Šta vas se tiče

Sastanak vlasti i opozicije nije dokaz da demokratija postoji, kako je pokušao da ga spinuje šef policije i prvi iza šefa SNS. Naprotiv, dokaz je da demokratija ne postoji. Ali ne samo zato što je kružok formiran, jer se razgovor ne vodi u parlamentu, nego i zato što je i takav, izmešten, susret ostao u tajnosti. Naknadna pamet dosetila je Dragana Đilasa da insistira na otvaranju budućih skupova, ali su i on, i svi drugi učesnici, uslišili javnost za informacije o prvom skupu. Suština je da se ni vlast ni opozicija nisu osetili odgovornim što od građana „kradu“ informacije o mogućnosti da se izborne okolnosti radikalno promene. NJima na dušu, ipak, ide manje tereta nego Fakultetu političkih nauka, najkredibilnijoj ustanovi za obrazovanje novinara, čiji je dekan Dragan Simić lično otvorio skup za prisutne, a zatvorio ga za javnost. Skup od potencijalno najvećeg javnog interesa i najinteresantniji medijima otkad je opozicija napustila parlament ostao je daleko od suda javnosti i u krajnjoj liniji - u debeloj komociji za svaku i svakakvu trgovinu između aktera. Budući da je takva trgovina moguća i da građani Srbije žive u institucionalnoj krizi mesecima, skoro isto koliko demokratiju traže na ulicama, pravilo Čatam haus neprimereno je primenjeno u ovom slučaju. Organizatori su suspenziju prava građana na kontrolu politike pravdali konstruktivnošću razgovora, koje pred kamerama navodno ne bi bilo. Razna bi prava tom logikom mogla da se suspenduju, što opravdanje čini nesuvislim, ali nije zgoreg pomenuti da su, oslanjajući se na nagađanja, mediji uglavnom prenosili izveštaje o svađama, ne i o konstruktivnosti. Dogovor, sem da će sastanaka biti još, i to u avgustu potencijalno dva, javnosti je ostao nepoznat. Iz jednog u drugo dvorište danima se prebacivala loptica. Kako za poreklo pritiska da se sedne za okrugli sto - da li dolazi od Metjua Palmera ili DŽordžovog sina Aleksa Sorosa, tako i za povode odluke da se na sastanak ode. Da bi se zaštitila od popuštanja pred strašnim neprijateljem, opozicija je nastavila da insistira na ispunjavanju 42 preporuke i šest zaključaka stručnog tima protesta „1 od 5 miliona“. Vlast oličena u Nebojši Stefanoviću, Vladimiru Orliću, Vladanki Malović i Vladimiru Đukanoviću potrudila se da relativizuje događaj. Bilo je to, po njima, samo predstavljanje analiza Cesida i Crte. Organizatori, Fond za otvoreno društvo i FPN tvrde da se sastanci nastavljaju razgovorima o finansiranju kampanje, pristupu medijima (ove dve teme su se, nezvanično, nametnule kao najvažnije na prvom sastanku), biračkom spisku, izbornoj administraciji i obezbeđivanju biračkog prava svim građanima. Milan Antonijević, izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo objašnjava povod - 30 godina od povratka višepartijskog sistema, još uvek imamo probleme i treba videti šta je ostalo od spornih pitanja, a NIN-ovim čitaocima postavlja kontrapitanje: „Da li mislite da bi napredak u komunikaciji vlasti i opozicije bio napravljen u prisustvu kamera“? Antonijević podvlači da je na skupu bilo blizu 40 ljudi, a među njima brojni istraživači i predstavnici akademske zajednice koji proučavaju i prate izborne procese i politiku uz veliku, kako kaže, podršku dekana i nastavnika FPN i da se on nepravedno proglašava - tajnim. „Sastanak je bio zatvoren zbog atmosfere u kojoj se mora otvoreno razgovarati.“ Poziv su dobile parlamentarne partije. „Neke su najavile da će se uključiti kasnije, jer im je zbog našeg propusta poziv kasno stigao, kao što su SPS i DSS.“ Iz SRS nije pozvan niko, navodno zbog izrazito negativnog stava prema civilnom sektoru i organizatorima. Iako pomalo detinjasto, od tog obrazloženja važnija je informacija da se radikali zbog toga nisu bunili, što je signal naprednjačke želje za „konstruktivnošću“. Takva potreba, po političkom analitičaru Cvijetinu Milivojeviću, proizlazi iz dve vrste razloga. Jedan je zahtev Metjua Palmera, zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD, čijoj poseti je prethodio dolazak Aleksa Sorosa, koga je Vučić primajući ga u audijenciju nazvao „dugogodišnjim prijateljem“ a koji je sin osnivača Fonda za otvoreno društvo. Drugi razlog su izbori čiji je konačni rok da se održe u martu ili aprilu 2020, a nakon kojih je Vučiću potreban široki konsenzus za rešavanje kosovskog pitanja. I bez obzira na to što istraživanja ne daju celokupnoj opoziciji koja se zalaže za bojkot izbora više od 20 odsto, Milivojević ne smatra da se vlast rukovodi tom računicom. „Može se reći da je Vučić uvažio zahteve opozicije, jer je pristao na razgovore o toj temi, što je odbio pred miting SNS u Beogradu. Iako još uvek ne želi da lično razgovara, poslao je prvi sastav svoje reprezentacije. Opozicija je na brzinu progutala udicu, pa neće sada lako moći nazad, jer će teško objasniti zašto napušta razgovore.“ Kriterijumi na osnovu kojih je poziv stizao govore mnogo o ciljevima sastanka. Da li je pozvana „omiljena“ ili „prava“ opozicija? U „omiljenoj“ nedostaje SRS, iz „prave“ nedostaju najmanje tri osnivača Saveza za Srbiju i mnogi potpisnici Sporazuma s narodom. „Gde je Zdrava Srbija s velikim uticajem na lokalu, Ne davimo Beograd, Udruženje „1 od 5 miliona“…A onda dolazimo i do suštinskog pitanja - kako vlast koja tvrdi da idealno radi u interesu građana i opozicija koja tvrdi da bi sve to mnogo bolje dozvoljavaju sebi da ih 20. u vertikali američkog Ministarstva spoljnih poslova postrojava i određuje kad će, kako i zašto da se razgovara. Lojalnost građanima podrazumeva da se u najmanju ruku ignorišu oni koji ne poštuju njihov Ustav. Zato je trebalo ljudski, institucionalno organizovati taj sastanak“, poručuje Milivojević. Antonijević pak decidirano negira svaku mogućnost uslovljavanja učešća jednih (ne)učešćem drugih. Nijedan učesnik nije ni postavio nijedan uslov, kaže. Milivojević primećuje da sve prisutne, međutim, povezuje jedinstven stav o KiM, uglavnom definisan u malignitetu tkiva koje treba odseći. A u tome vidi i Vučićevu računicu da se sa njima sastaje, iako je po rejtingu džin spram svakog iz opozicije pojedinačno i svih zajedno. „I dalje sam skloniji verovanju da će opozicija bojkotovati izbore“, kaže Milivojević. „Ali, jedan ključni zahtev treba da postoji - otvaranje RTS-a i Pinka za kritičko mišljenje i privođenje tih medija pravnom sistemu. Opozicija greši i u tim zahtevima. RTS nije personifikacija zla u percepciji građana, nego Pink, do koga se ne šetaju, jer ih mrzi. A REM je samo kontrolno telo koje ne treba da bude glavna meta zahteva. Jer ta dva medija ne krše samo Zakon o javnom informisanju nego i krivične propise na šta bi javni tužilac morao da reaguje.“ Milivojević podseća i da je Vučić kazao da će se povući kad mu podrška padne ispod 40 odsto. „Drugde se sa 40 odsto vlada u punom kapacitetu, ali Vučiću, eto, nedostaje tolerantnosti. Jasno je da bi, i ako se otvore dva ključna medija preko kojih se građani informišu, Vučić opet pobedio, ali sa do 40 posto podrške. NJemu, dakle, nije dovoljno da Metju Palmer ili Angela Merkel kažu da su izbori legitimni, što bi ovi svakako rekli i kad bi bilo bojkota. Za ono što mu sledi s Kosovom, Vučiću je potrebno da u to rešenje uvuče opoziciju. On se odrekao statusa kvo, a rešenje koje je pred njim nije po volji njegovim biračima.“ S druge strane, njemu „opozicija deluje kao da je zadovoljna time što ih je Vučić udostojio da pošalje prvi sastav, koji ih je, uzgred, iste večeri ocinkario u režimskim medijima. Sve što opozicija prihvati može da okači mačku o rep, jer time stavlja glavu na panj.“ Za sada samo na nivou izjava, strategija ovih razgovora je, međutim, podelila opoziciju i to onu koja poziva građane na protest. Ne znači da će tako ostati do kraja ovih pregovora, ali iz cilja organizatora - da dijalog doprinese trajnom otklanjanju problema u izbornom sistemu, učvrsti legitimitet vlasti i ojača poverenje građana u institucije i demokratski poredak - jasno je da rešavanje izdeklamovanih izbornih tema nije samo po sebi cilj. Jer je aksiom razgovora i poštovanje principa da se izborni proces ne menja u izbornoj godini. A u koju smo debelo zagazili.