalo da bude prisutnije, ofanzivnije, ne nužno militantnije, i osavremenjeno. Dakle, u skladu s fašizmom za 21. vek čiji bi trebalo da bude neprijatelj. Jedna od karakteristika ove pošasti je, podseća Srdić na reči Jova Bakića, odbacivanje korporativizma karakterističnog za ekonomsku dimenziju istorijskog fašizma. Prigrlivši neoliberalnu agendu, savremena ekstremna desnica prihvatila je i pravila igre i nametnula se kao vitalan, važan, ali i dalje ne glavni igrač. Taj pragmatični iskorak je donekle vrednosno podudaran, smatra ona, s istupanjem Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića iz SRS i formiranjem SNS. „NJihov `evropski put` nikako nije suštinska, vrednosna promena u njihovom političkom delovanju, što se naročito dobro vidi kada su pod pritiskom. Pogledajmo kako su predsednica Vlade i sam Vučić primili Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama. Kada se, posle mnogo vremena, pozabavio bolnim pitanjima srpskog društva, stanjem parlamentarnog života, slobodom medija, vladavinom prava, izostala je uhodana, dakle pragmatična šema po kojoj je Vlada dostavljala ček-listu svojih `postignuća`, a EU, žmureći na jedno oko, odobrava otvaranje poglavlja. Drugi primer, aktuelan ovih dana, jeste odnos prema prošlosti, ratnim zločinima, genocidu počinjenim nad muslimanima u Srebrenici“, predočava naša sagovornica. Prema njenim rečima, podudarnost je i direktna kontrola koju nad aktuelnim bujanjem fašističkih organizacija iskazuje vladajuća partija. „Lideri desničarskih organizacija su već nekoliko godina na `platnom spisku` od lokalnog do nacionalnog nivoa. Oni su tu da bi po potrebi bili udarna pesnica i dežurni nasilnici ili samo strašila u poređenju s kojima SNS izgleda umiveno i prihvatljivo. Ako opozicija istraje ideji o bojkotu narednih izbora, nemam dilemu da će se neke od ovih organizacija poput Srpskog odbora Zavetnici, koji prikupljaju potpise za registraciju stranke, ili Srpske desnice pojaviti na izborima. Konačno, ukoliko krajnja desnica u Evropi nastavi da jača, a to će sigurno pogodovati SNS-u, ne isključujem mogućnost da se naprednjaci vrate svojim izvornim ideološkim korenima. Ove grupe će tada biti njihov formativni, najradikalniji deo“, zaključuje Srdić. Primera neposredne saradnje je mnogo. Ako bismo i mogli da benevolentno, a neko bi rekao i blentavo, drugarstvom objasnimo prisustvo ministra za rad Zorana Đorđevića na promociji filma o Miši Vaciću u Skadarliji (tada nije bilo nenajavljenih gostiju, osim, prema pisanju medija, člana gradskog veća Stevana Marušića, predsednika opštine Vračar Milana Nedeljkovića, državnog sekretara Nenada Nerića, te bivšeg telohranitelja Ratka Mladića Branislava Puhala), nema opravdanja za činjenicu da je Vacić bio zaposlen u Kancelariji za KiM, iako je svojevremeno bio osuđivan zbog neovlašćenog držanja oružja, ometanja službenog lica u obavljanju dužnosti i širenja mržnje. Srdić podseća i na slučaj visokog funkcionera Srpske desnice Saše Dujovića koji je nedavno podneo ostavku na mesto savetnika ministra Đorđevića nakon što su njegova deca osumnjičena za ubistvo osamdesetogodišnje Majde Garović iz Zemuna. Konferenciji Nacionalne avangarde, na kojoj se takođe raspredalo o „unutrašnjim neprijateljima“, prisustvovao je čitav državni vrh. O udruženom pritisku desnice i vlasti na pravosuđe svedoči podatak da Obraz i dalje neformalno postoji, iako je Ustavni sud 2012. zabranio njegovo delovanje. Godinu dana ranije je zabranio i organizaciju Nacionalni stroj, ali je njegovu ulogu i članstvo nezvanično preuzeo Nacionalni srpski front. Iako je Goran Davidović Firer u oktobru 2018. nakon 11 godina dugog procesa osuđen na minimalnu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine zbog izazivanja rasne, verske i etničke mržnje tokom šetnje „Stop fašizmu!“, Apelacioni sud ga je pre tri meseca oslobodio krivice. Protiv Ivana Ivanovića, vođe Srpskog narodnog pokreta Naši, inače osnovanog 2006. po uzoru na istoimenu organizaciju iz Rusije, podignuta je optužnica za izazivanje diskriminacije, jer je 2014. objavio listu „30 najvećih srbomrzaca“. Prošle godine je oslobođen optužbi. NJegov pokret je, inače, nakratko sarađivao sa SNP 1389 kojim je svojevremeno rukovodio Vacić. Ne treba ni navoditi da napadači u Novom Sadu i Nišu do sada nisu procesuirani, uprkos velikom broju svedoka. Marija Srdić podseća da je aktivistkinja AFK i pravnica Milica Nedović u okviru istraživanja pratila efikasnost novosadskih tužilaštava i sudova u pokretanju postupaka i donošenju presuda za krivična dela koja u sebi sadrže elemente fašizma. Slika je zabrinjavajuća, a ne ohrabruje ni to što se bez mnogo prigovora odnosi i na ostatak srpskog pravosuđa. „Posle višemesečnog prikupljanja podataka iz svih raspoloživih izvora, razgovora s akterima i stručnjacima, moglo bi se bez preterivanja reći da je ovde reč o `mapiranju praznine`. Nesrazmeran je broj postupaka, bilo istražnih bilo sudskih, kvantitetu pojava s elementima posmatranih krivičnih dela u društvu. Većina tužilačkih postupanja ostaje u fazi pretkrivičnog postupka, ili pak prijave bivaju odbačene“, zaključuje ona. Vlast koja bi se obračunala s fašističkim grupama, smatra Bešlin, bila bi u velikoj opasnosti da je napusti „tvrdo jezgro“, i, iako se nijedna većina ne sastoji samo od tog jezgra, bez njega bi se ubrzo rastočila podrška onih koji su tu površno, iz čistog interesa. „Uostalom, kod nas vlast u velikoj meri i jeste uklonila ekstremne desničare s ulica i deo njih `pripušta` povremeno u cilju obračuna s opozicionim aktivistima. To mi govori o jasnoj simbiozi koja postoji i za koju mislim da je društveno veoma opasna i politički krajnje kratkovida“, kaže Bešlin. Ovde izgleda samo fašističke grupe nisu bile kratkovide.