Žongliranje sudbinom planete

Na adresu britanskog lista Gardijan je potkraj prošle godine stiglo neuobičajeno, otrežnjujuće pismo – prekaljeni zabavljač Dejvid Konjot zamolio je novinare da u opisivanju i komentarisanju „parlamentarnog ili nekog drugog vida haotičnog ponašanja“ ne koriste reči „klovn“ i „cirkus“, jer, kako je naveo, prva označava časnu profesiju duge tradicije, a druga označava područje saradnje, smeha i besprekorne organizovanosti. Tako je jedan klovn nehotice podsetio i javnost i biračko telo da u njihovom guščjem trku kroz političku maglu 21. veka ne smeju prevideti onu smernicu verovatno zdravorazumnu koliko i previdivu – političari nisu zabavljači i od njih se ne sme tražiti da uveseljavaju. Izuzev Tiririke, klovna koji je na brazilskim opštim izborima 2010. među prvima pokazao da će politika i komika u predstojećim godinama imati više sličnosti nego razlika. No, dobro, Konjot bi kolegi verovatno progledao kroz šarene prste, jer je njegov moto („Nemam pojma šta kongresmen treba da radi, ali ne znaju ni drugi, pa glasajte za mene, jer ću vam makar javiti“) očito bio šaljiv, premda zabrinjavajuće blizu istini – pojedinačno je osvojio više glasova od svih drugih kandidata za kongresmene. Vremena kada su predsednik SAD ili guverner Kalifornije bili zvezde malih i velikih ekrana – Ronald Regan i Arnold Švarceneger, razume se – iz današnje perspektive nažalost više liče na visoku diplomatiju jedne Meternihove Austrougarske negoli na politiku koja bi odgovarala vrlo delikatnim zahtevima pred kojima se nalazi. Jer, primera radi, u koferu člana delegacije predsednika Brazila Žaira Bolsonara je krajem juna tokom puta za Španiju bilo pronađeno čak 39 kilograma kokaina. I nikom ništa, makar zasad. Bez posledica su prošle i brojne sramne Bolsonarove opaske, poput one da jednu poslanicu iz donjeg doma parlamenta „ne bi ni silovao, jer je ružna i nije njegov tip“. Ili: dok američke demokrate vagaju da li da se usredsrede na kampanju za izbore 2020. ili da ipak zahtevaju opoziv Donalda Trampa zbog nalaza u izveštaju bivšeg specijalnog tužioca Roberta Malera, Tramp nepodobne sudije naziva „gubitnicima“, radoznale novinare „lažnjacima“, zemlje u razvoju „kenjarama“, a dobitnicu Nobelove nagrade za mir Nadiju Murad pred kamerama pita gde joj je porodica nakon što mu je rekla da ju je ubila Islamska država. Malo ko će osporiti da je Boris DŽonson bio jedan od najneučinkovitijih šefova britanske diplomatije i jedan od najnespretnijih gradonačelnika Londona, pa njegov dolazak na čelo konzervativaca i, samim tim, na mesto premijera nakon odlaska Tereze Mej se naizgled da pravdati bregzitaškim očajem. Time, i njegovim čestim gostovanjima po tamošnjim komičarskim emisijama, gde će glasače mamiti „rastom sisa vaše supruge i mercedesom M3“, a Afriku nazivati „onom zemljom, dole“. U takvoj konkurenciji, čak i bunga-bunga Berluskoni deluje kao ozbiljan državnik. Jer, njegovo dugotrajno učešće u italijanskoj politici jeste bilo obeleženo koruptivnim praksama i seks-skandalima, ali je Italija nekako funkcionisala. I, ako ništa, zbog nedela je bio kažnjen. Tu je ujedno i tajna uspeha klovnova na vlasti – budući da se odlično snalaze pred auditorijumom, političku odgovornost izbegavaju poput artista na trapezu. Pozivanje na dignitet tumači se kao kritizerstvo, ne kao kritika, jer – kako se ljutiti na čoveka ako mu je moć dodeljena baš zato što nije tradicionalno shvaćeni političar? Upravo na tom talasu je glumac, komičar DŽimi Morales 2015. dojahao na mesto predsednika Gvatemale. U drugom krugu je osvojio čak 67,4 odsto glasova, što su mnogi tumačili kao odustajanje razočaranih građana od ustaljenih političkih opcija. NJegova kampanja, jasno sročena u geslu „ni korumpiran, ni lopov“, bila je smislena sve do trenutka kad je otkriveno da mu je Ministarstvo odbrane mesečno uplaćivalo 7.300 dolara zbog „izuzetne odgovornosti“. Poređenja radi, medijalna plata u centralnoameričkoj državici je oko 650 dolara. Nedugo potom, DŽimijev sin i brat su uhapšeni zbog pranja para, a predsednik je zaratio s pravosuđem kada je hteo da iz zemlje protera međunarodnog islednika pri UN koji je zahtevao ukidanje predsedničkog imuniteta. Prepoznatljivo se smešeći kao s malih ekrana, Morales je uporno insistirao da nije ni korumpiran, ni lopov. Kada su stigle optužbe za seksualno zlostavljanje saradnica, predsednik je uzvratio potresnim obraćanjem da mu strane službe rade o glavi. Ali, to je DŽimi, govorilo se po Gvatemali, za takvog su glasali. Pet godina ranije, u daleko hladnijem Rejkjaviku, za mesto gradonačelnika se borio Jon Gnor, bivši anarhista, panker i duvač lepka, inače komičar i muzičar. Građanima je garantovao polarnog medveda, Diznilend, parlament bez narkotika i besplatne peškire na javnim bazenima, a poslednje obećanje – ono u kojem se zaklinje da ama baš ništa iz programa neće ostvariti – verovatno mu je i donelo izbornu pobedu. Bepe Grilo je svojevrsni predvodnik ove klase političkih aktera, ali mu za uspeh – njegov pokret 5 zvezda je u periodu 2009-2012. nakupio 25 odsto podrške Italijana, a danas je najzastupljenija opcija u oba doma italijanskog parlamenta – zaista nije trebalo mnogo. Naveliko profilisan kao prgavi, bučni satiričar čiji je lutajući kabare od 2002. krstario „čizmom“ i tek govorio ono što većina glasača misli, Bepe je uvideo da mu je dovoljno nekoliko igara rečima (ustanovio je Vafankulo dan, ili dan teranja u majčinu), jedan veliki protest i konstantno prisustvo na društvenim mrežama da zgrabi kormilo bauljave mediteranske galije i pošteno prodrma tamošnji politički pejzaž. Za razliku od kolega, odustao je od političke funkcije, ali je ostao prisutan kao komentator. Za sada poslednji u nizu zabavljača među političarima je novoizabrani predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski, glumac i komičar koji je u aprilu s nepojamna 73 procenta pobedio Petra Porošenka i povampirenu Juliju Timošenko. Porošenko je znao da s usavršenom korupcijom oličenom u birokratskom levijatanu nema mnogo šanse, a slično je rezonovala i bivša ukrajinska premijerka, koja je čak u kampanji obećala ka će kako zna i ume Donbas i Krim vratiti pod okrilje zvaničnog Kijeva. Četrdesetjednogodišnji Zelenski je, s druge strane, nekoliko dana pred izbore u jednom televizijskom skeču glumio muškarca kojem raspomamljenost prizorom ženskih grudi onemogućuje da ustane. Ukrajinskim glasačima je skrivena erekcija bila uverljivije odglumljena od tobožnje brige za otadžbinu diskreditovanih glavešina, a popularnost novog šefa Ukrajine zacementirana je naizmeničnim grejanjem i hlađenjem istorijskih veza s Rusijom. Rat ne dolazi u obzir, govorio je ozbiljni Zelenski, ruski jezik u Ukrajini se mora očuvati, a NATO alijansi se ne sme pristupiti iz kaprica ili besa. Onaj manje ozbiljni Zelenski, vešt pred kamerama i u prizemnom humoru, pravio je skečeve gde omalovažava ne samo ruske političare, već se sprda i sa stereotipima o istočnim komšijama. Pratimo li krilaticu nomen est omen, njegova partija pod nazivom „Sluga naroda“ podilaziće i najnižim i racionalnim porivima glasača. Partija Svjatoslava Vakarčuka, za ovdašnje prilike ukrajinskog Bajage, ako bi Bajaga imao parlamentarno iskustvo, zove se „Glas“. Budući da je koalicija dvojice šoumena više nego izvesna, Ukrajina će u predstojećim godinama biti raspevana i nasmejana. A politiku neka vodi ko kako zna i ume. Jer, oni koji su klovnovima prethodili se i nisu najbolje pokazali. Gotovo da nema brazilskog političara visokog ranga koji nije bio optužen ili osuđen zbog korupcije. Nakon dokaza da je Hilari Klinton podrivala Bernija Sandersa tokom prošle kampanje za predsedničke izbore, nakon prepiski koje je Vikiliks objavio i u kojima se nedvosmisleno pokazuje da je znala za trgovinu oružjem koje će završiti u rukama Islamske države, nakon beskrajno snishodljivog tona kojim je Trampove glasače nazvala „žalosnima“, biznismen i rijaliti zvezda narandžaste kose koji, kako je rekao, „žene voli da hvata za pičku“, delovao je kao prihvatljivija opcija. Iako italijanska privreda nikada nije bila ni izbliza među najsnažnijima u Evropi, poslanici u njenom parlamentu bili su ubedljivo najplaćeniji – neki su 2013. prihodovali i po 18.000 evra mesečno. Bankarski sistem na Islandu je u periodu od 2008. do 2010. doživeo najveći kolaps u istoriji, čime je ostrvska zemlja opasno plesala po ivici bankrota. Veliki krah se odvio i u Velikoj Britaniji, socijalna davanja su bezmalo u korenu sasečena, a količina ekonomskih migranata nezaustavljivo se povećavala. Ukrajina se godinama nalazi u vrhu svake liste koja meri korupciju, ali je jedan podatak naročito paradigmatičan – u jeku rata u Donbasu, jedan Porošenkov saradnik je proneverio čak osam miliona dolara iz budžeta ministarstva odbrane. U takvoj atmosferi, za promenu je dovoljna pojava jednog prepoznatljivog lica koje je karijeru gradilo na podražavanju nada i briga običnih ljudi. Treba vam više para? Sredićemo. Brinu vas unutrašnji i spoljašnji neprijatelji? Nema razloga, podići ćemo zid, a one među nama ćemo prevaspitati ili proterati. U svetu rasute pažnje, jedan geg na društvenim mrežama koji se „šeruje“ na hiljade puta često je delotvornija kampanja od podužeg intervjua u novinama ili namrgođene slike na bilbordu. Ipak, iza prepoznavanja životnih i politički konstruisanih pitanja krije se ona fundamentalna, ključna neprepoznatljivost. Ti ljudi zaista ne liče na dosadašnje uzroke političkih problema, i, samim tim, njihovo izmeštanje u političku arenu nepredvidivo je i, pa, zabavno. Za podsetnik može da posluži i slučaj LJubiše Preletačevića Belog. Nijedan regionalni analitičar nije otišao dalje od konstatacije da je momak očigledno satiričar i da je srpska politika nedovršena groteskna jednočinka. Da je Beli ostvario opipljiviji politički uspeh, uvek bi bio makar jedan korak ispred ostatka javnosti. Jer, klovnovi uvek znaju sledeći trik koji će da izvedu. Na publici je da čeka i reaguje.