Pad u provaliju

Kada je francuski novinar na konferenciji za medije upitao Emanuela Makrona, prilikom njegove zvanične posete Beogradu, zašto je odbio da se sretne sa srpskom opozicijom, Aleksandar Vučić je, ne čekajući da čuje odgovor uvaženog gosta, brže-bolje zajedljivo odgovorio: „Ja bih želeo da ih predsednik Makron primi i da čuje njihove ingeniozne ideje.“ A onda je malo spustio nepristojni ton, i glasom koji je jedva kontrolisao eksploziju unutrašnjeg besa, nastavio: „S punom pažnjom prihvatamo sve ideje naših političkih protivnika, ali ono što ne možemo da prihvatamo jeste da 3,7 odsto bude više od 55 odsto. To nigde nije bilo, pa neće biti ni ovde“. I u istom zajedljivom maniru pojasnio kako je, zaboga, parlament mesto za razgovor, a on uvek spreman za dijalog, samo što je opoziciji ispod časti da se sretnu s njim. Istina, očigledno, ovde ne pomaže. Sećanje ništa ne znači, a dokazi ništa ne vrede. Živimo u izvrnutoj stvarnosti u koju smo svi zajedno zatvoreni. Kao po kazni. A ključar sadistički uživa u paralizi društva koje se guši. Apsurd je da čovek koji je u protest oterao desetine hiljada građana Srbije zbog surove politike inaćenja, isključivosti i nespremnosti da čuje drugačije mišljenje – kaže da je baš on za dijalog. Onaj koji je bezbroj puta javno rekao da sa liderima opozicije nikada i nipošto neće da razgovara, koji ih naziva najpogrdnijim imenima, koji ih kriminalizuje i vređa, koji kreira atmosferu u kojoj medijski i politički streljački odredi odstreljuju svakog ko se usudi da kaže kritičku reč - ni da trepne, ni da se zbuni, ni da mu glas zadrhti, izgovara da je on uvek spreman za debatu, ali je drugi neće. Parlament je, reče predsednik, mesto za razgovor. Pa, hajde da vidimo gde on to upućuje opoziciju koja je pola godine u bojkotu. Kako danas izgleda srpski parlament, to ogledno dobro za vrednosti dijaloga na koje verbalno upućuje predsednik. I kako izgledaju ti razboriti poslanici, spremni da razmene misli i ideje, sa kojima se Vučić sprema za veliku i demokratsku Evropu. Malo je poslanika ovih dana u skupštinskoj sali za plenarne sednice. Mnogi su, uprkos prekorima glavnokomandujućeg, na nekom sunčanijem i lepšem mestu. Možda u Sopotu. Kraj je jula i vreme odmora. Sve upućuje na mirne dane, pogotovo što preostali poslanici valjda nemaju s kim, ni oko čega, da se svađaju. Greška! Uvek imaju! Jer ako na sednici nije opozicija, poslanički jastrebovi s istim žarom polemišu s papirima, s naslovnim stranama nedeljnika, s urednicima i novinarima, s televizijskim emisijama i njihovim gostima, s nevladinim organizacijama i profesorima univerziteta. I, naravno, uvek s opravdano odsutnim liderima opozicije u bojkotu. Kao kaznena ekspedicija kidišu na potpisnike peticija, karikaturiste, „one koji su odranije poznati kao mrzitelji Vučića i SNS“, prozivaju po imenu i prezimenu javne ličnosti za koje kažu da „rade protiv svoje zemlje, protiv srpskog naroda i srpskih nacionalnih interesa i uvek su na strani srpskih neprijatelja“. Ne stide se da javno kažu da je traženje informacija od javnog značaja subverzija. Da su pitanja o rušenju u Savamali, doktoratu Siniše Malog ili delovanju pojedinih pripadnika Vojske Srbije na Kosovu 1999. - rušenje bezbednosnog sistema Republike Srbije. A da su oni koji traže ovako osetljive podatke nečije ekspoziture i agenture. Kao što je N1 „lažna, piratska, luksemburška, đilasovizija i šolakovizija u vlasništvu bivšeg šefa CIA“. Nebitno je šta je od ovoga u parlamentu rekao neko od bivših ili sadašnjih radikala. Oni su konačno i neskriveno združeni. Zajedničkom akcijom pretvorili su Skupštinu Srbije u sudilište u politički gulag u kome pomahnitali poslanici prete i vređaju bez pijeteta i bez obzira prema živima i prema mrtvima. Hvala profesore, reći će ponizno predsedavajući Narodne skupštine Srbije poslaniku Šešelju na još jedan brutalni dodatak mirazu nasilja koji ostavlja srpskom parlamentarizmu. Pa gde to, predsedniče, da se vrate poslanici opozicije? U mišolovku, u sigurnu kuću za torturu i prostakluk? I ko da vrati dijalog? Šešelj ili Martinović? Ili Rističević? Ili Marković... Parlament kao zakonodavni organ i dom demokratije u Srbiji više ne postoji. On je samo još jedna živa slika našeg pada u provaliju, koju je ova vlast kreirala.