Otkad te sretoh ja nemam mira

Razlog da jedna savremena umetnica dospe na stranice tabloida jeste izgleda to da njen rad bude vezan za estradu, u najnovijem primeru za folk pevačicu Daru Bubamaru. Iako to nikako nije bio cilj Nadežde Kirćanski, prošlogodišnje dobitnice Mangelosove nagrade za mladog stvaraoca, baš takve su bile reakcije na njen crtež sa ispisanim Bubamarinim, nešto izmenjenim stihom „Ovi zidovi duše imaju, više nego mi“, nedavno izložen u okviru postavke Ženske priče u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Zapitana da objasni šta je htela da kaže radom, onako uzgred, i mimo težišta teksta na Dari Bubamari, Kirćanski kaže: „Iskoristila sam tekst iz pesme uz koju je moja generacija odrastala kao opšte mesto popularne kulture. Ovako rekontekstualizovan i modifikovan, on se čita kao izjava koja referiše na odnose i uslove za percipiranje umetnosti u institucionalnim okvirima i društvenom mehuru koji je oko njih formiran“. „Mehur“ o kom govori Kirćanski proizvode sami (hijerarhijski ustrojeni) „participanti“ stvarajući „sterilnu i ekskluzivnu“ atmosferu, kako ona dalje navodi. Tako je i plasiranje dela pesme koja je „svojom popularnošću srasla u kolektivnu memoriju“, bila vrsta eksperimenta: kako će „elita“ na to reagovati. Usledio je burni sukob na društvenim mrežama i brojni komentari za i protiv Darinog prisustva (u bilo kom vidu) u jednoj takvoj prestižnoj ustanovi, što je umetnici bilo veoma zabavno. Međutim, pojačano interesovanje za dati rad uz oprečne stavove auditorijuma, otvorilo je mnogo šire pitanje. Da li to što je „mehur“ pukao kazuje da još nismo spremni da sagledamo fenomene današnjice, u šta turbo-folk svakako spada, neutralno, bez podele na prvu – geačku, i drugu - urbanu Srbiju? I to sve nakon više od pola veka otkad se Endi Vorhol pozabavio američkim konzumerizmom multipliciranjem konzervi supe (na čemu je stekao milione dolara), i gotovo dve decenije otkad je narodnjački muzički pravac, iznikao devedesetih na našem tlu, tretirala u svom radu umetnica Milica Tomić? Naime, Tomićeva je 2001, u sklopu festivala „visoke umetnosti“ Viner festvohen u Beču, pozvala tadašnju najveću estradnu zvezdu Draganu Mirković da nastupi u jednoj od galerija. Odijum među intelektualcima je bio sličan, ako ne i gori u odnosu na primer Nadežde Kirćanski, sve i ako je umetnica naglasila da je fenomen zanima sa aspekta činjenice da je „turbo-folk najeklatantniji srpski doprinos globalizmu“. Neku deceniju kasnije, mlada autorka Ivana Ivković u drugoj deceniji 21. veka pravi dve serije radova inspirisanih Cecinom pesmom (Od kad te sretoh ja nemam mira) i pesmom Hanke Paldum, koju je Ceca reintrepretirala (Tražio si sve, što je otklon od originalnog Dala sam ti sve). Naslov prve pesme preveden na engleski (Since I met You I have no peace) šablonski je protkan u niti tepiha sa istočnjačkim (persijskim) šarama, čemu autorka dodaje i motiv orla, američkog simbola, suprotstavljajući dva ideološka koncepta. Tepih je izlagan prvo u Galeriji Suluj 2012, da bi potom putovao po svetu, kao poslednji vuneni izdanak fabrike Sintelon. Drugu seriju radova čine tapiserije bazirane na motivima nastupa Ivkovićeve na Oktobarskom salonu 2017, gde se uz gole muškarce mogu čitati stihovi Paldum/Ražnatović, takođe na engleskom. „Mene prvenstveno zanima emocionalni kod utkan u jezik, kao i to do koje nas mere ovo određuje“, kaže Ivkovićeva. Jer, „prevođenjem na engleski stihovi dobijaju totalno drugačije značenje i atmosferu izgovorenog“, pa preispituje upravo taj „svič“, momentalnu promenu smisla koja se dogodi prilikom doslovnog prevođenja. Do teme svog istraživanja ona je došla gotovo slučajno: jednog se jutra probudila sa rečima Since I met You I have no peace u mislima. Potraživši prevod u rečniku, dobila je dva rezultata, Cecinu pesmu i link ka citatu iz Biblije (Knjiga o Jovu). Neobična podudarnost nagnala je na zaključak da je izjava vredna da se oko nje zavrte umetnička promišljanja. Tapiserije su imale još jedan nivo čitanja, budući satkane od sintetičkih materijala. „Bilo mi je zanimljivo da tako senzitivnu temu - mušku ogoljenost atipičnu za Balkan - obradim u veštačkom polipropilenu koji je u neku ruku neuništiv“, kaže Ivkovićeva. Fatalizacija ljubavi, patos koji sve opravdava dobija novo značenje u takvom kontekstu. Iako je polazište obe ideje intimna čežnja za muškarcem, radovi se suprotstavljaju tabuima i društvenim kodeksima koji limitiraju ljudsko ponašanje, ali se daju prevazići uz svesni napor. Sada dramaturškinja Olga Dimitrijević, koja skupa sa Vladimirom Aleksićem sprema predstavu Lepa Brena Prodžekt, u svom se radu često oslanja na razne žanrove folk muzike, oni su „inspiracija ili integralni deo svetova o kojima piše“. Dimitrijevićeva ne krije da u tom zvuku uživa, ali ga takođe vezuje za odnose u neoliberalnom kapitalizmu, nesigurnost i nemaštinu, uništavanje zdravstvenog i obrazovnog sistema, eksploataciju radnika, žena... I, najzad, i samih izvođačica folk numera, često nazivanih „gologuzim pevaljkama“, što je po mišljenju Dimitrijevićeve „čista diskriminacija i mizoginija“. „Mene interesuje šta u toj muzici ’radi’, čime ona izaziva izuzetno snažne efekte u najširim slojevima, zašto uz nju plačemo, prevazilazimo ljubavne brodolome, radujemo se, plešemo, zaboravljamo na stvarnost ili protestujemo“, ona objašnjava zbog čega se upušta u dramatizaciju folk sadržaja. „Estrada kroz svoju produkciju pokriva celo društvo, i zato mislim da moramo misliti o njenim proizvodima bez apriori dignutog nosa“, naglašava. Uostalom, kako kaže, čitava je ova scena prošla kroz ozbiljno razmatranje sociologa, antropologa, etnomuzikologa, autora i autorki rodnih studija, onih sa interdisciplinarnim pristupom „koji bacaju sasvim dovoljno svetla na kompleksnost date teme“. „Podela na one što slušaju ’dobru muziku’ i ’narodnjake’ postojala je odavno, ali se kroz devedesete najviše politizovala jer je održanje zdravog razuma zahtevalo frontovsko suprotstavljanje ratu, Miloševiću, radikalima, gde je kao demarkacioni faktor upala i folk muzika“, navodi Dimitrijevićeva. Kako je kompletan politički pejzaž tog zlosretnog razdoblja bio dominantno desni ili liberalan, tako je i kritika folka išla iz tih pozicija, zanemarujući proces postsocijalističke transformacije koji se uveliko dešavao. Fokus je bio na orijentalnom zvuku, izgledu pevačica i preziru prema ukusu publike. Odgovornost se prebacivala, a elite ebolirale tezama da onaj ko je protiv rata, taj mora i da je protiv folka, i obrnuto. A „zaboravljalo“ da pisci Memoranduma SANU nisu pasionirani Cecini fanovi, pa su ipak iznedrili akt oko kojeg se rat zahuktao. Da se nije baš mnogo toga promenilo u javnom mnjenju, govori sledeća činjenica: kada se pročulo da Dimitrijevićeva i Aleksić rade predstavu Lepa Brena Prodžekt, pre no što ih je iko pitao o čemu se radi, „krenuli su komentari uvređenih građana o sunovratu kulture i arčenju državnih para“, i slični. A da ih je pitao, čuo bi da kroz priču o Breni oni sprovode vrlo kompleksnu strukturu, baziranu na istraživačkoj literaturi, i pripovedajući o poslednjih 35 godina Jugoslavije. Ali i da, uprkos surovosti istorije, ispituju mogućnosti novog zajedništva, da „maštaju novu utopiju“, što će biti neka druga vrsta političkog teatra od onog na koji smo navikli. Na stranu fakat što sami vole i poštuju Brenu, u žižu pažnje stavljaju to što jugoslovenska popularna muzika i dalje često prenosi osećaj zajedničkog iskustva širom eks-Ju prostora, i kao takva „stoji u kontrastu sa etnonacionalističkim stratifikacijama kulturnih polja u svim pojedinačnim državama“. Da bi eliti bilo jasnije, Dimitrijevićeva citira Anu Hofman, koja javna pojavljivanja Lepe Brene posmatra kao „strategiju navigacije kroz presek diskursa jugoslovenske prošlosti, konflikta, pomirenja, evropeizacije, debata o nacionalizmu, balkanizmu, multikulturalizmu“. I percepcije svega toga od publike ove pevačice i drugih turbo-folk interpretatora, ali i šire javnosti. Dakle, svi ovi savremeni umetnici, a ima i drugih, govore ne samo o turbo-folku i dertu, već i o načinu kako da se izmestimo iz naših mahom sumornih života na neko bolje mesto. Nude utopijski narativ nužan u neoliberalno kapitalističkim uslovima egzistencije, sa svim pratećim tlačećim konstrukcijama. Ako je nekom u takvim okolnostima dobro, onda njemu navedeni umetnički radovi nisu ni namenjeni.