Biće bolje jednog dana

Možda im ne smeta što se fekalije iz njihovih odvoda slivaju u Savu, i što pumpe neumorno rade da temelji tih retko useljenih zgrada sa ekstremno skupim stanovima ne budu poplavljeni, ali stanovnici Beograda na vodi ne mogu da podnesu pogled na Glavnu autobusku stanicu. Pa ona, bar formalno, „broji sitno“ do izmeštanja daleko iz centra, na plato kod bivšeg „buvljaka“ gde trenutno caruje kolonija rečnih galebova. Kad ptice prhnu u vazduh i stanu da kruže, uznemirene dolaskom uljeza, dođe ti ih žao, baš kao što sažaljevaš sve buduće putnike kojima će ovo mesto u novobeogradskom Bloku 42 biti polazište i dolazište sa svih odrednica. Žao ti je i grada što se na tvoje oči menja po suludim planovima koji ne mare za običnog građanina. Stari dolazni peroni u Savamali razrušeni su nedavno, da ne bi svojim postojanjem osujećivali dinamiku radova na Beogradu na vodi, kako objašnjava jedan od službenika preduzeća BAS, pa prizor neodoljivo podseća na zulum u Hercegovačkoj iz maja 2015. Još da se ta nova elita reši migranata iz susednog parka, i mučenih „bristolaca“, privremeno smeštenih vojnih lica iz svih krajeva eks-Ju, i njihov će kraj eto biti ekskluzivan. Novi centar prestonice. Nova se dolazna stanica BAS-a, umesto srušene, otvorila „u noći potopa“, kako kaže naš sagovornik, dakle, kad su mnoga vozila ostala pod vodom na auto-putu i drugim saobraćajnicama, a vozači goli život spasavali od bujice sa neba i kopna. Lepša je i modernija od stare, iako okružena brdima šuta i zemlje, delovima objekata nekad raznih namena, pa stoga nalik Bejrutu zahvaćenom ratnim razaranjima. Ovaj je solomonski izlaz iz mogućeg haosa rezultat „razumevanja nadležnih“, konkretno, republičkih vlasti čiji je projekat od „nacionalnog značaja“ izgradnja kvazimodernističkog kvarta na tom potezu, kako ističe naš domaćin, bez zluradih epiteta koje mi dodajemo. Naime, i vlasti su se nad nama sažalile, da se u autobuse ne skupljamo kojekuda dok se ne završi nova stanica. „Ovo je rešenje bilo mnogo brže“, čovek iz BAS-a objašnjava, jer su se arhitektonski nacrti Vladimira Lojanice i Nemanje Mučibabića suočili sa realnim opstrukcijama. Nije tek tako u zbilji, kao na papiru, izgraditi saobraćajno-urbanističko-poslovnu celinu od zapuštene ledine. „Sve to mora da se uklopi“, celokupna infrastruktura, da se za jednu traku proširi već preopterećena Ulica Jurija Gagarina, kao i Antifašističke borbe, na šta ćemo izgleda podosta čekati. Jer toliko toga, osim ovog, po gradu treba da se uradi i uneredi. I ne treba mi da se žalimo, jer BAS podnosi glavni deo tereta, zadužen kreditima kao investitor nove stanice, reorganizovan tako da na malom prostoru sada prihvata prigradske, regionalne, međugradske, međunarodne, i još plus turističke autobuse. Stajališta poslednjih su bila kod Laste, na auto-putu ka Nišu (ili Ikei), kod Arene, Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“ (bivši 25. maj) i drugim, zbog prostranstva prikladnim punktovima. A onda je jedan po jedan zatražio pribežište na dobroj staroj „štajgi“ u Železničkoj 4, gde joj je prirodno i mesto, tik uz ugašeno čvorište vozova. Rukovodstvo BAS-a, inače deoničarskog društva, čiji je manjinski vlasnik država (30%), proračunalo je svoje kapacitete i prihvatilo sve koji su tražili dozvolu da ovde ukrcavaju i istovaruju putnike. „Nismo se reklamirali, ali je sve više zahteva“, kaže naš sagovornik za najezdu mušterija. I za sad sve „šljaka“ kao švajcarski sat, istina, u srpskom okviru. Na novoj je dolaznoj stanici kontrolisan pristup, pa više nema džeparoša, niti sa njima često udruženih nosača, što su otvoreno pljačkali bakice koje ne mogu same da nose tovar. Kolica potonjih lancima su vezana za ogradu Parka migranata, u potajnoj nadi vlasnika da će pažnja BAS-ovaca ipak da popusti i da će nastaviti sa svojim arhaičnim zanatom, što zasad nema oficijelnu zamenu. DŽeparoši, srećom, imaju alternativu. Zbog kontrolisanog pristupa srećni su i vlasnici turističkih agencija, jer više nema kašnjenja prouzrokovanih opraštanjem i pratećim cmakanjem odlazećih i ostajućih. Slanje pošiljaka preko vozača i dalje je moguće, ali uz peronsku kartu i bakšiš posredniku. Prve će se usluge, stanične, zvanične, uskoro menjati i regulisaće ih Vlada na predlog Ministarstva saobraćaja, što ne znamo ni mi, ni BAS, šta će doneti. Ali, o tom, potom, zasad da vidimo kako funkcioniše „privremena“ Autobuska stanica. Dnevno njom prođe oko 11.000 putnika prosečno, a leti više, naravno, u vreme godišnjih odmora. Deo prigradskih autobusa se ne evidentira, jer se tu ne zadržavaju. Šireći svoje mogućnosti do krajnjih granica, a izlazeći u susret klijentima, BAS dozvoljava pristajanje u svom krugu duže od zakonski propisanog, pa prigradski stoje pet minuta, međugradski ne 8 već 15, a međunarodni čitavih pola sata, umesto upola manje. Sve je ovde na raspolaganju putnicima - restorančići, kafane, pekare, fast-fudovi, menjačnice, trafike, garderoba, niz biletarnica obrubljenih sedištima, suvenirnice, sad ima čak dva toaleta, jer je jedan izgrađen i na dolaznim peronima... Automati na rampama za pristup odlaznim slabo se koriste, naš narod još uvek preferira kontakt sa živim čovekom, koji preuzima žetone i sam otvara kapiju. A naroda je tušta i tma, nekako drugačijeg od onog što ga zatekosmo na Železničkoj stanici Topčider. Lepše su odeveni, modernijih frizura, sa manje bagaža, pa ne asociraju na drevnu naviku čerečenja pileta čim vozilo isplovi iz stanice. Na peronima su mahom oni sa autobuskim kartama, tek poneki sa peronskom što se dugo rastaje sa voljenim, ali, čini se, uljudnije no u Topčideru. Deluju uzdržanije od pomenutih, pa ih valja na razgovor sokoliti. „Kako ti se čini ova stanica, i šta misliš o budućem preseljenju“, zapodevamo „spiku“ sa jednim mladićem, lica zaronjenog u šake, jadi bi ga znali zašto. „Meni je svejedno, ja ovde radim, a živim u Knjaževcu“, odgovara šturo, kao da ga budimo iz teških misli. „A kako je u Knjaževcu“, novinarka na zadatku ne popušta. „Kako? Rasulo... Ali, biće bolje jednog dana“, i on je zadojen maglovitom nadom, što je svodilja smrti, po leporekom Meši Selimoviću. Možda su razgovorljiviji oni što idu put Splita, u bratsku nam Hrvatsku, možda im je sudba udelila i provod na moru. Ne, oni idu do Knina, u svoju kuću, da je obiđu. I najviše se plaše granice, jer će najverovatnije morati da izlaze i lično pokazuju isprave, tek što ih uhvati slatki dremež... Možda se ipak nešto i promenilo od poslednjeg obilaska, i ovi se nadaju, ali tematski određenije. Intrigantno je i vozilo do Zadra. „Ne pričam ništa, imam još malo do penzije“, vozač odbija da zadovolji znatiželju novinarke. I ne popušta tobože ljubaznom pritisku, već veli: „U današnjoj državi ne smeš ni da pisneš, odmah ti prete“. Samo, ne precizira koja je to država u pitanju. Rešismo da okušamo sreću sa autobusom što preko Kosovske Mitrovice, Osojana... Dečana, ide do Đakovice. Smelo ulazimo u vozilo, i prepadamo jednu ženu, Romkinju, kojoj je krajnja tačka Peć, provokacijom: „Pa, je l` vi znate da dole nema šta da se jede.“ Žena gleda belo, pojma nema o čemu novinarka trabunja, pa sledi objašnjenje: „Je l’ vi ne gledate televiziju? Radnje su zatvorene zbog povećanih taksi na srpske proizvode.“ Ona se smeje, kao da joj nije do hrane, centar pažnje joj je kuća, ostavljena tokom bombardovanja, gde joj živi majka, a baba čoporu dece koju sa sobom vodi. „U Peći je mnogo lepo, tu žive svi, i Srbi, i muslimani, i Romi...“, ne pušta nas bez zaključka, bezazlenog, prostodušnog... ili naivnog. Još jedan autobus u slično vreme ide na istu stranu, al’ sad zadevamo vozače sličnim pitanjem. „Vi ste izgleda neobavešteni ko Koštunica, prodavnice su danas otvorene“, na opasnog smo se igrača namerili. „Na granici ne daju ni da se prenese srpska voda“, drugi podnosi pošteniji izveštaj, pa se povlači: „Bolje da ćutim, ima da ostanem bez radnog mesta.“ Otrovni dojam bledi usled sledeće slike: jedna vremešna dama lepezom hladi dva kučeta u transporterima. Pekinezeri dahću, izbuljili oči, a tek ih čeka put do Makedonije. Vlasnik ih je „za sebe kupio“, odmah objašnjava, da ne bude zabune, da ne pomislimo da ih švercuje za prodaju. Živo je kao u loncu gde se krčka neka fina čorbica, jagnjeća ili teleća. U svakom slučaju, daleko internacionalnija nego na stanici međunarodnog voza do Bara, u već pominjanom Topčideru. Sve je u nekom pozitivnom naboju, možda i zbog sezone godišnjih odmora. Niko nije nervozan, niti bilo koga psuje, osim onog „kukolja“, što ima problem sa Romima. Ne bi Beograd bio Beograd, ni stanica-stanica, kad bi krajnji utisak bio jednoličan. Ispraćaju nas majice sa likom Draže, generala Mladića, kneza Lazara, najpopularnijih u ponudi improvizovane tezge na stepenicama Železničke stanice, koju automati u gradskom prevozu još prepoznaju kao Glavnu. Iako deluje kao scena iz horor-filmova, mračna i ofucana, kad je za sobom ostavljamo, sve čekajući i nadajući se da će „biti bolje jednog dana“.