U Gostuši

Nije nikakva tajna da se kupam go na Mokranskom vrelu. Naravno, to radim kada sam na vrelu sam. U svakom slučaju, kada na vrelu nema nijedno žensko da se ne bi, eventualno, uplašilo. Mada ne razumem taj strah ili stid od nagog tela. Adam i Eva nisu se stideli svojih nagih telesa, a onda im je neko, gospod ili đavo, uvalio smokvine listove da pokriju svoje „sramote“. I, kad bolje razmislim, ljudska nesreća je i počela od tih smokvinih listova, sa kojima, je l’ da, počinje takozvana ljudska civilizacija. I, evo, dokle smo stigli sa smokvinim listovima! Preti nam, bre, nestanak ljudskog roda i to, pre svega, zato što smo počeli da se stidimo nagog tela. Elem, načelnik SUP-a zamolio je Pavla, „agenta CIA“ da mi kupi u Beloj Palanci, kod Kineza, kupaće gaće, i to ne neke spido ili tange, već što duže, do kolena. A u tim gaćama sam kao u nekom oklopu, kao u gnjuračkom odelu, i, jednostavno ne ulazi mi se u vodu! Ali, kupljen je, brale, „socijalni mir“ u Mokri! A to što u selu nema nijednog kontejnera i što krov zadruge samo što se nije srušio, to i nije tako važno! I, pitam se, zaista, kako su to vajar Fidija i kompanija mogli pre dve i po hiljade godina da vajaju divna gola telesa, i, kako je i Mikelanđelo, nešto kasnije, mogao da izvaja golog Davida i da ga postave nasred Firence?! A danas, u 21. veku, je skandal što se kupaš go na Mokranskom vrelu. Tu se setim da me, jednom, Olja Ivanjicki, u njenom ateljeu, na Topličinom vencu, nagovarala da me slika golog, kao Mikelanđelovog Davida, ali nisam pristao! Priznajem, ispao sam prava suvoplaninska seljačina! Ispao sam, bre, idiot koji nije pristao da bude ovekovečen na Oljinom platnu!Tom prilikom, na terasi njenog ateljea, a gde je, bajdvej, bila Hadrijanova carska palata, poveo se razgovor o Fidiji i Mikelanđelu. I, jurodiva Olja mi je rekla: „Macooo! Da li, zaista, misliš da između antičkog vajara Fidije i Mikelanđela postoji hiljadu i kusur godina!?“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, staje na Oljinu stranu: „Ispada da je, između Fidije i Mikelanđela bilo `jedva dvesta, trista godina` i da `mračni` srednji vek nije ni postojao!? Zato je toliko i `mračan`! I, kada se malo bolje zagledaš u ta naga telesa Fidije i Mikelanđela, učini ti se kao da je to jedna te ista ruka vajala!“ Nego, za vikend su mi došli Aleksandra i Veka iz Beograda. Jer, obećao sam im da ću ih voditi u Rsovce da vide fresku Ćelavog Isusa. Ovu jedinstvenu fresku oslikali su „sinaiti“ koji su se u Rsovce sklonili, pred islamskom najezdom, posle pada Jerusalima. A freska Ćelavog Isusa, na kojoj je on prikazan kao budistički sveštenik je još jedan od dokaza da je Isus mladost proveo u Indiji kod oca Aleksandra Velikog... Sa Aleksandrom i Vekom otišli smo i u Gostušu, u jedno od najstarijih staroplaninskih sela gde su se sklonili bogumili bežeći od krvavih nemanjićkih progona. Dok u domu Srđana Panića pijemo rakiju i kafu, Aleksandra mi sa interneta „skida“ pesmu Desanke Maksimović u kojoj pesnikinja traži pomilovanje za bogumile. Tu me stegne ovo bogumilsko srce... Sećam se, bre, kao da je juče bilo, kada su mi Nemanjići pobili sve živo, tu, ispred Babušnice, i, to im neću nikad oprostiti! A moja Crna će na sve ovo da kaže: „Kada li će Srpska pravoslavna crkva da se seti i pokaje za grehe Nemanjića nad starovercima i bogumilima? Možda onda i svetosavcima krene nabolje, na Kosovu, ali i u Srbiji, uopšte...“