Samo mirni protesti ostavljaju šansu

Hongkong nije Peking. Ni 1. jul 2019. nije bio 4. jun 1989. Pre svega, za nasiljem do koga je u Kini došlo 1989. posegle su skoro isključivo vlasti; višenedeljni protesti u Pekingu i drugim gradovima su tokom čitavog trajanja ostali mirni. Ovo je najvećim delom važilo i za aktuelne proteste u Hongkongu sve dok jedna manja grupa mladih demonstranata nije izgubila živce i upala u sedište tamošnjeg parlamenta, uništavajući predvorje zgrade ćuskijama i čekićima. Masovni protesti u Hongkongu proteklih sedmica isprovocirani su predlogom zakona kojim se odobrava izručenje optuženih za krivična dela centralnoj Kini. Ali usvajanje zakona je odloženo na neograničeno vreme još nakon ranijih protesta. Otad su demonstracije, održavane u kontinuitetu, pokretane besom zbog sve veće kontrole koju nameće Komunistička partija Kine. Protesti na trgu Tjenanmen 1989. počeli su peticijom upućenoj KP Kine u kojoj se apelovalo na suzbijanje državne korupcije i zahtevale veće građanske slobode kakve su žitelji Hongkonga već uživali, iako pod kolonijalnom upravom. Kineska vlada je obećala da će nakon primopredaje Hongkonga iz britanskih u kineske ruke 1. jula 1997. te slobode biti očuvane. To obećanje sada je dovedeno u pitanje. Uprkos ovim razlikama, postoje i važne sličnosti između 1989. i današnjeg trenutka. Kao ni demonstracije na Tjenanmenu, ni masovni protesti u Hongkongu nemaju jasno vođstvo. To je namerno tako. Protestni pokreti nisu političke partije da bi imali sopstvenu hijerarhiju. Štaviše, oni se obično protive već i samoj ideji hijerarhije. Delom kao posledica te okolnosti, taktičke podele između demonstranata je teško kontrolisati. U junu 1989, kada je postalo jasno da kineska vlada neće uslišiti zahteve demonstranata i da je nasilno gušenje protesta sve verovatnije, neki od aktivista predlagali su oprez i sugerisali da se studenti raziđu, te sačekaju neku drugu priliku za borbu. Drugi su verovali da su stvari dovedene do tačke na kojoj se samo postavljalo pitanje biti il’ ne biti. Logika je bila - ako se vlasti odluče za krvavo nasilje, neka bude; to će samo razotkriti ubilački karakter jednog nelegitimnog režima. Prevladalo je ovo drugo viđenje, uprkos frenetičnim argumentima starijih disidenata koji su imali više iskustva s antirežimskim protestima i zbog toga često trpeli teške posledice. Oni su imali simpatije za studente, ali su bili uvereni da bi istrajavanje na masovnom protestu sve do slavne pogibije moglo da isprovocira još veću državnu represiju nakon toga. Ispostavilo se da su bili u pravu. I u demokratiji je dovoljno teško nešto postići uličnim protestima. Šezdesetih godina su u Sjedinjenim Državama održavane ogromne demonstracije protiv Vijetnamskog rata, ali su prošle godine dok vlada konačno nije odustala od tog brutalnog i besmislenog konflikta. Pokret Okupirajmo Volstrit, kada su se 2011. mladi i stari ujedinili u protestu protiv ekonomske nejednakosti u SAD, grejao je srca, ali je jaz između bogatih i siromašnih danas još veći. Javno mnjenje, ipak, u liberalnoj demokratiji jeste važno. To ume da potraje, ali na kraju demokratske vlasti moraju da oslušnu ono što im poručuju građani, makar da bi sebi obezbedile reizbor. Ali ono što deluje kad su u pitanju demokratske vlasti neće biti ni od kakve koristi u diktaturi. U vreme Mahatme Gandija, na primer, Indija je bila kolonija, ne demokratija, ali je vrhovni autoritet u Britanskom carstvu imala demokratski izabrana vlada u Londonu, koja je morala da uzima u obzir raspoloženje javnog mnjenja. To je razlog zašto su protesti koje je Gandi predvodio imali izvesnog efekta. Ali on je do te mere bio ubeđen da su njegove nenasilne metode jedini način za borbu protiv opresivnih režima da je apelovao na Evropljane da se Hitleru suprotstave sličnim miroljubivim otporom. To baš i nije bila korisna sugestija. Hongkong nikad nije bio demokratija. Ali, kao britanska kolonija do jula 1997, uživao je neke benefite demokratske vladavine, poput relativno slobodne štampe i robusnog nezavisnog sudstva. Na neki način, Hongkong se nije mnogo promenio od primopredaje, događaja koji su hongkonški zvaničnici nastavili da obeležavaju čak i dok su demonstranti razbijali vrata parlamenta. On je i dalje poluautonomna kolonija, samo što je ovog puta imperijalna sila koja nad njom stoji jedna diktatura, koja ostavlja malo prostora za slobodu medija ili nezavisnost sudstva, o javnim protestima da se i ne govori. Jedan od gestova koji su odavali najveći očaj demonstranata koji su upali u parlament bilo je isticanje stare zastave iz vremena dok je Hongkong još bio britanska kolonija. Bila je to najveća uvreda koju su mogli baciti u lice Narodne Republike: da je bolje biti i kolonija pod kontrolom stranaca nego pod vlašću kineskih vlasti koje svoj legitimitet temelje na nacionalizmu i etničkom ponosu. Glavno pitanje za žitelje Hongkonga jeste da li metodi koji mogu biti efikasni u demokratiji imaju efekta i u uslovima diktature, makar i s pozicije relativne, a brzo opadajuće autonomije. Postoje očigledne granice do kojih je bilo koju hongkonšku vladu moguće naterati da svoju poziciju prilagodi javnom mnjenju. Osobe koje se biraju da upravljaju Hongkongom, pritom s vrlo ograničenim ovlašćenjima, prethodno je već selektovala kineska vlada. A namerama imperijalne sile nije se moguće suprotstaviti u većoj meri nego što je to bio slučaj pod Britancima. Postoji, ipak, jedna mala šansa za to da građani Hongkonga postignu nešto. Javno mnjenje ne može da skine s vlasti jednu komunističku vladu tako što će izglasati neku drugu. Ali Kina pretenduje na to da u svetu uživa izvesni prestiž. Slanje tenkova da bi se ugušili protesti u Hongkongu stvorilo bi veoma lošu sliku o Kini - mada to još ne znači da se Peking neće odlučiti za tako nešto ako zaključi da mu ništa drugo ne preostaje. Demonstranti u Hongkongu su već primorali šeficu tamošnje vlade Keri Lam da suspenduje nepopularni zakon. Ali protesti mogu da imaju efekta samo ako ostanu miroljubivi. Većina Kineza, čak i oni koji nisu naročite pristalice aktuelnog režima, užasava se nasilja i haosa, čega su se generacije njihovih sunarodnika nagledale u proteklih 100 godina. Ako se protesti u Hongkongu izvrgnu u haos, u Kini će biti malo simpatija za demonstrante, a Komunističkoj partiji će biti mnogo lakše da ih skrši primenom maksimalne sile.