Diskusije pod katanac

Početak ovogodišnje smotre umetnosti Mermer i zvuci u Aranđelovcu, iako skroman po utvrđenom programu, može se smatrati napretkom u odnosu na prošlu sezonu. Selektor i glumac Miodrag Fišeković, kome je najbliži dramski program, nije imao lak zadatak da se snađe u likovnim, književnim i muzičkim programima, pa je najčešće išao na varijantu komercijalne primenljivosti, posebno u muzici. Bilo je, recimo, nekada nezamislivo da na otvaranju Mermera i zvuka ne nastupi neki simfonijski orkestar ili bude premijerno izvedeno muzičko ili baletsko delo nekog našeg autora. Sada je smotru otvorila vrlo popularna pevačica sevdalinki iz Sarajeva Amira Medunjanin, „kraljica sevdaha“, koja je sa svojim vrlo muzikalnim saradnikom, profesorom gitare Boškom Jovićem, u dupke punoj, zagušljivoj i sparnoj dvorani „Park“, dobila pravu satisfakciju za svoj bistar, čist glas i osobenu interpretaciju. Nije se mogla, jedino, osloboditi poznatog manira „komunikacije“ s publikom, pa je bilo bolje da je manje objašnjavala, a više pevala svojim lepim glasom. I pevačica Beti Đorđević poklonila je svoj glas i poznate interpretacije aranđelovačkoj publici iz njenog džez arsenala, evergrina i večitih šlagera. Bio je to jedan osmišljen miks, koji je publika odlično primila. Više sreće, bar što se ambijenta tiče, imala su braća Teofilović i gitarista Miroslav Tadić. NJih je poslužilo lepo vreme, pa se nisu morali zajedno sa publikom gušiti u zatvorenom prostoru, već su se na letnjoj sceni u parku Bukovičke banje svojim divnim, autentičnim „a kapela“ dvoglasom, koji je postao njihov zaštitni znak, „prošetali“ Balkanom. Uz zvuke gitare, naravno. Načinom svog pevanja, koje ima podlogu u starim muzičkim zapisima i izvođenjem svetovne muzike koja podseća na sakralnu, braća Teofilović su bili pravo otkrovenje za mnoge koji su ih prvi put uživo slušali na smotri Mermer i zvuci. I pozorišna predstava LJubavni vremeplov, nazvana kabare, lepo je primljena i sa dosta sentimenta, budući da se Vesna Stanković, uz asistenciju muzičara Vladimira Preradovića Lorda, lako i neposredno prošetala kroz ljubavni život i jade naših poznatih pesnika, vojskovođa i državnika 19. veka. Kao kompletan autor, glumica je dosta napora uložila u pronalaženje raznih pikanterija iz ljubavnog života naših slavnih predaka, koji se ne mogu naći u zvaničnoj istoriografiji. Mala scena u parku Bukovičke banje bila je premala za poštovaoce dela filmskog i svakog drugog rada reditelja Gorana Markovića, koji su došli da čuju njegovu priču o nastanku romana Beogradski trio. Bila je to detaljna i veoma zanimljiva saga o knjizi koja se našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, zanimljiva pre svega zbog samog Gorana Markovića koji je jednostavan, neposredan i jasan. Polazište za knjigu je, kako se već zna, bio Goli otok, ali je sticajem raznih okolnosti Goran okrenuo celu stvar naopako i napisao melodramu, koju smatra kraljevskim žanrom, jer, kako kaže, najbolje analizira društvene odnose. „Svako od nas ima u sebi melodramski receptor, nešto što nije realizovao na intimnom, ljubavnom ili ljudskom planu, i onda kada to neko zaplete kroz film ili literaturu, onda to počinje da ga dira i mislim da je to glavni razlog zbog čega se moja knjiga toliko čita i prodaje“, rekao je na susretu sa čitaocima Goran Marković. I dve izložbe su obeležile početak smotre umetnosti Mermer i zvuci. U galeriji „Aleksandar Alek Đonović“ predstavile su se prošlogodišnje učesnice simpozijuma „Svet keramike“ Milijana Lazović, Sonja Gajić i Katarina Pavlović, mlade vajarke koje su ovog puta u sasvim drugim uslovima radile keramiku. Uz asistenciju profesora na Visokoj školi strukovnih studija u Aranđelovcu, keramičara Branislava Spasojčevića, umetnice su proveravale svoja iskustva u materijalu koji im nije stran, budući da se i u vajarstvu često kreće od gline. Ipak, na studijama je glina samo povod za potonje nezavisne forme i njihove odnose, a i način modelovanja vajara i keramičara se razlikuje u drugačijem građenju forme. Crni klasični torzoi Milijane Lazović potvrđuju njen vajarski duh, dok njena koleginica Sonja Gajić neobičnom deformacijom tela ukazuje na sveopštu socijalnu deformaciju društva. Nasuprot njoj, poetična Katarina Pavlović se inspirisala Bukuljom, ali je tu i njena večita tema: balerine u raskošnim belim haljinama. U susednom Paviljonu „Knjaz Miloš“ predstavio se slikar iz Užica Aleksandar Dimitrijević. NJegove slike na zidu ili kubusi na podu galerije, crvenog, plavog, žutog kolorita, žive u boji i efektu imaju jednu konstantu i fini redosled u mišljenju u odnosu na problematiku njegovog dana koji proživljava, dokolici o kojoj govori, što je samo definicija njegovog stava o slikarstvu. Kada jedna kulturna manifestacija premaši pola veka trajanja i uspe da u poslednjim turbulentnim decenijskim uslovima održi kakav-takav nivo, treba imati respekta prema njoj, ali je istovremeno to ne oslobađa odgovornosti za sadržaj i kvalitet programa. Kultura i umetnost su, međutim, same sebi ostavljene oblasti, koje najčešće ne mogu da pokriju materijalne izdatke bez pomoći opštine i države, pa esnafske diskusije u tom smislu najčešće treba staviti pod katanac, jer su neupotrebljive. Tri i po miliona dinara iz opštinskog budžeta za dvomesečni program aranđelovačke kulturne manifestacije, koja u svojoj složenosti ima dva svetska simpozijuma, Svet keramike i Beli venčac, samo govore o materijalnoj oskudici i teškim problemima kojima se za sada ne vidi kraj. Doduše, Ministarstvo kulture i informisanja se setilo da za dva simpozijuma izdvoji nekih 800.000 dinara, ali šta je to u odnosu na objektivne potrebe nepojmljivih stvaralačkih pregnuća umetnika, iza kojih ostaju dela koja čine bazičnu kulturu ne samo Aranđelovca. Ali, to je druga priča. Ovu, o muzičko-scenskom programu, nekada su kreirala najveća imena srpske i jugoslovenske kulture, među kojima su bili i velikani NIN-a, Stevan Stanić i Đorđe Kadijević. Oni su uvek znali da se zamisle i postave pravu dijagnozu za programsku bolest, što se ne može uvek reći za ovdašnje savremenike. LJILJANA STOJANOVIĆ Filmovi Terminator 2: Sudnji dan, Povratak u budućnost, 2001: Odiseja u svemiru, Poslednji zvezdani borac, Pobesneli Maks 3, Muva, Trkač... Neće delovati pohvalno za autore serije Čovek iz budućnosti (prvi među jednakima je Britanac Hauard Overman) ako kažemo da su svoj rad bazirali na posvetama filmskih hitova žanra naučne fantastike. U smislu narativa, najviše se oslanjaju na, iz prethodnog niza najmanje poznatog, Poslednjeg zvezdanog borca iz 1984. godine, dečiji film o vanzemaljcima koji spas svoje galaksije nalaze u zemljaninu, stručnjaku za šesnaestobitne kompjuterske igre. U besramnom pozajmljivanju (ali, postoji li još uvek mogućnost originalne fabule kada je žanrovski film/serija u pitanju?), dvoje ratnika iz daleke budućnosti pojavljuju se u sobi domara DŽoša Fatermana (otud originalni naslov serije Čovek iz budućnosti) sekundu nakon što je konačno prešao igru Biotički ratovi. Biotički ratovi će se, naravno, zaista dogoditi i igra je stvorena kako bi naši junaci, Tigar i Vuk, pronašli dostojnog saborca u sprečavanju kataklizme izazvane mutantskim nuspojavama revolucionarnog leka za herpes (a sačinjenog upravo u institutu čije podove pere DŽoš - radi li se o besmislenoj slučajnosti ili je sve logično povezano teško je i bespredmetno setiti se). Ako dodamo da Čoveka iz budućnosti krasi svakovrsna obnaženost, od istinske (ovaj put - sledi kvarenje iznenađenja - Marti Mekflaj neće neuprljan izaći iz susreta sa dvadesetogodišnjom verzijom svoje majke) do realističnih mlatarajućih penisa, zatim možda rekordni broj izgovorenih „fakova“ te eksplodirajuće glave i kreativno lomljenje udova, reklo bi se da imamo posla sa eksploatacijom u svim mogućim pravcima. Ipak, Čovek iz budućnosti jedna je od najoriginalnijih serija u poslednjih dvadeset godina, tj. otkad su američki televizijski proizvodi podignuti na viši stupanj evolucije. Scenaristička energija usmerena je ka detalju, od navodno, kako nas uče, replike kao najmanje bitnog činioca dramskog dela, do epizoda kao razigranih celina za sebe. Recimo, deveta epizoda prve sezone gotovo je pozorište, farsa u jednom činu, dok u drugoj sezoni scenarističke minijature poprimaju oblike ozbiljnih, a i dalje zabavnih filozofskih rasprava (deseta epizoda druge sezone je malo remek-delo). Očekivano, u tangentama lansiranim iz bezbednih narativnih centara, autori nisu uspeli da izbegnu društveni komentar, najviše kroz podzemnu zajednicu budućnosti, prihvatljivo jadan svet u odnosu na sve drugo što se moglo dogoditi, svet koji emigrante sa nadom u očima prima da bi radili iracionalne i samoubistvene fizičke poslove. Već je postalo mučno u svemu nalaziti tragove malih i velikih diktatora/demagoga iz 2019. godine ali, kada se jedan od tokova radnje tiče vođe u hologramskoj formi koji građanstvo ubeđuje da će ostaviti isušenu Zemlju i zaputiti se u svetlu marsovsku budućnost, a zapravo... Teško je odupreti se smehu rođenom u bolnom razumevanju konteksta. Na kraju, uz svu pomenutu vulgarnost, nasilje i segmente za stavljanje prsta na čelo, uz sve ravno izgovaranje replika (kako jedino i mora, onda kada valjaju), kada se trojka glavnih junaka nađe suočena sa izvesnom smrću, kada replike presuše i glumci pojačaju ton do maksimuma, Čovek iz budućnosti postaje totalno dramsko delo, u isto vreme glupo i pametno, ironijski odmaknuto i duboko emotivno. Dovoljno je reći da DŽoš u jednoj prilično ozbiljnoj epizodi spasava Vuka iz kokainskog pakla osamdesetih. A osamdesete su, zna se, jedino zabavne sa distance.