Od motiva vri kao u paklu, ali slikara nema

Sa glumcem Nikolom Ristanovskim družili smo se nekoliko dana na Filmskom festivalu u Herceg Novom, gde smo filmove u takmičarskom programu žirirali u odvojenim sesijama – on kao član zvaničnog žirija, mi ispred udruženja filmskih kritičara. No i više od toga, to vreme provedeno sa njim sasvim nas je uverilo zbog čega je ovaj glumac, bazično vezan za Skoplje gde aktivno radi a vrlo često i gost u filmskim, televizijskim i pozorišnim projektima u regionu, postao vremenom jedan od voljenijih glumaca eks-Ju prostora. Ristanovski prosto pleni energijom, prirodnošću, šarmom i neposrednošću u komunikaciji. Složili smo se da obojica gajimo mnogo simpatija prema hercegnovskom festivalu, koji filmove srodnih zemalja iz komšiluka prikazuje na gotovo mitskom prostoru Kanli kule, ali i u ostalim bioskopskim dvoranama ovog grada. Dodatno, Ristanovski gaji i simpatije prema ljudima koji se danas bave filmom, a ne bizniom oko filma, koji postaju poput porodice tokom tih sedam festivalskih dana. I dalje, kaže, oduševljava ga da posmatra one koji nose želju i emociju da nešto stvore, da otkriju mlade autore koji uspevaju da progovore, ali i da se susretne sa onima kojima se divi i koje poštuje. I to je, veli, savršeno dovoljan razlog da se bude deo festivala u Herceg Novom. Po povratku, kako nam je otkrio, nastavlja rad na komadu Martina Makdone The Hangman, koji je žanrovski izazovan tekst, čija se premijera dogodine očekuje. Vaša matična zemlja često je u poslednje vreme u fokusu zbog brojnih turbulencija. Kako ste, najpre, podneli uobličavanje njenog imena u Severna Makedonija? Vrlo intimno, kao i svaki normalan čovek. Pored toga, taj dogovor oko novog naziva države potpisan je ispred kuće mog dede, koja se nalazila na teritorije današnje Grčke, odakle je moja porodica bila rasuta po svim državama istočnog bloka i ispred koje je moj deda ostavio svoj život. Tako da je sasvim suludo da nešto dodatno govorim o tome. Za mene, promena imena države je vrlo intimna priča. Ako se to racionalizuje i sagleda da su propali i Rimsko carstvo i Sovjetski Savez, da su i Indijanci nestali, i da neki veliki narodi i dalje nemaju svoju državu, a da je manji imaju iako njome vrlo često ne upravljaju, onda možemo da govorimo o globalnoj nepravdi, koje niko nije lišen. Svet se prosto zasniva na postulatima nepravde. I svakako, promena imena Makedonije govori o toj nepravdi, koja je bila neizbežnost. Kako vam izgleda Severna Makedonija danas? Neće promena imena da donese promenu strukture, ljudi, načina razmišljanja ili mentalitet. Svi sa ovih prostora, ovoga kojeg danas zovemo region, nisu shvatili da moraju da prilagode svoje mane i svoje kvalitete vremenu koji dolazi. I to rađa konflikt, frustraciju i neuspeh. Sve dok ne shvatimo da je ključ za rešenje u našim rukama, ništa se bitno neće promeniti, ni u jednoj od ovih država. Kada kažete sadržaj, na šta konkretno mislite? Krenimo od običnih stvari, od crvenih linija, od pitanja šta je dozvoljeno a šta nije. Šta je to radna navika, a šta profesionalizam? Mi nismo shvatili da je profesionalizam zapravo najveća vrsta patriotizma. Možda zvuči paradoksalno, ali to jeste tako. Kada bi svako svoj posao uradio do kraja kako treba, time bi najviše učinio za svoju zemlju. Kako vam načelno izgleda veza naše dve države? Nekada se više govori, nekada manje, nekada se ta veza čini čvršćom, nekada ne... Sve budalaštine prave oni koji upravljaju. Narodi koji su bliski su jednostavno bliski i tu nema dalje priče. Mi gledamo naše predstave, gledamo utakmice, navijamo za iste klubove, jedemo istu hranu, razumemo se, imamo iste viceve, i tu je nemoguće postaviti granicu, jer je mentaliteti ne prepoznaju. Sve ostalo, povremena zahlađenja ili povremeni konflikti, rade zapravo oni kojima to odgovara. Oni koji iz toga profitiraju. I, paradoksalno, onda sa tim profitom ne znaju šta da rade, jer nemaju viziju, već žive dalje u svojoj nesreći. I to nam se dešava ciklično, ljudi se drže u neobrazovanju, u stanju u kome je lako njima vladati i manipulisati, i iz toga ćemo vrlo teško izaći olako. Neće se dogoditi rez i krenuti sve ispočetka. Osim ako neko ne donese neki dekret po kome ćemo znati dokle može, a odakle dalje ne može. Znači političari su ti koji nas usporavaju da bolje međusobno funkcionišemo? Tako je, ali isto tako znam da je koncept bez političara nemoguć. Jer prosto, neko je nekad smislio da onaj koji nema drugog posla niti zanimanja ili ga ne voli, mora da se bavi politikom. Taj profil vladanja odgovara globalnom uređenju, sa kojim se naravno ne slažem. Ali isto tako nemam ni rešenje. Verovatno se iz tog neimanja i bavim ovim poslom. Ne verujem u matematiku koja postoji sada ali, kako nemam rešenje, moram istraživati iznutra i tražiti u nekoj mojoj unutarnjoj laboratoriji gde smo zapravo pogrešili. Gde smo izdali sopstvenu prirodu, gde smo napustili civilizaciju, gde je civilizacija mutirala… Dakle tim pitanjima se bavim, pitanjima koja nisu dnevna politika. Ovaj naš razgovor zapravo nas vraća na vašu ulogu u Buretu baruta i to u filmskoj verziji Gorana Paskaljevića. Na vaš monolog kojim počinje i završava film, koji govori o našoj ne tako svetloj budućnosti… Taj monolog je iz drugog teksta Dejana Dukovskog koji se zvao Mamu mu jebem ko je prvi počeo. I taj naslov se vrlo dobro lepi na ovaj naš razgovor (smeh). Sećam se svih rečenica koje taj moj lik izgovori. U to vreme, još smo se nadali da možemo promeniti to što je upropašćeno. U to je verovala čitava moja generacija devedesetih godina. Ali bili smo naivni i dosta mladi. Nešto je trulo u ovim godinama evropske nade. Danas bi to Bure baruta izgledalo potpuno drugačije? Pa naravno. Dok je postojala nada da sve te naše vrednosti, sa svim našim manama, imaju svoju veru u bolje, Bure baruta je imalo neodoljiv šarm. Jednostavnost tog lokalnog, bezrazložnog i ponekad naivnog nasilja, sadržavalo je u sebi zrno ljudskosti i posebnosti, emocionalnosti tipične za Balkan. Danas, nakon dvadeset godina, to nasilje više nije nimalo smešno. Čak ni ono najnaivnije. Tada smo se bavili izvorima nasilja u malim sredinama, koje proizlazi od minornih stvari – iz ljubomore, zavisti, zbog komšije ili rakije. Zbog bratstva i jedinstva. U međuvremenu, na to smo zaboravili a nismo se naučili toleranciji. I zato danas, više ništa u tom Buretu baruta nije duhovito i šarmantno. Postalo je besmisleno, a mi nismo postali bolji. Pre dvadeset godina, kažem, postojala je nada da će se to desiti. Ali nije. Sada se bavimo nekim drugim problemima. Kojim problemima? Bavimo se tim globalnim selom, gde je nedostatak ideje zapravo jedan veliki problem. Stare ideje su nestale, a nove se nisu stvorile. Svet je prosto na ivici besmisla. Danas se učiteljice u školi pitaju šta da zapravo uče decu. Kako da ih uče normama koje su nevidljive? To je, nažalost, jedna vrlo zanimljiva situacija. Negativci su postali heroji današnjice. To je poseban fenomen, posledica svega. Tako da, što bi rekli neki pametniji ljudi, od motiva vri kao u paklu, ali slikara nema. Kako izgleda vaš proces rada na liku i šta vas opredeli da prihvatite neku ulogu ili ne? Najvažnije mi je da pomislim da u toj priči ima nešto važno da se ispriča. Nikad nisam radio radi plate ili radi statusa, već zato što sam smatrao da je bitno da jedna priča bude ispričana. I onda, trudio sam se da radim na tekstovima dobrih pisaca, bez obzira na to da li su klasici ili moderni autori. Tražio sam tekstove ljudi koji imaju šta da kažu i hteo sam da se ugradim u njihove narative. Tako da nema pravila kako sam tehnološki ulazio u likove, jer nisam ih ja kreirao, već sam puštao da okolnosti diktiraju kako ću ja da se ponašam u svemu. U tom smislu, tražio sam tekstove koji napadnu mene, a ne da ja sebe stavljam u centar ili da budem interpretator. Kada sam vas gledao u filmu ili pozorištu, uvek sam mislio da ste tražili duhovni ili religiozni karakter svakog lika. Da li sam u pravu? Reč religiozno je možda preteška, u onom smislu u kojem je ljudi podrazumevaju. U svakom drugom slučaju nije. Ne verujem u dogmu i zato ne mogu biti u tom smislu reči religiozan. Ja verujem u nauku, kao jednu vrstu religioznosti. Bliska mi je religioznost kod Dostojevskog recimo. Tako i ja verujem u ljubav svakako, u slobodu izbora. I zbog toga i jesam u ovoj profesiji, da bi se takvim stvarima bavio u svojim likovima. Smatram da i najmanji čovek kao lik ima pravo da bude prisutan, pa pokaže svoje mišljenje, da progovori o sebi, da nas iznenadi svojom humanošću, da otpati svoje greške, da se suoči sa svojim manama. To je za mene pitanje svakog lika kojem pristupam, i ujedno to i jesu pitanja duhovnosti. Ovde na festivalu u Herceg Novom gledamo filmove novih autora, koji svoje priče o vremenu u kome žive iznose u poprilično mračnoj intonaciji. Da li je to neminovna refleksija naše sadašnjosti? Verujem u one priče koje ne konstatuju stvari. Smatram da nije dovoljno konstatovati situaciju, već se moraju pronaći izlazi. Zato su nam potrebni likovi koji će nas voditi ka tim izlazima. Treba nam mnogo humora, razgovora, a ne samo pobede i porazi. Mislim da to nedostaje generalno čak i u odličnim pričama koje konstatuju stvari u društvenom, političkom, ekonomskom ili ekološkom smislu. Svuda gde ima mnogo svetlosti, humora i razgovora pa i vere, i dalje su to priče koje me zanimaju i da ih radim i da ih gledam. Kada govorimo o novoj generaciji, ona je donela jednu drugu estetitku u odnosu na generaciju devedesetih, a ta generacija je malo posustala. Recimo, za Dejana Dukovskog koga smo pomenuli, nismo skoro čuli. Šta se dogodilo? Dejan je deo mene, mog sazrevanja. Nadali smo se, verovali, imali dovoljno energije za sve. Mislili smo, u tom trenutku, da menjamo svet. I onda je došao momenat kada smo uvideli da nije baš tako. Ali nismo mogli da promenimo sebe. Jer iz skepse se vrlo teško piše, vrlo teško se buni, iz skepse se ne radi ništa. Naravno, Dejan se prilagođavao pragmatizmu ovog vremena, ali u međuvremenu smo samo shvatili da više nismo klinci. Drugačija je vera kod onih koji imaju po dvadeset godina, od nas koji sada već imamo po pedeset. Jer u našim godinama, sakupljena je već ogromna kilometraža, sačinjena od različitih uticaja. Sada je veoma teško ponovo stvoriti tu autonomnu veru. A treba pisati i pričati priče. Da li je nova generacija ima? Mislim da ima ljudi koji veruju. Kada bi mene neko savetovao, a možda je nekada to i radio, poslušao bih da u ovom poslu treba biti svoj i samo svoj. Jedan od najvećih izazova umetnosti jeste njena nezavisnost. I njen zadatak jeste da iznađe svoju autonomiju. Znam da je to veoma teško, ali ne treba praviti kalkulacije. Svaka kalkulacija ima svoja ograničenja. A kada nema kalkulacije, onda se rađaju lični porivi i potrebe da se nešto ispriča. I tek tada se stvaraju jedinstvene okolnosti u kojima samog sebe možemo iznenaditi, a kamoli druge. Dakle, pustite priče da prođu same kroz vas, onako kako ih osećate. Jer samo to nam je ostalo.