Iglesijas peva svoju pesmu

Španija je, sasvim moguće, opet pred novim izborima, pošto ni posle nekoliko sastanaka između Socijalističke partije (PSOE) premijera Pedra Sančesa i dosadašnjeg koalicionog partnera Podemosa, Pabla Iglesijasa, dogovora nije bilo. Kriza traje od februara kada su katalonski saveznici premijera, ipak, oborili predlog budžeta. Premijer je odgovorio raspisivanjem vanrednih izbora koji su održani 28. aprila. Socijalisti su na njima odneli daleko najviše glasova, ali opet nisu osvojili dovoljno da sastave vladu. A onda su počeli pregovori. Podemos, pritom, može da „povuče“ i nekoliko manjih partija koje bi podržale vladu, ali samo ako dođe do dogovora sa Iglesijasom. Do dogovora nije došlo, a posle svih dosadašnjih susreta čini se da će teško i doći. Odmah je zapelo oko raspodele ministarstava. Ili, tačnije, oko toga što nijedna strana ne veruje drugoj. Pošto je Iglesijas pristao da se lično odrekne pozicija, što je već bio prevelik ustupak, ostali zahtevi postavljeni su prilično ambiciozno, najzad traženo je i Ministarstvo finansija, Ministarstvo rada i Ministarstvo za ekologiju. Nije bilo govora da će to i dobiti. Kako tvrde, rečeno im je da su smetnja Udruženju poslodavaca, što bi svakako bili, ali PSOE i inače nije bio spreman da tako važne pozicije preda partiji koja je stvorena da bi uništila svoje sadašnje potencijalne partnere. Zapelo je oko svega, resora, pozicija, zahtevi su se menjali kao i ponude i završilo se tako što je Sančes stavio tačku na pregovore. Odmah su počela međusobna optuživanja. Iglesijas je nedostatak dogovora objasnio time da su njegovoj partiji ponuđena samo nebitna mesta i „kozmetičke“ uloge dok je iz PSOE stigla optužba da je zapravo tražio najvažnija mesta i da je doslovno zahtevao da mu se preda vlada, a ne da se napravi koalicioni dogovor. Što se Podemosa tiče, pregovori su bili samo farsa, jer druga strana nije želela da pregovara, što se Sančesa tiče nuđeno je sve što se moglo ponuditi. Prema njegovim rečima, sam Iglesijas je bio najveća prepreka postizanju dogovora, između ostalog i zato što ima potpuno suprotne poglede na katalonsko pitanje. Španska vlada je nakon katalonskog proglašavanja nezavisnosti (2017) privremeno suspendovala autonomiju, a nekoliko lidera je završilo na sudu. Za Madrid je to najosetljivije pitanje, a za Sančesa ovo je bila prilika da pokaže da, za razliku od Podemosa, ne dozvoljava cepanje države. Ostalo je još sasvim malo vremena i još manje izbora. Liberalna partija Građani (Sijudadanos) bila bi partner socijalistima da nije Katalonije. Oni su podržali Sančesa 2016, u pokušaju obaranja prethodne vlade, ali ne i sada. U međuvremenu odnosi su se uveliko promenili. Sančes je došao na mesto premijera, pošto je, pre godinu dana, izglasano nepoverenje vladi Marijana Rahoja (Narodna partija) zbog korupcije. Bilo je to prvi put da je jedan premijer smenjen na taj način. U tome su pomogli i katalonski predstavnici, pa je Sančes kasnije pokušao da i sa njima pregovara. Oni su mu ipak, nekoliko meseci kasnije, uskratili podršku. Razgovor sa njima učinio je i da Albert Rivera, lider Građana, odbije da podrži premijera. Isto to čulo se i od Sančesovih glasača, koji ne žele dogovor sa Riverom. Sančes je sarađivao sa katalonskom vladom i pregovarao sa katalonskim predsednikom Kvimom Torom, zbog čega ga je Pablo Kasado (Narodna partija) nazvao „najvećim zlikovcem u istoriji demokratske Španije“, a lideri Građana su ga optužili da sarađuje sa neprijateljima Španije i poručili da želi da „uništi zemlju“. Građani i Narodna partija (PP), kao i krajnja desnica Voks, nemaju dovoljno kapaciteta da obezbede parlamentarnu većinu. Nacionalistički Voks je pritom sada prvi put dobio više od 10 odsto glasova na izborima. Ovo je prvi ulazak u parlament ekstremne desnice od Frankovog doba. To je prilično uznemirujuće za glasače PSOE i Podemosa. U peticiji na koju je potpis stavilo više od 200 ljudi sa španske kulturne scene (između ostalih i Havijer Bardem i Almudena Grandes) pozivaju se PSOE i Podemos da postignu dogovor i ne dozvole da se krajnja desnica „približi mehanizmima vlasti“. „Zašto reskirati sa novim izborima koji mogu da unazade demokratski napredak koji je postignut u aprilu i otvore vrata krajnjoj desnici?“, poručili su. Istraživanja pokazuju da većina građana krivi socijaliste za neuspeh pregovora (31odsto), da 20 odsto njih krivce vidi u Građanima, a 17 krivi Podemos. Istovremeno četiri od pet glasača Građana kaže da bi podržali koaliciju sa socijalistima. „Nema druge partije koja bi mogla da vodi vladu“, kaže Pablo Simon, profesor političkih nauka na Univerzitetu Karlos Treći u Madridu za Fajnenšl tajms. „Ili Pedro Sančes kao premijer ili novi izbori.“ Trenutno, međutim, deluje kao da su glavni akteri rekli svoje i pomirili se sa činjenicom da predstoje novi izbori. Tri opcije su bile u opticaju posle izbora: socijalistička manjinska, leva manjinska koalicija socijalista sa Podemosom ili većinska Socijalista i Građana. Nijedna nije uspela. Sada bi trebalo da se kralj Filip Šesti sastane sa liderima parlamentarnih grupa i čuje njihove opcije, mandat za sastav vlade će dobiti onaj ko obezbedi dovoljno glasova. Broj pokušaja nije ograničen, ali je poslednji rok 23. septembar. Ukoliko se do tada ništa to ne dogodi parlament se raspušta i slede novi parlamentarni izbori 10. novembra.