Tekovine razbojničkih družina

Ne, nije ovo priča o Beogradu. Iako već sedam godina pod okupacijom najgorih, grad na ušću Save u Dunav isuviše je velik da bi se ućutao, unatoč režimskoj propagandi od koje bi i jedan Gebels imao šta da nauči. Košava, taj verni čuvar beogradskog neba, uvek oduva okupatore. Tako je bilo pod Turcima, tako je bilo pod Austrijancima, tako je bilo pod Nemcima, pa će tako biti i pod naprednjacima, koji su zapravo presvučeni radikali, ili još preciznije, naše domaće, srpske dahije. Lako je u Beogradu disati punim plućima, govoriti ono što misliš, međutim, nešto je sasvim drugo živeti u malom gradu, u nekoj varošici, recimo, u LJuboviji, Kuršumliji, Brusu... Kupi tamo na kiosku Danas, Vreme ili NIN. Budi tamo slobodan inokosni građanin. Mala sredina je uvek i svuda mala sredina, ima svoje nepisane zakone, i pravila ponašanja. Ali, ne diše provincija na isti način u uređenoj državi, ili na poljani, bez obzira na to što naša poljana ima himnu, zastavu i grb. Takođe ima Ustav, parlament i tužilaštvo, istina, samo na papiru. U provinciji se bolje nego u Beogradu vidi gde je danas Srbija u odnosu na svet. Kolike su tekovine razbojničkih družina kojima je tako često uspevalo da se predstave kao političke stranke, i da im narod poveruje. U provinciji je noć mračnija i dublja, a svanuće udaljenije. Opstati tamo, odgovorno raditi svoj posao, ne praviti kompromise sa lokalnim moćnicima, plaćati visoku cenu za svoje stavove, jeste čin istinskog samopoštovanja i vere u moralne vrednosti. To je ona nevidljiva elita na kojoj počiva budućnost Srbije, osiromašena elita koja ne reketira, niti kupuje diplome, elita vrhunskog profesionalizma i stručnosti. Bez te elite bismo kroz nekoliko generacija postali toponim na geografskoj karti, prostor za neka buduća arheološka istraživanja, koja bi svedočila o prošlosti jednog iščezlog naroda. Što ne znači da se u budućnosti to neće dogoditi. Ne, nikako ne preterujem! Primera je nebrojeno mnogo. Kikindi je pre pola veka Maribor bio grad pobratim. Imali su sličan privredni potencijal. Danas je Maribor evropski grad, a Kikinda mesto koje vole sove, pa su u gradskom parku stvorile blizu hiljadu staništa. Od nekada perspektivnog vojvođanskog grada snažne industrije, postala je najveće zimovalište sova ušara na svetu. Kikinda je poznata i po raskošno renoviranoj železničkoj stanici, kojom više ne prolazi nijedan voz. Sledeću zanimljivost iz rubrike Da li znate? otkrio sam nedavno na još uvek aktuelnoj izložbi „Zdravlje u čaši“ u beogradskom Etnografskom muzeju. To je priča o najpoznatijoj banji u Srbiji. Na jednom panou nalazim podatak da je pre osam decenija Vrnjačka Banja imala na godišnjem nivou duplo više gostiju nego Dubrovnik, i čak četiri puta više nego Bled! Izložbu je postavila arheolog Jelena Borović-Dimić, autor antologijske monografije Jedna kuća ‒ jedna priča. Na više od pet stotina stranica ispisan je dosije Vrnjačke Banje, koji sadrži ne samo graditeljsko nasleđe jednog grada, već i priče o porodicama koje su te građevine podigle, kao i priče o njihovim gostima. Svaka kuća u Vrnjačkoj Banji je zbirka životopisa onih koji su u njoj boravili. Retki su gradovi koji imaju takvu ličnu kartu kao što je monografija Jedna kuća ‒ jedna priča. A sve je počelo sa nezaobilaznim Milošem Obrenovićem, kada je pre skoro dva veka pozvao barona Žigmunda fon Herdera, upravnika kraljevskih rudnika u Frajburgu, da utvrdi rudno bogatstvo Srbije, i da ispita mineralne vode. Slavni naučnik je otkrio da je vrnjačka voda po lekovitosti slična vodi u Karlsbadu. Tako je to radio veliki Miloš, odabirući uvek najbolje, birajući proverene adrese sa kojih su dolazili svetski autoriteti sa ciljem da Srbiju uvedu u porodicu evropskih država. Napredovalo se koracima od sedam milja. I tada je bilo bogatih šeika. A Miloš je imao ne jednog, nego dva brata.