Nema radova dok traje obnova

Sa pozamašnog spiska ulica pod rekonstrukcijom, istaknutog na sajtu grada Beograda, nekoliko gradilišta ozbiljno iritira većinu građana, iako je svakom „svoje“ - najbliže kući, stanu, poslu ili na svakodnevnoj trasi - najmrskije. Neka im skaču po živcima, jer su se radovi neprimereno otegli, u mukom relativizovanom protoku vremena, druga su se na ova nadovezala, pa se čine dugačkim, premda su tek započeta. Broj raskopanih jendeka, jarkova, rovova, rupa i rupetina je toliki da bi se na sanaciji dala zaposliti armija ljudi, mnogo veća no što obećava dolazak „najvećeg proizvođača guma na svetu“ Tojo tajers u Inđiju. Ali, kako živimo u paranormalnoj realnosti, ti već angažovani delatnici na udarnim beogradskim lokacijama uglavnom su jedni te isti, zaposleni su u nekoliko prominentnih firmi i često se šetaju od punkta do punkta, simulirajući nikad viđene napore za unapređenje prestonice. Stoga je oko 11 sati Karađorđeva ulica gotovo pusta, ako se ne računaju radnici Gradskog zelenila, što užurbano stvaraju Potemkinovo selo oko Beograda na vodi. Da li je u pitanju žega, ili pauza za fruštuk, pitamo slučajno zatečenog šljakera, bez trenutne zanimacije. „Ujutru nas ima najviše, posle dođe šef, pa nas raspoređuje po drugim gradilištima, recimo u Ulici 27. marta“, kaže iskreno jedan od njih. Pravdajući narečenu sliku, on nesvesno otkriva pravu prirodu „najbolje tenderske ponude“. Momak je dokon, pa samoinicijativno nadgleda kako njegov mnogo stariji kolega raspetljava izolaciju oko kablova za uzemljenje, u dubokom hladu stuba Brankovog mosta. Krnjava je i zarđala, te stvara strah da će povrediti starca u tankim rukavicama, pre no brigu za budućnost spoja stare sa novim instalacijama. Za razliku od ostalih, starčić bar ima opremu, za koju drugi mahom ne haju. „Je l’ se radi“, zapodevamo dalju priču. „Fest“, izborano lice razvlači se u ponosan osmeh. „Zašto onda ide tako sporo“? „Ima mnogo posla“. „Pa, u Nemačkoj bi odavno bilo završeno“. „Ali, mi živimo u Srbiji“, razgovor se razgoreva u poznatom smeru. „U čemu je razlika - jer, ulica je ulica“? „U platama“, ponovo se javlja momče bez zaduženja. „Kolika je ovde, ako nije tajna“, i dalje čačkamo. „Dnevnica je 2.500 dinara“, kaže momak i dodaje da je tom sumom „skoro pa zadovoljan“. Ne bismo da remetimo radnu disciplinu pri izgradnji žile-kucavice, pa se sad obraćamo grupici koja postavlja busenje trave po centru kružnog toka, od Karađorđeve ka Ulici braće Krsmanović. Bliži li se kraj ovom zamašnom projektu? Jedna žena potvrđuje, jer „svi su tu“. „Čim glavešine šetaju, znači da će uskoro biti otvoreno“, ona objašnjava smisao reči „svi“, dok šta će „uskoro biti otvoreno“, moramo sami da otkrijemo u zasad još nedefinisanom haosu. Svuda su kamare još neupotrebljenog materijala, ploče od granita na sve strane, dok su na tlu manjkave, kad su trotoari u pitanju. Rasuta je i mašinerija, uglavnom parkirana. Tramvajska pruga gotovi se po razumu neshvatljivom postupku - malo ima kocke, pa je opet nema, što se dešava i sa šinama. Za tumačenje tog fenomena, zapitkujemo direktnog izvršioca, tek prispelog iz Bosne. „Nemam ti ja, ba, pojma, juče sam počeo da radim“, kaže, kao i da se nada boljoj zaradi no kod kuće. Međutim, ako je suditi po prvom utisku, džaba se dao u pečalbu. „Kad smo stigli u Beograd, vidimo, šta je ovo - sve raskopano. A Banjaluka sređena, sređen i Prijedor, pa valjda će i ovo biti sređeno“, i on, došljak, deli nadu Beograđana, sve i ako mu od prolongiranja zavisi zarada. Zatečeni haos je toliki da izaziva sumnju u skori završetak (maltretiranja). Ipak se ispostavlja da je instinkt one žene ispravan: nekoliko dana nakon opisanog događaja, a devet meseci od početka kopanja, otvara se - jedna traka, da bi dotad aktuelna bila zatvorena. Čini se da je ta nova uža od stare (proširena istina za parkinge), budući da kolona mili kao i kad su točkovi zapinjali za kratere. I u drugom je situacija slična, nikog da nas preciznije o svemu obavesti, jer „iako ima 300 poslovođa, i svi bi da šefuju, a niko da se prihvati posla“, svi su baš u tom trenutku nekud utekli. Većina prisutnih radnika vrti palčeve, da im brže prođe dan, fali još samo da zapevaju „Ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim“, koje čujemo u drugom delu razrovane prestonice, na novoprozvanom potezu Četiri bulevara. Dok smo još ovde, u najelitnijem beogradskom kvartu, zadevamo još malo prolazeće radnike, konkretno jednog sa krcatom najlon-kesom. Tu mu je „topli obrok“ što ga dobija od firme, jer ipak je ovo „ozbiljna zemlja“, a Bauvesen (podizvođač „babice za sve“ - Energoprojekta) ozbiljno preduzeće, premda je iz Lazarevca. Informaciju koja nas najviše zanima, kad će konačni kraj mukama, ipak nikako da saznamo - jedni sležu ramenima, drugi se ograđuju manjkom nadležnosti, dok nas osoba predstavljena kao „glavna“, usmerava na suprotnu stranu, da nađemo izvesnog Lazu, a sve u stilu: idi vidi da nisam tamo. Željeni podatak, ipak, iznuđujemo - kraj će biti 1. septembra, kad je i predviđeno. I kad ćemo ponovo imati čast da gledamo predsednika Aleksandra Vučića na TV-u i slušamo ga kako veliča „svoje“ uspehe. I grdi one koji tome stoje na putu. Sledeća tačka od značaja po nerve građana je Trg republike, u tor pretvorena area zakopanog arheološkog nalazišta (ko zna čega). U toj vrevi nekad centra, prolaznicima se diže kosa na glavi što mesecima idu ukrug, umesto kuda su navikli. Smučilo se i zaposlenima u Narodnom pozorištu, pa su na službeni ulaz okačili natpis „zabranjen prolaz“. Sve je, tako, usmereno na vežbanje za pešačenje, kako bismo opravdali privilegiju najveće pešačke zone pod kapom nebeskom. Mnogima, pak, dođe da slede primer predsednika opštine Stari grad, Marka Bastaća, da dohvati onu ogradu, ne da je nosi, no da je zafrljači u bestraga. Od tog ’leba nema, zna se, a u trenu krajnjeg očaja novinarke NIN-a, jedan se radnik provlači kroz otvor (sa znatno skromnijom najlon-kesom iz koje se provide peciva), pa ga zaustavlja u cilju obaveštavanja. Na Trgu radi preduzeće Investgradnja, kao podizvođač Štrabaga, a i oni će svoje radove, dakle i obilaske oko Trga, takođe okončati 1. septembra, što taj datum već kandiduje za nacionalni praznik. Ili bar gradski, sa sve litijom, da nastavimo sa pešačenjem. Spuštamo se na Dorćol, na početak razvalina u ukupnoj dužini od 2.943 metra, uveliko nazivanih Četiri bulevara, što je u najmanju ruku smešno kao deoba nevelikog pravca na četiri imena, kako primećuje čovek-žuti prsluk, iskusan u svom poslu nadgledanja građevinskih radova. Shodno novoimenu i staroj podeli, pravac je i sad izdeljen na četiri deonice, sa sopstvenom dinamikom aktivnosti i po jednim pokretnim toaletom, za čije se redovno pražnjenje, otežano rovokopačkim uslovima, nismo raspitali. I ovo je gradilište skoro pusto, osim na raskrsnicama sa drugim gradskim ulicama - da li zbog operativnih zahteva, ili zbog održavanja slike posvećenog pregalaštva, pokazaće razgovor sa pomenutim poslovođom. Taj je dve decenije proveo na izgradnji puteva po Africi, gde je angažman „bio pesma“ iz mnogih razloga. Tamo se svaki problem lako rešavao, a ne „danas ću, sutra ću“, sve je bilo „mnogo organizovanije, iako komplikovanije“. I nije moglo, kao ovde, da se desi da vozač kamiona odbije da nosi kamen, „jer je zadužen za zemlju“. Tamo su radili „i crnci, i belci, Indijci, Filipinci“ i sve je teklo kao po loju. „Ovde imate Srbe i Bosance“, uzvraćamo, na šta žuti prsluk kaže: „Malo li je za sekiraciju“? I sva četiri bulevara ograđena su rešetkama, pa se narod gura i gunđa što ne može da ih prepreči u skladu sa potrebama. Prgav neki narod, biće, jer radnici svakog jutra podižu srušene delove metalne tarabe i opet ih montiraju. „Neće svi da se ovde gradi“, zaključuje jedan, ponavljajući mantre političara sa vrha, i odbijajući da uzme u obzir druge povode narodnog izliva besa. Pored jednog od duboko iskopanih rovova, nalik kanjonu, srećemo grupu ljudi iz GSP-a, nadležnih za uklanjanje tramvajskih šina. Šta će s njima? Na reciklažu - mada bi tamo komotno mogla i neka vozila GSP-a, kojim se prevoze Beograđani. Cena gvožđa je pala, ali s obzirom na količinu, otkrivaju oni, zarada je poprilična. A šta će biti sa kamenim kockama, pod naslagama polusljuštenog asfalta? I ona će negde dalje, a gde, ne znaju, to je odgovornost drugog preduzeća. Radnika još ima po rupama kod bandera, gde ne sme da priđe mašinerija. „Je l’ vaša dnevnica najveća“, pitamo znojavog čičicu, crvenog lica kao pred infarkt. On ne shvata šalu, pa veli: „Nije, nego je najmanja, ko mi je kriv kad nisam učio školu“. Pa postao bar šefčić, sa rukama u džepovima, u sebi primećujemo. Ima i drugih ozbiljnih trudbenika, uglavnom po kabinama buldožera, što je grančica građevinarstva koja se posebno razvija još od „raščišćavanja“ Hercegovačke. Oni manje stručni, radije ’vataju ladovinu, pružaju se gde stignu, neko uz banderu, a neki među cevima budućeg vodovoda. Neke od starih cevki štrče iz zemlje, a biće zakopane, da sačekaju završetak obnove, pa da puknu, što je oprobani recept iz Ulice vojvode Stepe. I eto nama novih tendera, i novih radova... Nisu ni svi građani na kraj srca zbog večitog kopanja, jedan se sunča vozeći bicikl vododerinom u kupaćim gaćama. Taj verovatno podržava radove i veruje u Budućnost Srbije. I verovatno je jedini koji se raduje što se radovi ne odvijaju noću, što bi za ostale bilo ugodnije, kao ni kišnim danima. „Radi“ se samo po žegi, u skladu sa opisanim, a malo više kad gradilište obilazi predsednik Srbije. Pa kaže: „Ovo izgleda divno“, da bi se zatim ushitio i „pločama od 25 kila“, koje „ni on ni Vesić ne mogu da podignu“, kao i budućoj „stanici metroa“ (bez pruge), uz preporuku da „27 novih stabala budu lepo obrubljena, kao u Beogradu na vodi“. I mnogo cveća da bude, jer to će biti „veeeeliki Trg, odličan za mitinge, gde niko neće moći da dovede 300 ljudi i kaže da ih je tri miliona“. Završivši turu bodrenja urbanističkih promena, uz aplauze, predsednik odlazi, čekaju ga obaveze, treba da sanira posledice nevremena u Kraljevu, Lučanima, Kniću, Arilju... Prestonica će biti sređena u predviđenom roku, on sigura, a onda će i onaj „što je čupao znakove i nosao ograde“, i njemu slični, moći samo da mu pljunu pod prozor. Svi će, baš svi biti zadovoljni, bar što im se život vratio u kolotečinu. Taman pred glasanje.