Bronhitis na nogama

E, pa što je mnogo, mnogo je! Jer, pazi, ovo! Po blagoslovu Kirila, patrijarha Moskve i sve Rusije, ali i našeg patrijarha Irineja, „hiton Isusa Hrista koji je stigao iz Rusije, obilazi srpske gradove“. I, evo, stigao je nadomak Beograda, na Petlovo mudo, pardon, brdo, u hram Rođenja Jovana Krstitelja. I, ajd’, da je stigao ceo Isusov hiton sa raspeća na Golgoti, nego stigla samo jedna krpica od njega. Ta, pak, sveta krpica treba da bude „najjača moguća veza između Srba i Rusa i Evropa, čak kada bi htela, nikada ne bi mogla da razdvoji ta dva naroda“. Tako, bar, kaže Natalija Vladimirovna Šatiljina koja je pobratimila šest srpskih i ruskih gradova. Meni se, pak, čini da „bratimljenje po oružju“ ima više smisla. U Niš, vidim, stižu ruski jurišni helikopteri i oklopna vozila. Ta pomoć mi je, nekako, draža od parčenceta sa Isusovog hitona. Jer, pogledajmo se u oči, gospodo pravoslavna! Šta smo to za sve ove vekove dobili od Nikejskog sabora? Nije li nikejsko judeohrišćanstvo samo jevrejska „crna magija“ za goje, kako Jevreji, između sebe, zovu nas ostale? Da li iko ozbiljan veruje u sve te silne relikvije, u hitone i ikone, u koje još staroverci i bogumili nisu verovali i zato su onako gadno, kod Nemanjića, prošli? A, pošto se uveliko priprema proslava 800. godišnjice SPC, nije li to zgodna prilika da se pokrene pitanje uloge Nemanjića u biološkom i duhovnom satiranju Srba, u brisanju srpskog arijevskog identiteta? K. G. Jung, moj guru iz Švice, podržava me, oberučke: „Srbi traže od Hrvata da priznaju Jasenovac i da se pokaju za taj genocid a, pritom, niko da zatraži od SPC da prizna i da se pokaje za genocid Nemanjića nad Srbima u srednjovekovnoj Raškoj. I treba li, i ovom prilikom, reći da je Ante Pavelić na samrti rekao da mu je, baš, Nemanja bio uzor državnika!“ Obuzet Jungom i hitonom Isusa, zapatio sam negde bronhitis, valjda nije iz Nazareta. Lečio sam se, isključivo, rakijom i Nepobedivim Suncem, izležavajući se u ligeštulu, od jutra do mraka, uprkos upozorenjima na povećano ultraljubičasto zračenje, a potapao sam se i u hladnom Mokranskom vrelu. Ko velim: ako sam „sahranio“ Isusa iz Nazareta i otkrio Isusa iz Ohrida, šta je meni da odbolujem bronhitis na nogama?! Nego, Englezima se, čujem, ne sviđa moj Isus iz Ohrida, pa izmislili da nije ni Jevrejin ni Srbin, nego Grk!? A zvao se Apolonije iz Tijane kapadokijske koji je bio sledbenik Pitagore. I on je činio čuda, dizao iz mrtvih pokojnike, a od svoje 41. do 54. godine živeo je u Indiji, da bi umro na Kritu u dubokoj starosti. Ali, krenimo redom. Sve i da je rođen u Tijani kapadokijskoj, nema li i Tijanića u Crnoj Gori?! A to što je, kao Isus, dizao mrtve i nije neko čudo. Srbi su, u drevna vremena, sahranjivali mrtve tek trećeg dana, jer se dešava da pokojnik „trećeg dana hoće da se probudi“. Nije li Isus iz Ohrida, upravo, taj slučaj? Ako je, pak, Apolonije išao u Indiju i to, baš nekako, kada se i Isus vraćao tamo, posle neuspelog ustanka protiv Tiberija, nije li onda Apolonije, jedan od Isusovih sledbenika, a koga jevanđelja ne pominju iz nekog razloga. A to što je Apolonije odabrao da umre na Kritu, među Srbima, to je zato što se i Isus tu, neko vreme, krio. I nije li se i apostol Pavle krio u pećinama Matale, na južnoj strani Krita? Zašto bi inače Nikos Kazancakis, rodom sa Krita, napisao roman Isus ponovo razapet?! Nego, bajdvej, Nobelova nagrada ode tamo gde je Na Drini ćuprija! Ovde mi i moja Crna odaje priznanje: „Svaka ti čast! Kako si samo sve ovo raščivijao! Tebi, izgleda, mozgić bolje radi kada odboluješ bronhitis na nogama!“