Dijalog pesnicama

I eto još jednog „dokaza“ da demokratija cveta: nakon što je Nebojša Stefanović, potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova, ocenio da razgovori vlasti i opozicije vođeni na neutralnom terenu Fakulteta političkih nauka „predstavljaju dokaz demokratije u Srbiji“, Suzana Vasiljević, medijska savetnica predsednika Srbije, argument o demokratičnosti zemlje pronašla je u – činu uklanjanja ograde, kojom je bila opasana zgrada Predsedništva Srbije. Reč je o „jedinstvenom primeru u svetu“, ocenila je savetnica Vasiljević, sve uz objašnjenje da „svako ko je imao priliku da izveštava iz Bele kuće ili Jelisejske palate zna da nije moguće prići rezidencijama u kojima su predsednici države ili premijeri, jer su svi državni objekti zaštićeni visokim ogradama“. I bez ličnog iskustva ili medija spremnih da slikom pokažu razne svetske predsedničke zgrade bez ikakve ograde, ipak, moguće je shvatiti da se ni o kakvom „jedinstvenom primeru“ ne može govoriti jer, oko zgrade na Andrićevom vencu, u kojoj su i ranije radili predsednici države – uključujući Aleksandra Vučića - nikakve ograde nije ni bilo do marta ove godine. Moguće je, ali, sudeći po iskustvu, malo je verovatno da su konzumenti kontrolisanih medija primetili da im je (još jednom) servirana neistina, jedna u nizu precizno smišljenih za negovanje željenog imidža Aleksandra Vučića. Jer, nakon što je sam predsednik u nedelju u direktnom TV prenosu još jednom izveo tačku „dođite, napadnite me, ne možete ništa hrabrom meni“, nastupili su verni tabloidi, od kojih je jedan proizveo čak i naslov u kome se tvrdi da je „Vučićev život na izvol’te“?! Duboko podeljena Srbija tako je, još jednom, stavljena u situaciju da „sopstvenim očima“ gleda potpuno oprečne slike istog događaja, čime je jaz koji rastavlja provladin i opoziciono nastrojeni deo društva postao još za nijansu opasniji. Povod je, ovoga puta, bio incident ispred zgrade Predsedništva koji se desio u subotu uveče, u vreme protesta „1 od 5 miliona“. Za onaj deo društva koji se oslanja na provladine medije, situacija je jasna – grupa huligana pokušala je nasilno da uđe u zgradu Predsedništva, sasvim u skladu sa svojim uobičajenim nasilnim i antidržavnim ponašanjem, ali je to, kao što reče predsednik, „uz minimalnu upotrebu sile“ sprečila služba obezbeđenja. A pošto je predsednik hrabar i spreman na ustupke svojim slabašnim, ali na sve spremnim protivnicima, zgradu će ubuduće obezbeđivati devojke iz Kobri. Drugi deo Srbije dobio je sasvim drugačiju sliku: prema rečima studenta Srđana Markovića, jednog od organizatora protesta, koji je dobio batine kada je pokušao da pređe ogradu, postojao je dogovor sa policijom da troje predstavnika protesta priđe ulazu u zgradu i predsedniku ostave spisak od 42 zahteva demonstranata „pošto je naveo da demonstranti nemaju nikakve zahteve“. Druga strana je, međutim, neočekivano prekršila taj dogovor. Nakon što su otklonjene sumnje da su lica koja su pesničila demonstrante čak i sa druge strane ograde pripadnici nekog privatnog obezbeđenja i potvrđeno je da je reč o elitnoj vojnoj jedinici Kobre, pitanja i komentari ređali su se u dugačkom nizu: od toga zašto su vojne jedinice upotrebljene za razbijanje demonstracija, za šta nisu obučene, preko nagađanja o tome ko je dao naredbu za batinanje čak i preko fizičke barijere, do različitih tumačenja motivacije da se odustane od dogovora sa predstavnicima protesta. Da li je došlo do namernog izazivanja incidenta i da li je odlukom da Predsedništvo ubuduće čuvaju žene pripremljen teren za nove optužbe iz serijala „Đilasove, Jeremićeve i Obradovićeve pristalice biju žene“? U koju god od suprotstavljenih slika sveta da veruju, građani bi, ovog puta, mogli doći do istog zaključka – onog o uzaludnosti „dijaloga“ vlasti i opozicije, s obzirom na činjenicu da se na terenu ne vidi ni najmanji pokušaj uspostavljanja konstruktivnijeg odnosa dva pola društva. Naprotiv: u ime građana u višemesečnom protestu, Srđan Marković obratio se sasvim ultimativno. „Gospodo Vučićeva, imate 42 tačke i rok do 1. septembra. Ili ispunite ili bojkot. Za okruglim stolom nema pregovora, ili 42 tačke ili bojkot. Pozivamo opoziciju da ne bude saučesnik u farsi i ne bude alibi Aleksandru Vučiću.“ Učinilo se, u jednom trenutku, da takvo raspoloženje počinje da preteže i među strankama. Lakozapaljivi Sergej Trifunović, za koga se doskoro verovalo da se neće pridružiti najavljenoj odluci o bojkotu izbora ukoliko ne budu ispunjeni minimalni uslovi, objavio je tvit koji nije baš pogodan za citiranje u pristojnim medijima, ali iz koga bi se moglo zaključiti da je lider Pokreta slobodnih građana ipak prelomio u pravcu bojkota – na kom tasu se nalaze i članice Saveza za Srbiju. Ipak, u Danasu se oglasio član predsedništva PSG Petar Miletić, tvrdnjom da odluka o bojkotu nije konačna. Ništa novo, dakle: fingiranje konstruktivnosti se nastavlja i čini se da Vučić ponovo uspeva da vodi igru. Nakon rezolutnog „neću da razgovaram, pa da ih je pet miliona“, bez ikakvog oštećenja u očima svojih birača došao je do faze u kojoj obećava da će „ispuniti sve zahteve“ opozicije, naravno, bez onog najvažnijeg – omogućavanja prava na objektivno informisanje građana, kao elementarnog preduslova za održavanje slobodnih izbora. Sasvim suprotno – ponovo su u toku svakodnevni beskrajni Vučićevi televizijski monolozi, dok su, s druge strane, stvoreni novi uslovi za incidente i jačanje medijskog satanizovanja političkih protivnika. Nova runda „dijaloga“ može da počne.