Bez trčanja pred rudu

Ursula fon der Lajen dužnost predsednice Evropske komisije preuzima tek 1. novembra - igrom slučaja, dan nakon datuma određenog za konačno istupanje Velike Britanije iz članstva u Evropskoj uniji - ali to ne znači da već sada nema pune ruke posla. Od trenutka kada je Evropski parlament prošle sedmice tankom većinom glasova potvrdio njeno imenovanje (a malo je nedostajalo da do toga ne dođe: dobila je na kraju samo devet glasova više od potrebnog minimuma), doskorašnja nemačka ministarka odbrane i njen tim pokrenuli su sveobuhvatnu operaciju čiji je cilj pre svega da je učini prepoznatljivom - budući da se izvan domovine za nju dosad slabo znalo - a onda i pozicionira kao ličnost koja će uneti novu dinamiku u funkcionisanje evropskih institucija i odnose zemalja članica. U današnje doba, kad su prezentacija i imidž neodvojivi elementi svakog javnog delovanja, pa i onog u sferi visoke politike, deo te operacije, između ostalog, čine i angažovanje pi-ar agencije kojoj je povereno „brendiranje“ Fon der Lajenove; otvaranje novog, profesionalno moderiranog tviter-naloga („Izabrana predsednica Evropske komisije. Majka sedmoro dece. Rođena u Briselu. Evropljanka u srcu“, piše u profilu); te intervjui u kojima su na različite adrese diljem EU upućene prikladne poruke, kako bi se svima kojima treba stavilo do znanja da, u najmanju ruku, ne donose preuranjene zaključke o tome kakva će predsednica biti. Sve ovo paralelno s ubrzanom obukom iz evropskih poslova, neophodnom s obzirom da - kako se, prema nemačkom nedeljniku Špigl, grupi najbližih saradnika poverio Manfred Veber, propali kandidat evropskih partija desnog centra za predsednika EK - Fon der Lajenova „mimo onoga što se tiče pitanja odbrane, o Evropi malo zna“. Kao neko ko je neočekivano izbio u prvi plan kao kompromisni kandidat za mesto šefa EK - nakon što nijedan od nosilaca liste tri najjače političke grupacije (desnog centra, levog centra i liberala) na izborima za EP nije došao ni blizu tome da obezbedi podršku šefova država ili vlada većine članica - i čija se politička karijera poslednjih par godina kretala silaznom putanjom, Fon der Lajenova svakako može da računa s tim da će neki smatrati kako im je nakon ovako spektakularnog zaokreta u karijeri sada nešto dužna. Ali, kako u tekstu na briselskom sajtu Politiko primećuje Rajan Hit, „pokažite mi političara koji nema dugove ili neprijatelje, i pokazaću vam političara koji nikad nije postao predsednik Evropske komisije“. Donedavno opterećenoj niskim rejtingom kod kuće - posledicom i na operativnom i na moralnom planu lošeg stanja u nemačkim oružanim snagama, te tekuće parlamentarne istrage o rasipničkom ponašanju ministarstva odbrane prilikom angažovanja konsultantskih firmi, uključujući i onu u kojoj radi jedan od njenih sinova - Fon der Lajenovoj se sreća zaista okrenula za 180 stepeni. Zasluge za to u prvom redu pripadaju nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, koji su se, kao ključne figure u EU, lako složili oko njene kandidature u situaciji kad je bilo potrebno izvući zeca iz šešira; ali i liderima nekih istočnoevropskih zemalja, pre svega onih iz Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska). Štaviše, na pomenutom glasanju u EP, u situaciji kad za Fon der Lajenovu, svako iz svojih razloga, nisu hteli da glasaju zeleni, nemačke socijaldemokrate, ni neki drugi iz proevropskog krila - uključujući, sugeriše Špigl, i izvestan broj njenih partijskih drugova iz Hrišćansko-demokratske unije (CDU) - nedostajući glasovi za njen izbor nadomešteni su glasovima „najgorih od sve dece“: evroskeptika iz vladajućih partija u Poljskoj (Pravo i pravda) i Mađarskoj (Fides), zemalja koje su zbog narušavanja vladavine prava, gušenja nezavisnog sudstva i slobodnih medija već duže vreme na tapetu u EU. Stoga se u nekim krugovima promptno nametnulo pitanje neće li sada Fon der Lajenova biti u nekoj vrsti obaveze prema tim zemljama, spremnija da im za dosadašnje i buduće transgresije gleda kroz prste nego što bi to bio neko drugi na njenom mestu. Podjednako brzo Fon der Lajenova je pokušala da stavi do znanja da to neće biti slučaj i da se temeljna načela Unije ne smeju dovoditi u pitanje - ali je istovremeno konstatovala i kako su „u prošlosti mnoge istočnoevropske zemlje bile isuviše pritiskane i saterivane u ćošak“, nagoveštavajući tako da će jedan od principa kojima će se rukovoditi u radu biti fleksibilnost, odnosno da ne želi da išta lomi preko kolena. NJena naglašena ambicija je premošćavanje podela u EU - u prvom redu one između zapadnoevropskih i istočnoevropskih članica (ili, što bi rekao Donald Ramsfeld, između „stare“ i „nove“ Evrope) koja - budući da se tiče osnovnih vrednosti - poslednjih godina ima dramatičnije razmere čak i od one tradicionalne na bogati sever i (relativno) siromašni jug. Kao Nemica s odličnim znanjem engleskog i francuskog, te progresivna pripadnica jedne načelno konzervativne partije poput CDU (koja se, istina, pod Merkelovom značajno pomerila ka centru, ali će posle njenog odlaska izvesno ponovo otići udesno), diskretnija i opreznija od svog prethodnika na čelu EK, Fon der Lajenova, osporavanjima uprkos, makar na papiru deluje kao neko ko bi mogao da se dobro pokaže na novom radnom mestu. I njeni prvi javni nastupi u novom svojstvu najavljuju spremnost da se evropskim problemima koje će naslediti pristupi na drugačiji način. Kada je reč o migrantskoj politici, na primer, njen stav je da na tom planu treba krenuti iznova, pošto se ona dosadašnja evidentno nije pokazala uspešnom i produbila je pomenute podele unutar Unije; kad je u pitanju proširenje EU pak, Fon der Lajenova zastupa viđenje koje je u direktnoj suprotnosti s onim Makronovim, uverena da se zemljama koje pretenduju na članstvo ne smeju zatvarati vrata. Kolikim zadrškama će biti praćena ta politička širokogrudost u nagoveštaju videće se možda već prilikom konstituisanja novog saziva EK. U Italiji je, recimo, okolnost da vladajuća Liga u EP nije glasala za izbor Fon der Lajenove, dok njen koalicioni partner Pokret pet zvezda (M5S) jeste, uvećala ionako stalno rastući razdor u vladi, pošto u M5S veruju da je Italija zbog toga ostala bez izgleda da dobije neku od ključnih pozicija u Komisiji; koje komesarsko mesto će na kraju pripasti Rimu neće, naravno, zavisiti samo od nove predsednice, ali će, ako u pitanju ipak bude neka od važnijih funkcija, to moći da se protumači i kao znak da Fon der Lajenova nije zlopamtilo. Konvencionalna svakako nije. U Nemačkoj je i te kako znala da diže prašinu - i kad je uspevala da prodrma stvari i unosi inovacije u resore na čijem čelu je bila, i kad se uvaljivala u nevolje (osim pomenute aktuelne afere s preskupim konsultantskim ugovorima koje je sklapalo ministarstvo odbrane, tu su i ogromni troškovi rekonstrukcije školskog broda nemačke ratne mornarice, narušeni odnosi s vojnim establišmentom, itd; neko vreme je pod sumnjom bila i autentičnost njene doktorske disertacije). U vreme dok je još studirala ekonomiju, koju će kasnije napustiti i prebaciti se na medicinu, Fon der Lajenova je potkraj sedamdesetih, u vreme kada je njen otac Ernst Albreht bio pokrajinski premijer Donje Saksonije, bila primorana da se skloni u Veliku Britaniju nakon što su nemačke obaveštajne službe došle do saznanja da levičarska ekstremistička grupa Frakcija Crvene armije planira njenu otmicu. Tamo je godinu dana živela i studirala pod pseudonimom, ali je iskustvo života u uzavrelom, kosmopolitskom Londonu, nasuprot tadašnjem nemačkom sivilu, bilo sve samo ne traumatično i ostavilo je, kako sama voli da ističe, trajni pozitivni trag na nju. Sada joj je sticaj okolnosti dao novu priliku da izmakne neprilikama kod kuće i neku vrstu utočišta nađe u inostranstvu - i to još u gradu u kome je provela prvih 13 godina života. Ponekad i politika piše romane.