Kapetan humane plovidbe

Karola Rakete mogla je da bude kapetan broda, za šta se školovala, i da svoj život provede na morima i okeanima, gde je, kažu, najteže podneti izolaciju. Ona se, međutim, našla na mestu gde je bilo previše gužve, na brodu nevladine organizacija Si Voč koji je prevozio migrante. Dve nedelje više od pedeset ljudi gušilo se u tom premalom prostoru dok je ona pokušavala da ih iskrca na obalu. Najzad, kada ih je iskrcala na italijansku obalu završila je u pritvoru. Istog časa postala je heroina, borac za pravdu, pirat i kriminalac, kako je već ko želeo da je vidi, ali je svakako postala centralna tema ne samo medija, već i evropskih vlada. A i nešto više od toga, jer posle sukoba koji je izazvala među evropskim članicama i koji nikako ne jenjava, nešto će u zamršenim pravnim tumačenjima morati da se menja. Da li je Karola „pomogla ilegalnom doseljavanju“ i „prekršila pravila plovidbe“, kako je glasila optužnica ili je uradila ono što je morala da uradi ne bi li spasila živote svojih putnika, za sada je presudila italijanska sutkinja Alesandra Vela koja ju je oslobodila. Ta presuda samo je pojačala bes italijanske vlade i Matea Salvinija, vicepremijera i ministra unutrašnjih poslova čija je reakcija pretnjama sasvim očekivana, naročito posle Raketinog veštog pristajanja uz obalu, pošto je prethodno zaobišla italijansku obalsku stražu koja je pokušavala da je u tome spreči. Rakete i njeni putnici ne bi dospeli u ovu situaciju da evropska izbeglička politika nije doživela potpuni kolaps, još pre nego što su reke migranata počele da stižu u Berlin, gde ih je Angela Merkel srdačno pozvala, računajući tada što na evropsku solidarnost, što na svest o tome da udoban evropski život donosi probleme starenja stanovništva i sve veće potrebe za mladom i zdravom radnom snagom. Ne samo da nije bilo raspoloženja među evropskim domaćinima, već je i broj ljudi koji su neprestano pristizali premašio očekivanja i kapacitete država u koje su dolazili. Taj haos otkrio je i nedorečena pravila, nepouzdane dogovore i međusobno nepoverenje članica. Dablinska pravila, prema kojima su migranti dužni da zatraže azil u onoj zemlji Evropske unije u koju su prvo ušli, izvitoperila su se kada se pravilo svelo na dve zemlje, Italiju i Grčku, koje su se našle na udaru. Nešto manje Španija, Malta i Bugarska. Bilo je i trenutaka kada smo gledali svađu i zatvaranje granica između Italije i Francuske, pa zatim podizanje žica na makedonskoj i grčkoj granici, pa žica i zida na mađarskoj. Angela Merkel pokušala je 2015. da sprovede pravilo o kvotama, ne bi li se teret malo pravednije rasporedio i svaka država primila određen broj migranata, ali ni to nije uspelo. Iz Češke je odmah stigla poruka da neće primati broj koji im odredi bilo ko do oni sami, a odredili su da uopšte ne žele da primaju migrante, pa je takav stav zauzela i Poljska, potom i Mađarska. Pokazalo se da nema načina da se utiče na evropske prestonice. Nije bilo ni odgovora oko promene Dablinskih pravila. Sve do sada. Sada je to pitanje, kako je izjavila Ursula fon der Lajen, nemačka ministarka odbrane, postalo prioritet - „zato očekujem razjašnjenje tog pitanja ove jeseni“. To su očekivanja koja sada dele mnogi, jer je slučaj broda Karole Rakete, pokazao da podaci koji pokazuju drastično smanjenje broja pridošlica od početka ove godine, ne pokazuju ono što je ključno - da je problem samo malo izmešten na afričke obale gde su organizovani centri, a da isto tako lako kao što je eksplodirao pre četiri godine, može da eksplodira ponovo. Migraciona politika EU postala je tema tek kada je problem prevazišao sve kapacitete Brisela. Nije opstalo ni ono što je do sada funkcionisalo. Misija EU „Sofija“ nastala 2015, nazvana po devojčici koju je na italijanskom tlu rodila Somalijka, koju je jedan nemački brod izvukao iz mora, trebalo je, u skladu sa simbolikom imena koje nosi, da pomogne onima koji su bežeći od rata i gladi, lako završavali u vodama Sredozemnog mora. Ona je ovog proleća suspendovana, a problem je prepušten nevladinim organizacijama poput Si Voča, koju italijanske vlasti nerado vide u svojim vodama. Za EU rešenje je libijska obalska straža, koja je obučena da ne dozvoli napuštanje izbegličkih kampova. Takozvani kopneni centri, pretvorili su se, sasvim očekivano, u mesto kriminala, a smešteni su na liniji vatre između Libijske nacionalne armije (LNA) Kalife Haftara koji želi da sruši vladu u Tripoliju i vojske vlade Fajeza Saraja. To je dovelo izbeglice u opasnost ne mnogo manju od one od koje su pobegli. I dok evropska statistika pokazuje drastično smanjen broj migranata koji dolaze Sredozemnim morem, na oko tri hiljade koliko ih je pristiglo ove godine, migrantsko pitanje, uprkos brojevima, nastavlja da trese EU. Sredinom ove nedelje evropski ministri unutrašnjih poslova pozvani su na hitan sastanak, dan pre planiranog sastanka u Helsinkiju, ne bi li se pronašlo rešenje za krizu koja je izazvana pristajanjem broda Karole Rakete. Francuska i Nemačka snažno se protive italijanskim oštrim merama i žele da se napravi „koalicija voljnih“ kako bi se pokrenule članice koje žele da sarađuju. U toj koaliciji teško će se naći Italija, koja sebe vidi kao žrtvu evropskih vlada koje nisu na direktnom udaru i preti još rigoroznijim merama za prekršaj pristajanja brodova bez dozvole. Evropski sukobi se nastavljaju, a od početka krize, prema zvaničnim statistikama, na dnu Sredozemnog mora završilo je 20.000 ljudi.