I Koštunica i Cvetković su bili bolji

Predsednik Aleksandar Vučić izjavio je nedavno da je „stanje u Srbiji loše, ali da je šest puta bolje nego 2009, u vreme kada je premijer bio Mirko Cvetković, a njegov savetnik profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić“. Vučić je rekao i da je „cenio Arsića, jer je mislio da je pristojan čovek“, ali je, posle Arsićevih kritika, promenio mišljenje. Takođe je rekao i da je „u vreme kada je Arsić bio savetnik Mirka Cvetkovića, Srbija imala negativan rast od 3,1 odsto“ i da „nikada nije imala veći rast od 1,6 procenata“. NIN je zamolio profesora Arsića da u autorskom tekstu odgovori na Vučićeve primedbe i objasni zašto tvrdi da su sve vlade posle Slobodana Miloševića do 2012. bile bolje od tri vlade SNS-a i SPS-a, čiji su premijeri bili Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i Ana Brnabić. Predstavnici aktuelnog režima učestalo ponavljaju tvrdnje da je Srbija, u periodu njihove vladavine, po rastu BDP-a lider ili jedan od lidera u regionu centralne i istočne Evrope, kao i u celoj Evropi, a da ostvaruje višestruko brži rast nego što je to bio slučaj u periodu od 2001. do 2012. Takođe, odgovornost za propast stotina velikih društvenih preduzeća i smanjenje registrovane zaposlenosti za 400.000 od 2001. do 2012. u celini se pripisuje DOS-ovskim vladama, a pri tome se zanemaruje uticaj sankcija, svetske ekonomske krize i nasleđenih viškova zaposlenih u društvenim preduzećima. Da bi potkrepili ove stavove predstavnici vlasti se služe raznim manipulacijama, a ponekad navode i netačne podatke. Kad je u pitanju poređenje sa drugim zemljama, metodološki su ispravna samo poređenja sa sličnim zemljama i za iste vremenske periode. Neopravdano je da se kao uspeh navodi to što Srbija ima brži rast od Nemačke ili Švajcarske, jer visoko razvijene zemlje imaju niže stope rasta, ali njihov procenat rasta ima veću „težinu“ - rast zarada od 2% u Nemačkoj povećava zarade za 48 evra, koliko i rast zarada u Srbiji za 10,3%. Da bi se izbegao uticaj vanrednih faktora (političke krize, fiskalne konsolidacije, prirodne nepogode, cene važnih sirovina i dr.) poređenje treba da se odnosi na veću grupu (bar desetak) sličnih zemalja i na period od nekoliko godina. U slučaju Srbije, rezultate njenog privrednog rasta trebalo bi porediti sa zemljama iz centralne i istočne Evrope, jer se radi o zemljama koje su na sličnom nivou razvijenosti, uglavnom su male po broju stanovnika i imaju slično institucionalno nasleđe. U dužem periodu Srbija i ove zemlje se podjednako suočavaju sa vanrednim okolnostima, pa prosečna stopa rasta odražava uticaj fundamentalnih faktora kao što su kvalitet institucija, infrastruktura, ekonomska politika, obrazovni sistem… Kumulativni rast BDP-a Srbije od 2012. do 2018. iznosio je 13,4% (u proseku 2,1% godišnje) , dok su zemlje centralne i istočne Evrope u proseku ostvarile rast od 20,3% (godišnje 3,1%), a zemlje zapadnog Balkana od 17, 2% odsto (godišnje 2,7%). Od 16 zemalja iz centralne i istočne Evrope u tom periodu samo je Hrvatska imala sporiji rast od Srbije. Na osnovu ovih podataka sledi da Srbija prema brzini rasta u vreme aktuelne vlasti nikako nije lider među zemljama centralne i istočne Evrope, nego da je jedna od najsporije rastućih privreda. Osnovni razlog za slabiji rast privrede Srbije u odnosu na druge zemlje je u tome što je stvoren privredni sistem koji je povoljan za strane investitore i domaća preduzeća bliska vlasti, dok se ostali domaći privrednici suočavaju sa birokratskim barijerama, neravnopravnim uslovima i raznim vrstama pritisaka. Takav privredni sistem nedovoljno koristi potencijale Srbije, pa stoga ne može da generiše visok rast privrede. Kao obrazloženje za niske stope rasta u periodu njihove vladavine, predstavnici aktuelnog režima navode da su nasledili teško stanje u privredi, da su morali da sprovode fiskalnu konsolidaciju, kao i da je osnovica za rast visoka. Tačno je da je nasleđeno stanje u privredi sredinom 2012. bilo problematično, ali je bilo i znatno bolje od stanja koje je DOS nasledio 2001. Odgovornost vlasti SNS-a je što fiskalna konsolidacija nije sprovedena odmah nakon preuzimanja vlasti, kao što je to učinila vlada Zorana Đinđića početkom 2001. Umesto toga fiskalna konsolidacija je odlagana dve godine, kako bi se nepopularne mere primenile tek nakon što je učvršćena vlast. Sporiji rast privrede Srbije ne može se objasniti ni time da je sada osnovica za rast visoka, jer od dolaska SNS na vlast do 2018. brži rast imaju i razvijenije zemlje od naše - Slovenija, Češka, Poljska, Mađarska... Paradoksalno je da aktuelni režim istovremeno optužuje prethodne vlade da su bile ekstremno neuspešne, ali istovremeno opravdava nizak rast u periodu svoje vladavine time što su prethodne vlasti podigle osnovicu za rast?! Da bi se potkrepila tvrdnja da privreda Srbije nakon 2012. ostvaruje višestruko brži rast nego pre 2012, aktuelna vlast poredi stopu rasta u nekoj godini sa padom BDP-a 2009. Poređenje kretanja BDP-a iz perioda ekspanzije svetske i evropske privrede sa kretanjem u godini kada je globalna ekonomska kriza bila na vrhuncu, metodološki je pogrešno, a politički manipulativno. Primenom takve manipulacije mogli bismo, na primer, da poredimo pad BDP-a u Srbiji od 1,9 odsto u 2014, kada su bile velike poplave, sa rastom od 10 odsto u 2005. i da pitamo građane šta je od toga bolje?! Aktuelna vlast ignoriše činjenicu da je Srbija 2009. imala bolje rezultate od proseka zemalja CIE i cele Evrope, jer je naš BDP pao za 2,7 (Aleksandar Vučić tvrdi da je pad bio 3,1), dok je iste godine prosečan pad u evropskim zemljama iznosio 4,8 procenata, a u zemljama CIE je bio još veći. Od evropskih zemalja, za koje Eurostat objavljuje podatke o rastu BDP, Srbija je u 2009. imala bolje rezultate od 28 zemalja, dok je bila slabija od samo osam zemalja. Ukoliko želimo da uporedimo rast BDP-a za vreme različitih vlada najbolje je da se izračunaju prosečne stope rasta za vreme jedne vlade i uporede sa prosečnom stopom rasta koje su u istom periodu ostvarile zemlje CIE. U istom vremenskom periodu zemlje CIE su izložene sličnim međunarodnim okolnostima (kao što su tražnja za njihovim proizvodima, kamatne stope na svetskom tržištu, cene energenata itd.), pa razlike između država najvećim delom odražavaju razlike u kvalitetu institucija i ekonomskoj politici. Od 2008. do 2012. zemlje CIE su u proseku imale pad BDP-a od 0,4, dok je Srbija sa padom od 0,2 odsto godišnje bila nešto bolja od proseka. Srbija je u tom periodu ostvarila bolje rezultate od devet, a bila je slabija od pet zemalja. Pre svetske krize, od 2001. do 2004. Vladu Srbije predvodio je Đinđić, a posle njegovog ubistva Zoran Živković, a nakon toga do 2008. Vojislav Koštunica. Ceo taj period karakteriše snažna privredna ekspanzija u zemljama CIE, uključujući i Srbiju, čija je prosečna stopa rasta u tom periodu bila 6,7% godišnje, znatno iznad proseka CIE od 5,4%. Za tih osam godina BDP je kumulativno povećan 67% i to je period najbržeg rasta Srbije u poslednjih 40 godina. Politički protivnici tadašnjih vlada uglavnom ovaj rezultat relativizuju tvrdeći da on dolazi sam od sebe kao posledica niske osnovice. Međutim, niska osnovica ne generiše sama po sebi rast, jer da je to slučaj, sve zemlje na svetu bi bile na približno istom nivou razvijenosti. Tačno je da manji nivo razvijenosti omogućava lakše dostizanje viših stopa rasta, ali to se događa samo ako niskorazvijene zemlje sprovode određenu vrstu ekonomskih politika i reformi. Nižu osnovicu od Srbije u pretkriznom periodu imale su Albanija i Makedonija, a sličnu Bugarska i Rumunija, ali su sve ove zemlje imale sporiji rast od Srbije. Glavni pokretači rasta Srbije bili su otvaranje privrede prema svetu, liberalizacija cena i kamata, kao i privatizacija preduzeća, a upravo su te reforme predstavnici tadašnje opozicije, a sadašnje vlasti, tada žestoko kritikovali. Ako se period od 2001. do 2012. posmatra kao jedinstven, u kome su vladale različite DOS-ovske vlade, tokom njega ostvarena je prosečna stopa rasta od 3,4% godišnje. I znatno je viša od prosečne stope rasta od 2,1% godišnje, koja je ostvarena od 2012. do 2018, za vreme SNS vlasti. DOS-ovske vlade, uprkos tome što je njihovu vladavinu obeležila najveća svetska ekonomska kriza nakon Drugog svetskog rata, ostvarile su brži rast BDP-a od vlade SNS-a. Prema tome, poređenjem rasta sa zemljama CIE u različitim periodima može se nedvosmisleno zaključiti da sadašnja Vlada Srbije nije uspešnija od prethodnih - prethodne su ostvarivale više stope rasta od proseka regiona, dok sadašnja vlast ostvaruje slabije rezultate od proseka CIE. Aktuelna vlast period od 2001. do 2012. predstavlja kao razdoblje najveće propasti srpske privrede, čak gore i od privrednog sloma tokom 90-ih, u periodu sankcija i hiperinflacije. Kao dokaz za to najčešće se navodi da su zbog pogrešne i neodgovorne politike DOS-ovskih vlasti propale stotine velikih industrijskih preduzeća i da je 400.000 ljudi izgubilo posao. Stoga je za buduće ekonomske politike važno da se utvrdi kada su propala velika društvena preduzeća i zbog čega je 400.000 ljudi izgubilo posao. Da li su društvena preduzeća propala jer su već bila oslabljena u fundamentalno defektnom samoupravnom socijalističkom sistemu, a potom dotučena sankcijama i svetskom ekonomskom krizom ili su propala usled otvaranja privrede, liberalizacije i privatizacije nakon 2000? Da li je 400.000 ljudi izgubilo posao zbog toga što su njihova - od ranije slaba - preduzeća propala tokom sankcija ili zbog spoljnotrgovinske liberalizacije i pogrešne privatizacije? Da li je i u Srbiji bar neko izgubio posao zbog svetske ekonomske krize? Industrijska preduzeća su i pre sankcija imala zastarelu tehnologiju, jer su investicije tokom 80-ih godina prošlog veka bile vrlo niske zbog nemogućnosti dodatnog zaduživanja u inostranstvu. Osim toga, odavno je poznata sklonost samoupravnih preduzeća da zapošljavaju više radnika nego što je to ekonomski opravdano, tako da je u većini krajem 80-ih postojao značajan višak zaposlenih. Tokom 90-ih investicije su praktično obustavljene, pa je oprema dodatno zastarela, tako da je do 2000. uglavnom pretvorena u staro gvožđe. Osim tehnološkog zaostajanja, industrijska preduzeća su tokom 90-ih godina prekinula poslovne kontakte sa stranim partnerima, njihove poslove u svetu su preuzele druge kompanije, veliki broj vodećih inženjera je otišao iz zemlje, dok su znanja onih koji su ostali u zemlji zastarela, a skoro sve firme su bile prezadužene i nesolventne. Ekonomski krah Srbije tokom 90-ih godina manifestovao se time što su najveći proizvođači smanjili proizvodnju za 90 odsto, a neki i više. To je bio slučaj sa najvećim industrijskim preduzećima kao što su Zastava, Železara Smederevo, FAP, 21 maj, IMT, Zmaj, 14. oktobar, Rekord, Zorka, Fabrika vagona… Već u drugoj polovni 1992. navedena preduzeća su većinu zaposlenih poslala na prinudni odmor. Mada radnici nisu vraćeni na posao do 2000, oni su i dalje imali radnu knjižicu i vodili se kao formalno zaposleni. Iako je proizvodnja tokom 90-ih opala za oko 45%, zaposlenost je smanjena za samo 20%, što znači da je, odranije postojeći višak zaposlenih u društvenim preduzećima, dodatno uvećan. Na osnovu pada proizvodnje tokom 90-ih dolazi se do procene da je u ovom periodu formiran dodatni višak zaposlenih u privredi Srbije od oko 700.000. Ukupan višak zaposlenih 2000. bio je i veći, zbog viška nasleđenog pre 1990. Nakon 2000. različite vlade - Đinđićeva, Koštuničina, Cvetkovićeva i sve tri Vučićeve vlade su pokušavale da restrukturiraju navedena preduzeća i da ih potom privatizuju, ali su ti pokušaji uz nekoliko izuzetaka (Železara, Zastava?) bili neuspešni. Preduzeća su bila tehnološki, kadrovski, finansijski u toliko lošem stanju da je za potencijalne investitore bilo isplativije da grade nove fabrike umesto da kupe takva preduzeća. Mada postoje snažni dokazi da je većina industrijskih preduzeća već krajem 80-ih godina bila zastarela, a da su tokom 90-ih dodatno upropaštena, aktuelna režimska propagandna za njihovu propast optužuje vlade koje su postojale između 2001. i 2012. Te optužbe obično idu zajedno sa preuveličavanjem ekonomskih uspeha aktuelne vlasti kako bi se napravio što veći kontrast između „nesposobne, neposvećene i korumpirane bivše vlasti“ i aktuelne vlasti koja postiže „najveći napredak u istoriji Srbije“ i koja je „lider u regionu po ekonomskom napretku“. Slična manipulacija se primenjuje i prilikom nastojanje aktuelnog režima da se odgovornost za ukupno smanjenje registrovane zaposlenosti od oko 400.000 između 2000. i 2012. pripiše politici DOS-ovskih vlada. Mada je toliko radnika izgubilo posao u to vreme, iz toga ne sledi da su te vlade u celini ili većim delom odgovorne za gubitak radnih mesta. Najveći deo radnika jeste u tom periodu formalno otpušten, mada su posao izgubili desetak godina ranije, kada su njihova preduzeća prestala da rade. Optužbe da su DOS-ovske vlade odgovorne za gubitak svih tih radnih mesta je podjednako neutemeljene kao kada bi se SNS vlade optužile za stečaj Agrobanke, Univerzal ili Privredne banke Beograd. Ili kada bi se na osnovu činjenice da su za vreme njihove vlade najveći giganti socijalističke privrede, poput FAP-a, 21. maja, Rekorda… otišli u stečaj, izveo zaključak da je SNS odgovoran za to. Osim toga, predstavnici SNS režima ignorišu uticaj svetske ekonomske krize na zaposlenost, što je metodološki pogrešno, jer je poznato da zaposlenost tokom recesije značajno opada. Tokom poslednje svetske ekonomske krize, zaposlenost je od 2008. do 2012. pala u svim zemljama CIE, a prosečan pad je iznosio sedam odsto. Naravno, to na znači da vlade DOS-a nisu imale propuste i greške koji su uticali na pad zaposlenosti, ali je pogrešno da se njima pripiše odgovornost za celokupni pad zaposlenosti nakon 2000. Mada su manipulacije podacima i njihovim tumačenjima motivisane pre svega ličnim i partijskim interesima, one imaju velike negativne društvene posledice, jer se široke mase glasača dovode u zabludu u vezi sa time koje politike su dale dobre rezultate, a koje loše. Tako propaganda da su privatizacija i spoljnotrgovinska liberalizacija uzroci gubitka 400.000 radnih mesta, a ne višak zaposlenih u društvenim preduzećima, sankcije i svetska ekonomska kriza, podstiče negativan stav prema tržišnoj privredi u širokim narodnim masama. Posledice ove manipulacije mogu da budu dugoročne – ako Vlada poželi da promeni politiku, indoktrinirani građani se suprotstavljaju tome. Tvrdnja da aktuelna vlast ostvaruje izuzetan rast privrede implicira političku poruku da postojeći privredni sistem i ekonomsku politiku ne treba menjati, a to bi za posledicu moglo da ima nastavak ispotprosečnog rasta u budućnosti. Umesto obmanjujućih propagandnih poruka vlast bi trebalo da organizuje otvorenu javnu raspravu u kojoj bi učestvovali privrednici, predstavnici državnih organa i drugi, kako bi se utvrdilo šta treba menjati u privrednom sistemu i ekonomskoj politici da bi se ubrzao rast privrede.