Radnička klasa ne putuje u raj

Možda bi duhovita opaska profesora Miodraga Zeca da ćemo ostati bez lekara, odnosno da će nam se desiti da hirurg najpre „otvori“ pacijenta, a onda na Guglu traži gde je bubreg, mnoge i nasmejala, da se ne dešava nama. Možda bi i bilo smešno da neko drugi „izvozi nešto što je najređe na tržištu, a to je ljudski kapital“, kako to reče pomenuti profesor, ovako je samo upozoravajuća stvarnost. Prema istraživanju koje je nedavno objavio Međunarodni monetarni fond, Srbija će do 2050. godine izgubiti petinu radne snage, što zbog posledica starenja stanovništva, što zbog odliva radne snage u inostranstvo. Suprotno demografskim projekcijama koje govore da će u narednih 30 godina ukupna svetska populacija porasti za oko 30 odsto, a blagi rast očekuje se i u razvijenim zemljama zapadne Evrope, stanovništvu centralne i istočne Evrope preti ozbiljno brojčano smanjenje. Izuzev u Turskoj, broj ljudi smanjiće se u svim zemljama istočne Evrope, s tim što će niska stopa nataliteta, starenje stanovništva i migracije najveći danak uzeti upravo u novim članicama Evropske unije, poput Bugarske i pribaltičkih država. Srbija ne spada u red najviše pogođenih država, pokazuje istraživanje MMF-a Demographic Headwinds in Central and Eastern Europe, 2019, ali posledice smanjenja broja stanovnika u naredne tri decenije neće biti beznačajne. Naprotiv, prema rečima Saše Ranđelovića, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, očekuju se da budu značajne. „Procenjuje se da će kontingent radne snage koji čine svi stanovnici uzrasta od 15 do 64 godine opasti za 20 odsto, odnosno za oko 900.000 ljudi. Pošto privredni rast zavisi od raspoloživosti radne snage, fizičkog kapitala i od produktivnosti, negativna demografska kretanja imaće negativan uticaj ne samo na raspoloživost radne snage, nego i na produktivnost, jer empirijske studije ukazuju na negativnu vezu između starenja stanovništva i produktivnosti. Tako se procenjuje da će pomenuti trendovi u demografiji uticati na smanjenje prosečne stope rasta BDP-a u Srbiji za oko 1,1 odsto godišnje, do 2050, odnosno da bi BDP mogao da bude za četvrtinu manji od onoga koji bi se ostvario da nije ovih negativnih demografskih promena“, objašnjava Ranđelović. Privrednici i ekonomisti i u Srbiji i u regionu već sada ukazuju na činjenicu da je teško naći kvalifikovanu radnu snagu, pa se tako od Borisa Vujčića, guvernera Hrvatske narodne banke, koja je sa MMF-om nedavno organizovala skup u Dubrovniku posvećen demografiji, zapošljavanju i ekonomskom rastu, moglo čuti da je nedostatak radnika danas, uz regulativu, jedan od najvećih problema privrede, dok je pre samo pet ili šest godina on bio na šestom ili sedmom mestu. Andrej Bele, direktor sektora kafa u Atlantik grupi, nedavno je za NIN rekao kako ta kompanija već ove jeseni započinje projekat saradnje sa srednjim školama i univerzitetima kako bi na taj način probala da privuče adekvatnu radnu snagu, a Jelena Bulatović, izvršna direktorka Srpske asocijacije menadžera (SAM) potvrđuje za NIN da se poslodavci sve češće suočavaju sa ovim problemom. „Problem manjka stručnih kadrova sve je veći, posebno u nekim specifičnim oblastima privrede. Zato ističemo nužnost usavršavanja mladih, ne možemo i ne bi trebalo nikoga sprečavati da ode, ali je potrebno da radimo na tome da ovo bude zemlja sa uređenim sistemom, jakim privatnim sektorom, kao i dobrom poslovnom klimom, kako bi ljudi želeli da ostanu ili da se vrate ako su već otišli. Istraživanja pokazuju da i danas Srbiju želi da napusti gotov polovina populacije između 15 i 29 godina, bez ideje o povratku. Zato smo i odlučili u SAM-u da pokrenemo diskusije na ovu temu i sa privrednicima i sa državnim institucijama, jer država jeste neophodna da uredi sistem i predloži rešenja, ali i privreda, kao i ostali delovi društva, treba da kažu šta misle o temi koja se tiče svih nas.“ Srbija nema preciznu evidenciju deficitarnih zanimanja, ali već sada je poznato da u inostranstvo odlaze vozači, građevinski i ugostiteljski radnici, ali ono što posebno zabrinjava je sve veći egzodus zdravstvenih radnika. Naime, specijalizovane agencije uveliko nude obuku i učenje jezika za medicinske sestre i drugo osoblje, kako bi svoj radni vek nastavili, na prvom mestu, u Nemačkoj, koja je zbog deficita pojedinih zanimanja liberalizovala tržište radne snage i time omogućila ovom delu Evrope lakši odlazak. Takođe, nema preciznih podataka ni o tome koliko je ljudi do sada napustilo našu zemlju u potrazi za boljim životom i uslovima rada, ali podaci OECD-a, sakupljani na osnovu evidencija koje imaju zemlje koje primaju ekonomske migrante, kaže da je to blizu 600.000 ljudi u poslednje skoro dve decenije. U nadležnom Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku nisu odgovorili na pitanja NIN-a o tome koliki je godišnji odliv stanovništva u inostranstvo, kao ni da li je urađeno neko istraživanje koje bi pokazalo šta je razlog odlaska. Istovremeno, nismo saznali šta je zadatak Koordinacionog tima za praćenje tokova iz oblasti ekonomskih migracija, formiranog pri pomenutom ministarstvu, a poslednja informacija sa sajta ovog organa je da se tim sastao u februaru ove godine, ali ne zna se šta je do sada urađeno kako bi se odliv stanovništva barem pokušao ublažiti ako se već ne može sprečiti. Istraživači MMF-a kažu da se zemlje ovog regiona suočavaju sa demografskim izazovima na nižem stepenu razvoja u poređenju sa bogatim zapadnim ekonomijama, pa im preti opasnost da ostare pre nego što se obogate. Drugim rečima, ističe se da će negativni demografski trendovi uticati na smanjenje privrednog rasta, ali time i na konvergenciju, to jest na njihovo sporije približavanje ekonomski razvijenoj Evropi. Da li je ovo samo potraga za razlozima slabijeg rasta novopridošlih članica EU od onoga koji se očekivao i obećavao nakon raspada sovjetskog bloka i pada Berlinskog zida, ali prognoze govore u prilog tezi koju su davno izneli pojedini zapadni autori da ovaj deo Evrope teško da ikada može dostići stepen razvijenosti već razvijenih država. Zanimljiv odgovor mogao se pročitati svojevremeno u nemačkom Špiglu - nakon prvog sastanka u okviru Berlinskog procesa, formiranog na inicijativu Nemačke radi podrške Zapadnom Balkanu na putu ka članstvu u EU, autor teksta je napisao kako zapadna Evropa na ovaj prostor gleda kao na „region jeftine radne snage sa visokim tržišnim deficitom i tržištem za robne viškove“. Da je Evropa iskrena u svojoj nameri, stoji u ovom tekstu, otvorila bi EU fondove i povećala udeo bespovratne pomoći kako bi se pomoglo Balkanu da umanji negativne efekte odliva radne snage. „Ako bismo bili cinični, jedini uspeh Berlinskog procesa postigla je Nemačka. Na hiljade kvalifikovanih radnika godinama napušta region Balkana i odlazi da radi uglavnom u tu zemlju“, pisao je Špigl. Nije da se odliv ne bi dešavao i bez Berlinskog procesa, ali je činjenica i da se sumnje u iskrenost razvijene Evrope podstiču svaki dan. Ipak, Saša Ranđelović kaže da će ekonomska konvergencija biti nastavljena i naredne tri decenije, uprkos negativnim trendovima koje diktira demografija. „Očekuje se da 2050. BDP po stanovniku centralne i istočne Evrope poraste sa sadašnjih 52 odsto proseka zemalja zapadne Evrope na oko 60 odsto proseka. Da nema demografskih promena, konvergencija bi bila znatno brža, odnosno u istom periodu došlo bi se do 74 odsto proseka zapadne Evrope. Sve to znači da negativna demografska kretanja neće zaustaviti privredni rast i ekonomsko približavanje zapadnoj Evropi, ali će uticati da to bude znatno sporije“, kaže ovaj naš sagovornik. Bojan Urdarević, profesor radnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, kaže za NIN da se u domaćim medijima zamenom teza pokušava krivica za napuštanje zemlje prebaciti na onoga ko odlazi. Neprestano se računa koliko će to koštati državu, a zapravo je reč o gubitku za društvo, to jest građane. „Ne volim tu kovanicu odliv mozgova, jer se onda aludira na najobrazovaniji deo društva, a u stvari odlaze radnici svih profila i stepena obrazovanja, jednako važni jednom društvu. Kada vi izgubite lekare, medicinsko osoblje, vozače, inženjere, građevinske radnike, vi gubite na kvalitetu usluga koje građani dobijaju. Ko će da leči ako odu dobri lekari? Kakve ćemo imati puteve i infrastrukturu kada odu građevinski radnici? Kako ćemo se bezbedno voziti ako odu vozači? Suština nije u tome koliko to košta državu, nego koliko košta nas kao građane i koliko utiče na naš život i našu svakodnevicu“, kaže Urdarević. Kako to već sada izgleda u praksi najbolje znaju oni koji se svakodnevno suočavaju sa činjenicom da autobuse gradskog prevoza u Beogradu sve češće voze osobe starije od 65 godina, oni koji bi da zaposle stručne i kvalifikovane građevinske radnike ili ne daj bože oni koji dospeju u bolnicu u kojoj uglavnom nema dovoljno osoblja. Već sada i privatne klinike sve teže pronalaze na tržištu medicinsko osoblje, iako su spremne da plate više no što su zarade u državnom sektoru. „Zarada nije jedini, a ni glavni motiv odluke da se ode. Osim nje, tu su i uslovi rada, ali i sveopšti uslovi u kojima mi živimo. Problem sa zaradom u Srbiji je što se od nje ne može živeti, a ona upravo služi tome. Prosečna zarada ovde ne pokriva troškove prosečne potrošačke korpe, a teško da ima uslova da zarade u skorijoj budućnosti budu povećane. Zaboravlja se da ovde ogroman broj ljudi radi za minimalnu zaradu, i to ne samo u privatnom, već i u javnom sektoru, a pritom su uslovi rada takvi da zaposleni nije siguran da li može da ostvari svoja zakonom garantovana prava“, ističe Urdarević. Uz sve to, koliko zaposlenih radi u neadekvatnim prostorima, bez prava na dnevni odmor, bez uplaćenih doprinosa za penzijsko i zdravstveno, sa neplaćenim prekovremenim radom, sa ugovorima na određeno koji odavno nemaju zakonski osnov, pita se sagovornik NIN-a. „I na sve ovo - nisku zaradu i loše uslove - imate sveopštu situaciju koju karakterišu nedovoljno izgrađene institucije, loša vladavina prava, spor sudski sistem, partijsko zapošljavanje, medijske neslobode, loši medijski sadržaji koji nam se plasiraju svaki dan. Balkan je, nažalost, područje pravne i svake druge nesigurnosti, a čovek je biće sigurnosti. Zato ljudi donose odluku da odu“, zaključuje Urdarević. Reagujući nedavno na najavljeno povećanje zarada u zdravstvu „do 15 odsto“, koliko je obećao predsednik Aleksandar Vučić, u Sindikatu lekara i farmaceuta Srbije kažu da to neće rešiti njihov problem, odnosno potvrđuju da je zarada njima na „četvrtom mestu“ problema. Traže bolje uslove rada, odnosno dodatno zapošljavanje ljudi, jer kvalitet zdravstvene zaštite opada zbog nedostatka kadra. „Tražimo rumunski model plata, gde lekar opšte prakse zarađuje 1.500 evra, a specijalista oko 2.500 evra. Ali to tek kada se obezbedi dovoljan broj lekara i lekova“, kaže Rade Panić iz Sindikata lekara i farmaceuta Srbije. I zaista, pojedine zemlje iz okruženja počele su borbu protiv odliva radne snage povećanjem zarada, ali pitanje je može li Srbija tim putem. Naime, prostora za znatno povećanje zarada u javnom sektoru nema, a jedan od razloga je i stalno odlaganje reformi. S druge strane, privatnici tvrde da nemaju prostora za povišice uz sadašnje neopravdano velike namete države. „Odluka o iseljavanju je motivisana ekonomskim i društvenim faktorima - razlikama u nivou dohotka u zemlji i inostranstvu, razlikama u perspektivama zapošljavanja, kao i u kvalitetu institucija. Kod manje kvalifikovanih radnika presudan je ekonomski faktor, a kod onih visokokvalifikovanih dominira kvalitet institucija, odnosno ukupna situacija u zemlji. Zato i smatram da se na odliv mora odgovoriti merama javnih politika u najširem smislu, ne samo ekonomskim podsticajima“, kaže Saša Ranđelović navodeći da je prostor za povećanje zarada ograničen, budući da to zavisi od produktivnosti. „Studija koja je nedavno objavljena u Kvartalnom monitoru pokazuje da se stopa profitabilnosti privrede Srbije kreće od četiri do pet odsto, dok je u zemljama u razvoju od šest do devet, što znači da nema prostora za osetno povećanje zarada. Takođe, smanjenje poreskog opterećenja zarada ne bi značajnije uticalo na rast plata, odnosno ne bi uticalo dovoljno da se smanji jaz između zarada u zemlji i inostranstvu, te je jedini način podizanje produktivnosti, kroz veća ulaganja u obrazovanje, kao i povećanje investicija, ali to su dugoročne mere“, kaže naš sagovornik uz opasku da iz Srbije odlazi sve više mladih i visokoobrazovanih koje ne motiviše isključivo zarada, te da bi za njihovo zadržavanje trebalo napraviti suštinski zaokret u pogledu kvaliteta institucija. „Napraviti sistem u kojem će biti moguće efikasno ostvariti pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, pravnu sigurnost, zdravu životnu sredinu... Društvo zasnovano na pozitivnim vrednostima, u kojem ne postoji tolerancija na kriminal i korupciju, kič i nekulturu, u kojem se ceni znanje, kvalitetna diploma, pozitivna selekcija i nagrađivanje prema zaslugama i rezultatima.“ Jelena Bulatović upozorava da je u grupi od 137 zemalja koje rangira Svetski ekonomski forum, Srbija na 134. mestu po kapacitetu za zadržavanje talenata, a na 132. po kapacitetu za njihovo privlačenje i da je stoga potrebno nešto odmah preduzeti. „Ne bih odlazak mladih posmatrala kao negativan fenomen, ali ključno je animirati ih da se vrate u nekom trenutku u zemlju. Neki od predloga su stipendiranje sa preporukom vraćanja u Srbiju, olakšice za poslodavce koji zapošljavaju povratnike, ali na prvom mestu promena ambijenta. Najčešći razlozi za odlazak mladih to što traže na nekom drugom mestu izvesnost, sigurnost, bezbednost, perspektivu, uređen sistem... Povećanje zarada i posledično bolji standard bi uticali na ostanak, ali mladi ističu da su fer tretman, osećaj pravednosti i šansa za profesionalni razvoj ključni za ostanak u zemlji i izbor poslodavca“, kaže Bulatovićeva. Komentarišući nalaze iz istraživanja MMF-a koji u borbi protiv odliva stanovništva preporučuje povećanje starosne granice za penzionisanje, kao i uvoz radne snage, naši sagovornici kažu da ovo prvo ne bi bila adekvatna mera. Bojan Urdarević pita šta će biti svrha penzije, ako se starosna granica poveća praktično do prosečnog životnog veka čoveka. „Mi zaboravljamo da se današnje penzije finansiraju doprinosima sadašnjih zaposlenih, pa se postavlja pitanje ko će finansirati penzije budućim penzionerima, ako se nastavi ovakvo smanjenje broja radne snage“, kaže Urdarević, koji baš kao i Jelena Bulatović upozorava da će starenje stanovništva neminovno dovesti do većih troškova za penzije, odnosno izvršiće dodatni pritisak na penzijske i zdravstvene fondove, koji i danas imaju problema sa finansiranjem. Otvaranje tržišta radne snage jedno je od mogućih rešenja, ali postavlja se pitanje kakvu bi radnu snagu dobila Srbija. „Prvo, nemamo spisak deficitarnih zanimanja, kao ni kvote za uvoz radne snage kakve, primera radi, ima Hrvatska. Zatim, za zarade kakve su u Srbiji, ko će doći ovde da radi? Mi gubimo najkvalitetnije radnike, bilo da su visokoobrazovani ili najbolji zanatski radnici, a možemo li da uvezemo kvalitetne, za zarade koje nudimo? Nisam siguran“, kaže Urdarević. „Podaci pokazuju da je udeo radno aktivnih lica, zaposlenih ili nezaposlenih, u ukupnoj populaciji u Srbiji za oko šest-sedam procenata manji od evropskog proseka. Dakle, ako bi se stopa aktivnosti povećala na prosek Evrope dobili bismo 300.000 ljudi u kontingentu radne snage, čime bi se za trećinu smanjili efekti demografskih kretanja. To povećanje aktivnosti se uglavnom ostvaruje povećanjem starosne granice za odlazak u penziju, ali i merama socijalne i poreske politike. U srednjem roku, nema potrebe povećavati starosnu granicu za penzionisanje, nego fokus treba da bude na merama koje bi povećale isplativnost zapošljavanja - reforma oporezivanja niskih zarada, smanjenje poreza na rad, reforma sistema socijalne pomoći, kao i efikasniji modeli usavršavanja i prekvalifikacije“, dodaje Ranđelović. Ima li Srbija onda ikakvu šansu da zadrži bilo koga do političara i penzionera, kako se neko onomad surovo našalio o našoj budućnosti? Ako šanse za veće zarade i nisu neke, volje za stvaranjem boljeg društvenog ambijenta nema, a uslovi rada su takvi da se normalnim smatra to što poslodavac ne uplaćuje zarade i doprinose, što kasni u overavanju zdravstvenih knjižica, što tera zaposlene da rade prekovremeno, vikendom, za praznike... Ako je za neku utehu, poslednji statistički podaci govore da je junska industrijska proizvodnja pala za više od šest procenata, pa ako se taj trend nastavi, možda nam radna snaga neće nedostajati, jer neće biti ni industrije koja bi mogla da je zaposli. PROBLEMI U ISTOČNOJ EVROPI VEĆI NEGO U ZAPADNOJ Crne slike demografske To što jedina u ovom delu Evrope ima pozitivan prirodni priraštaj, Albaniji ne pomaže da se zajedno sa Turskom nađe među zemljama koje neće osetiti negativne posledice odliva stanovništva. Naprotiv, istraživanje MMF-a kaže da će se u ovoj zemlji, zahvaljujući migracijama, broj stanovnika do 2050. smanjiti za čak 12 odsto. Pored nje, tu su i baltičke zemlje - Litvanija, Letonija i Estonija, zatim Bugarska, kojoj preti nestanak više od petine stanovnika, a onda i Rumunija, Makedonija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina... Srbija i Slovačka imaće najmanji procenat smanjenja broja stanovnika, od pet odsto, ali to ne znači da će uspeti da izbegnu problem starenja stanovništva usled negativnog prirodnog priraštaja i migracija, te da neće osetiti i društvene i ekonomske posledice ovih tendencija. Prema procenama Ujedinjenih nacija, istočna Evropa ostala je od 1990. do danas bez 18 miliona stanovnika, dok se u istom tom periodu, od kada je nestalo granica između istočne i zapadne Evrope, broj stanovnika u razvijenim zapadnim zemljama povećao za petinu. I ovo, najnovije, istraživanje svedoči da se baš zbog migracija razvijena Evropa u naredne tri decenije neće suočiti sa smanjenjem broja ljudi, iako će rast biti više nego skroman. Podaci govore da veći odliv radne snage u istočnoj i centralnoj Evropi beleže članice Evropske unije, zbog liberalizovanog tržišta radne snage, ali negativni demografski bilans uparen sa odlaskom u obećane zemlje, i u zemljama kandidatima smanjuje broj ljudi u radnom uzrastu, a analiza Fonda pokazuje da će taj trend biti još izraženiji u naredne tri decenije. Naime, do 2030. radno aktivno stanovništvo smanjiće se za 10, a do 2050. za 26 odsto, u pojedinim zemljama i više od 30 procenata. Istovremeno, troškovi povezani sa starenjem stanovništva dostići će, predviđa se, 20 odsto BDP-a, što znači da se u budućnosti može očekivati porast troškova za penzije i zdravstvo. U pojedinim zemljama, poput Turske, Slovačke ili Moldavije, taj rast troškova biće mali, dok Hrvatsku, Sloveniju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Ukrajinu očekuje rast ove vrste troškova i do četvrtine bruto domaćeg proizvoda.