Lokalni zaštitnici građana kao ikebana

Kako može izgledati rad institucija napredne demokratije tamo gde je sumnjivo i poštovanje osnovne demokratije poput izbora i zakona? To je, naravno, vožnja bicikla uzbrdo sa sve robijaškom kuglom vezanom za zadnji točak. Rodoljub Šabić bio je poverenik za informacije od javnog značaja od decembra 2004. do decembra 2018, i podseća na prve dane posla. „Skupština me je izabrala, javnost i međunarodna zajednica obavešteni su da smo dobili novu instituciju, ali je država na nju potpuno zaboravila. Više meseci, pola godine, država je ,zaboravljala’ ne samo platu i prostor za rad, nego bukvalno bilo šta – i spajalicu, olovku, komad papira. I pečat nove institucije kupio sam ličnim novcem.“ Zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja spadaju u oskudan arsenal oružja kojim građanin može državi da uzvrati udarac institucionalno. I građanin bi morao biti prilično prostodušan da bi poverovao kako će država takvim oružjem biti oduševljena. „U protekle dve decenije nove ,demokratske’ vlasti koje su se smenjivale, imale su licemeran odnos prema menjanju autoritarnog nasleđa, razvoju ljudskih i građanskih prava i građenju institucija koje treba da ih štite. Više su na to gledale kao na ,nužno zlo’, nešto što se ,prihvata’ u iznudici, pod pritiskom okruženja, nego kao na nešto korisno ne samo za građane nego i podsticajno za vlast – naravno uz uslov da je istinski demokratski orijentisana“, dodaje Šabić. No valjda niko nije ni mislio da će demokratija stići kao dar državnog vrha. Čovek se za to mora postarati sam. Tu, međutim, Šabić podvlači drugi problem. „Svest građana o njihovim pravima i instrumentima za zaštitu tih prava u Srbiji nije na poželjno visokom nivou, naprotiv. To je posledica i autoritarnog istorijskog nasleđa i vrlo skromnog obrazovnog nivoa stanovništva.“ Novosadski Dnevnik objavio je u februaru da je svega 47 odsto od 1.200 anketiranih Novosađana znalo da imaju lokalnog zaštitnika građana. „Iako je, grubo gledano, svaki drugi građanin upoznat s ovom institucijom, ipak je to procenat koji ne zadovoljava naše kriterijume. Nadamo se da će promena naziva iz ,zaštitnik građana’ u ,lokalni ombudsman’ doprineti većoj prepoznatljivosti institucije, jer je oko 60 procenata građana ipak čulo za naziv ,ombudsman’“, rekla je tada za Dnevnik novosadska zaštitnica građana Marina Popov Ivetić. A opet, prema podacima Rodoljuba Šabića, građane zanima šta radi lokalna vlast, čak i pre nego što ih lično unesreći. „Obraćaju se mediji, NVO, sindikati, preduzeća, čak i organi vlasti, ali građani su najbrojniji, što je veoma dobro. U ukupnom broju obraćanja njihovih je preko dve trećine. Građansko interesovanje najviše je usmereno prema republičkim organima, kao i kod svih koji traže informacije – u prošloj godini takvih je bilo oko 45 odsto žalbi povereniku - ali odmah potom ide interesovanje za lokalne organe vlasti, preko 25 odsto”, navodi Šabić. A kada im lokalna vlast osobno naudi, građani u teoriji mogu da se obrate i lokalnom ombudsmanu, jer Zakon o zaštitniku građana dopušta i takvu instituciju. Mogućnost, međutim, nije isto što i obaveza, pa je sadašnji nacionalni ombudsman Zoran Pašalić - gostujući prošle sedmice u Zaječaru - rekao da je instituciju lokalnog ombudsmana formiralo samo 46 lokalnih samouprava od 164. U stvarnosti ih svakako ima manje, jer to što funkcija postoji ne znači da je neko i obavlja. Povrh toga, nadležnost im je ograničena. „Ustav i Zakon o zaštitniku građana u izuzetno velikoj meri sužavaju nadležnost pokrajinskog i ombudsmana lokalnih samouprava. Pokrajinski ombudsman je nadležan da kontroliše isključivo rad pokrajinskih organa vlasti u primeni pokrajinskih propisa i odluka (eventualno i propisa i odluka koje su donele lokalne samouprave na području AP Vojvodina). Ombudsmani lokalnih samouprava nadležni su da kontrolišu isključivo rad organa lokalne samouprave u primeni propisa i odluka koje su doneli organi lokalne samouprave”, objašnjava Miloš Janković, nekadašnji vršilac dužnosti i pomoćnik zaštitnika građana. Ako se pak čovek na lokalu žali na povredu republičkog propisa, lokalni ombudsman takvu pritužbu mora da dostavi nacionalnom. Zato, podseća Miloš Janković, nije po zakonu da se lokalni ombudsmani bave pravima deteta ili nacionalnih manjina, zaštitom rodne ravnopravnosti ili osoba sa invaliditetom, postupkom prema zatvorenicima. E sad, treba videti na šta se građani zaista žale lokalnim zaštitnicima (ako ih slučajno imaju). Subotički ombudsman Zlatko Marosiuk zapisao je u radu pod imenom „Iskustva zaštitnika građana grada Subotice u zaštiti ljudskih i manjinskih prava u lokalnoj zajednici“ - objavljenom u jednom zborniku - da je u njegovom gradu pravo na rad najugroženije od svih ljudskih prava. Tako su se Marosiuku Subotičani žalili na poslodavce koji: zarade isplaćuju delimično; doprinose ne uplaćuju uopšte; traže potpis na lažnim obračunskim listama preteći otkazom; zahtevaju da se radnik odrekne prava na otpremninu; daju otkaze kada radnici odbiju da učestvuju u prevari; šamaraju i tuku. Jasno je da su ovakva zlostavljanja predmet ustava i zakona, dakle republičkih propisa, ali se lokalni ombudsmani nekada i njima bave. Bolji je višak protesta nego manjak, svakako. „Imajući u vidu da su takve aktivnosti preduzimane u manjem obimu, da nisu sadržale elemente kontrole i da se nadležni organi tome nisu suprotstavljali, ni zaštitnik građana se u dosadašnjem radu nije protivio takvom postupanju, smatrajući da navedene aktivnosti doprinose povećanju transparentnosti rada organa javne vlasti“, objašnjava Janković. Marosiuk u pomenutom radu navodi da se obraćanja građana mogu podeliti na pritužbe iz stvarne nadležnosti određene Odlukom o zaštitniku građana i na pokušaje zaštite ljudskih prava. „Građani su se najčešće žalili na visoke račune za komunalije, na isporuku toplotne energije, na isporuku gasa, na zaštitu životne sredine, na probleme sa bukom, kao i na držanje domaćih životinja u gradu“, zapisao je Marosiuk o pritužbama za koje je stvarno nadležan. Pokušaja zaštite ljudskih prava, gde je nadležnost lokalnih ombudsmana daleko neizvesnija, i gde ombudsman često u najboljem slučaju može da posavetuje, bilo je višestruko više. Pored već pomenutog radnog prava, građani su se subotičkom ombudsmanu javljali zbog nevolja sa zdravstvom, socijalnom zaštitom, sa penzijom, porezom, državljanstvom, sa nasiljem u porodici, sudskim postupcima. Da naposletku otkrijemo jedno „iznenađenje“ – spisak ombudsmana Marosiuka star je skoro deceniju, ali onaj o kome danas govori Miloš Janković, veoma je sličan. „Brojne su pritužbe građana koje se odnose na postupanje centara za socijalni rad; izdavanje dokumenata od strane policije; upisa u katastar; poreskih rešenja; postupanja u oblasti zdravstvene zaštite i penzijskog osiguranja; pribavljanja građevinskih dozvola i rušenja po izvršnim rešenjima; zlostavljanja od strane policije, u zatvorima, psihijatrijskim i socijalnim ustanovama. Zabrinjavajuće je velik broj pritužbi na rad javnih beležnika i izvršitelja.” I povodi za žalbe povereniku, kaže sam Šabić, “svi su mogući”, ali je najčešće reč o tome da organ vlasti odbija da objasni kako raspolaže javnim novcem i imovinom. „U prošloj godini imali smo 21 odsto takvih zahteva. Mislim da se može reći da je antikorupcijski potencijal najbolje prepoznat od brojnih mogućnosti Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Takođe mislim da je vredno ozbiljne pažnje to što dvanaest odsto žalbi čine one protiv tužilaštava i sudova, jer ukazuje na zabrinjavajuću netransparentnost u radu izuzetno važne grane vlasti.” Pritužbe na rad sudova izdvaja i Miloš Janković, a to je poseban problem jer ni lokalni ni nacionalni ombudsman nisu nadležni da kontrolišu sudove. „Veliki broj takvih pritužbi ne predstavlja samo nepoznavanje mandata zaštitnika građana, već i potrebu građana da se bar nekome obrate u stanju nemoći, odnosno nedostupnosti i neefikasnosti onih koji bi trebalo da se staraju o zakonitosti rada sudova.” Administracija u Srbiji ne odoleva prisutnoj korupciji i političkom pritisku, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, zaključuje Miloš Janković. E sad, ako je vreme zlo u Beogradu, u unutrašnjosti mora da bude dva ili dvadeset puta gore, i otprilike su takva iskustva Miloša Mijailovića, koji je do decembra četrnaest godina bio lokalni zaštitnik građana u Šapcu. „Moj osnovni zadatak bio je da pratim zakonitost rada lokalnih organa uprave. Ali ono što najviše tišti građane, jedno je te isto, nije specifično za Šabac. Uglavnom je reč o socijalnim problemima, o lošem materijalnom stanju, o zapošljavanju, preživljavanju. O javnim izvršiteljima koji su nam ušli u stanove. Bez obzira na dug rad, ljudi ne razumeju šta je zaštitnik građana. Prvo pomisle da kod nas imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć; traže pravni savet ili da im se napišu tužba ili žalba, na šta mi nemamo prava.” U toj se gužvi, nastavlja Mijailović, čovek oseća frustrirano jer ne može da pomogne. Naročito kada je reč o radu pravosuđa, na koje i Mijailović skreće pažnju, posle Šabića i Jankovića. „Postajemo neka vrsta psihoterapeuta. Nama mogu da se obrate direktno, da zakucaju na vrata, pa ih saslušamo i damo konstruktivan savet ili čak utehu. U praksi konkretno možemo malo, jer političke strukture odlučuju - država diktira uslove života.” A što se te države tiče, građani uglavnom znaju da će zaštititi sebe. „Niko sa državom nije dobio spor, gde državu da tužim”, to je Mijailović često slušao. Mijailović se ne žali na to kako je lokalna uprava poštovala zakone za njegovog vakta, ali podvlači da u Šapcu i dalje nema naslednika. „Institucija je otišla u veliku krizu otkako je Saša Janković otišao. Nikad gore nije bilo za četrnaest godina rada. Naša uloga mnogo zavisi od volje lokalnih političara. Od malog miliona političara koji smatraju da su bogomdani. Ni u drugim gradovima je ne zarezuju mnogo, a to je žalosno, jer je reč o jednoj od retkih nezavisnih institucija koje smo primili iz Evrope. Više delujemo kao ikebana, služimo za to da se može reći, imamo zaštitnika građana, to je dokaz demokratičnosti sredine’. Svake godine sam davao izveštaje, u svakom su bili isti problemi.“ O tome da institucije nižeg ranga mogu da budu ili barem da izgledaju kao veći problem od krupnih državnih riba - i zato što su u bližem dodiru sa građanima, i zato što stalno gledaju preko ramena da li će „viša instanca“ na njih zagrmeti, i zato što su ljudi u njima svesni da su potrošni - svedoči i primer rada institucije poverenika; primer, kako sam Šabić kaže, „posebno simpatičan“. „ Postupao sam po tri žalbe izvesnog I.N, podnete protiv ministarstva finansija, ministarstva prosvete i Doma učenika u Beogradu. Ministarstva su prethodno uskratila tražiocu informacije o rezultatima nadzora koje su njihove inspekcije, prosvetna i budžetska, sprovele u Domu učenika, a dom je uskratio informacije o svom finansijskom poslovanju. Po sve tri žalbe odlučio sam u korist tražioca informacija.” I sada dolazi „kvaka” - dve više institucije slušaju; niža ne. „Ministarstva su me ubrzo obavestila da su postupila po mom nalogu, ali je iz Doma učenika traženo da opozovem svoje rešenje, jer sam ga doneo u korist, procesno nesposobnog lica’. Tek tada sam saznao da je podnosilac žalbe učenik, dakle maloletnik. Rešenja naravno nisam opozvao, učenik je na kraju dobio tražene informacije, sačinio ozbiljnu analizu „mutnog” poslovanja Doma učenika i dostavio je organima gonjenja. Ne znam da li je naše inertno pravosuđe obezbedilo epilog kakav je cela stvar zasluživala, ali znam da je bar pitomcima Doma učenika vraćen višemilionski iznos koji su im nezakonito uzeli neki od njihovih vaspitača.” Taj događaj, zaključuje Šabić, pokazuje da pravo na slobodan pristup informacijama može da bude efikasno sredstvo zaštite javnog interesa „čak i u rukama maloletnog momčića”. Ipak, treba imati na umu i završno upozorenje Miloša Jankovića – problem koji vlast ima sa institucijama spremnim na kritiku, režim rešava postavljajući u tim institucijama rukovodioce spremne da se ne zameraju.