Beli lovac, crno srce

Prizor na fotografiji u prvi mah deluje šokantno - ali, s obzirom na savremeni socio-politički kontekst u kome je nastala, opet ne i toliko nezamislivo. Snimak je iz Galvestona, u Teksasu, i prikazuje dvojicu belih policajaca na konjima kako posred ulice sprovode vezanog Afroamerikanca; jedan od policajaca uhapšenog vodi kao na povocu, držeći u ruci konopac čiji je drugi kraj - prema naknadnom objašnjenju - provučen kroz lisice koje se na fotografiji ne vide, pošto su čoveku ruke vezane na leđima. Šef policije u Galvestonu objašnjavaće naknadno da je ova tehnika privođenja „prihvatljiva u nekim situacijama“, ali da su u ovom slučaju policajci očigledno doneli pogrešnu odluku, te da je jednostavno trebalo da ostanu na mestu hapšenja i sačekaju policijsko vozilo kojim bi osumnjičenog - ispostaviće se, beskućnika s istorijatom mentalne bolesti, koji na kraju nije optužen ni za šta i pušten je na slobodu - odvezli u stanicu. Reći će još policijski šef i da njegove kolege nisu imale nikakvu zlu nameru; moglo bi da se pomisli kako je samo pokušao da opravda kolege, ali je zapravo verovatno govorio istinu. Što stvar samo čini još gorom. Sasvim je blizu pameti da dvojica policajaca - koji, ispostavilo se, nisu uradili ništa izvan okvira pravila službe - zaista nisu smatrala da čine bilo šta što bi se moglo okvalifikovati ni kao neprikladno, a kamoli nedopustivo. U tome je i suština problema. Duboko utkan u istoriju zemlje i u njeno socijalno tkivo, rasizam u Sjedinjenim Državama izbija na površinu i onda kada ga ljudi nisu svesni, a u stanju su da ga manifestuju i oni koji bi se inače iskreno uvredili kad bi ih neko optužio da su rasisti. Ako se, pak, nekom čini da se ovakvim konstatacijama u opisani incident isuviše učitava značenje, na to se može uzvratiti jednostavnim pitanjem: kolika je bila verovatnoća da će teksaška policija na opisani način privesti nekog belog prestupnika? Rasizam u Americi je, naravno, star koliko i Amerika sama; ali ono što je sada drugačije jeste to da je niko drugi do šef države taj koji otvoreno podstiče rasne, etničke i druge podele, raspiruje netrpeljivost i netoleranciju. Toksične izjave i skandalozni potezi predsednika Donalda Trampa usmereni protiv etničkih manjina, imigranata i drugih nepoželjnih elemenata, te moralna korumpiranost establišmenta Republikanske stranke koji se takvom njegovom ponašanju ni na koji način ne suprotstavlja, za posledicu imaju da se beli suprematizam, koji je u korenu američkog rasizma, implicitno legitimizuje kao da je u pitanju samo jedna od konvencionalnih političkih orijentacija, a ne mračna, mrzilačka ideologija. A upravo ta ideologija - potpomognuta još jednim monumentalnim problemom Amerike: širokom dostupnošću ličnog naoružanja velike vatrene moći u dobrom delu zemlje - stoji, prema onome što je dosadašnja istraga pokazala, i u pozadini nedavnog smrtonosnog napada u El Pasu, takođe u Teksasu, u kome je usamljeni napadač usmrtio 22 osobe: njegova objava na internetu, neposredno pre masakra, pozivala je na suprotstavljanje „invaziji“ Latinoamerikanaca na tu saveznu državu na granici s Meksikom. Negiranje bilo kakve veze između Trampovih zapaljivih, rasistički intoniranih proklamacija i ovakvih nasilnih akata, kako to čine predsednikovi branitelji, ne može da sakrije istinu: mržnja se u današnjoj Americi direktno podstiče s najvišeg mesta u zemlji. Kad je, neposredno nakon pokolja u El Pasu, usledio novi u Dejtonu, Ohajo, gde je ubijeno devet osoba, američki konzervativni mediji i desničarski internet forumi pokušali su da poentiraju na tome što je, sudeći po ranijim objavama na društvenim mrežama, tamošnji počinilac politički naginjao anarhističkoj levici, te podržavao predsedničke kandidate s levog krila Demokratske stranke. Cilj je bio da se s Trampa skine svaka moralna i politička odgovornost za jačanje desnog ekstremizma u zemlji i, posledično, nasilne akte poput ovog u Teksasu; trebalo je, takođe, relativizovati i tezu o sprezi tog ekstremizma i masovnog nasilja inspirisanog ideologijom belih nacionalista, te uspostaviti veštačku ravnotežu između desnog i levog radikalizma - iako se o ovom drugom može govoriti samo u meri u kojoj su pristalice Antife, labavo ustrojene militantno antifašističke grupacije, spremne da se na ulicama bez zazora mlate s ideološkim protivnicima. Jer, levog domaćeg terorizma u Americi jednostavno nema - za razliku od onog desnog. I to sad već, nakon što su dugo u sličnim slučajevima izbegavali da učine, priznaju i državni organi: posle napada u El Pasu najavljeno je da će se on voditi kao slučaj domaćeg terorizma, mada je, zbog nekih specifičnosti američke pravosudne prakse kojima se ovde nećemo baviti, i dalje verovatnije da će se napadaču na kraju ipak suditi za zločin iz mržnje, ne za terorizam. Ni prošlogodišnji napad na sinagogu u Pitsburgu, u kome je ubijeno 11 ljudi, na primer, nije tretiran kao teroristički akt, već kao zločin iz mržnje; pitanje je da li bi tako bilo i da počinilac nekim slučajem nije bio antisemitizmom zadojeni beli Amerikanac, već neko muslimanske veroispovesti i(li) bliskoistočnih korena. Ako je, pak, u slučaju napada u El Pasu reč o domaćem terorizmu, a jeste, postavlja se i pitanje njegove ideološke osnove. Da iza ovog čina stoji koncept bele supremacije nema nikakve dileme, ali naj-oštriji kritičari šefa Bele kuće, poput Dejvida Šancera, profesora Djuk univerziteta, odlaze i dalje i govore o „Trampom inspirisanom terorizmu“, ukazujući na predsednikovo kontinuirano demonizovanje imigranata, manjinskih etničkih grupa, u skorije vreme i četiri članice Kongresa iz redova demokrata - sve pripadnice etničkih ili verskih manjina - kojima je prvo poručio da se, ako im se ne sviđa u Americi, vrate odakle su došle, a onda nastavio da ih vređa na skupovima svojih pristalica. U takvoj atmosferi, Trampa je nemoguće amnestirati od odgovornosti u slučajevima kad ekstremisti poput napadača iz El Pasa uzmu oružje u ruke i krenu da seju smrt, kaže Šancer, koji ukazuje i na suštinsku podudarnost Trampovih iskaza s ideologijom belog suprematizma. Trampovi sporadični pokušaji da se ponaša predsednički svakako nikoga ne mogu da prevare: kada je posle napada u El Pasu i Dejtonu iz Bele kuće dao izjavu u kojoj je osudio rasizam i beli suprematizam, poručujući kako „te zlokobne ideologije moraju da budu poražene“, više komentatora je, obraćajući pažnju na njegov način izlaganja i govor tela, konstatovalo da je bio uverljiv koliko i talac kome su otmičari naredili da pročita poruku koju su mu oni sročili. I zaista: ko god je video snimak te izjave lako je mogao da uoči da predsednik to nije rekao iz uverenja, već zato što je tako nešto bilo prikladno reći. Sve i da Amerika ima dostojnijeg predsednika, međutim, zemlja ne bi bila ništa bliža tome da prekine začarani krug oružanog nasilja u kome se, pravo govoreći, vrti od svog nastanka. Samo u 2017. u SAD su vatrenim oružjem ubijene 39.773 osobe; koliko god se imalo na umu da su Amerikanci nacija od skoro 330 miliona ljudi, to je svejedno zapanjujuća brojka. Proporcionalno posmatrano, dakle, broj žrtava rasnom mržnjom motivisanih zločina poput onog u El Pasu na godišnjem nivou jeste mali - prema podacima Antidefamacione lige, 2018. je u takvim napadima ubijeno 50 osoba; ali je to i dalje 50 žrtava previše. Hoće se reći: problem desnog ekstremizma u Americi se po obimu ne može meriti s problemom oružanog nasilja, ali je neporecivo da slaba državna regulativa na tom planu u aktuelnim političkim prilikama uvećava verovatnoću da do takvih masovnih zločina dođe. Dok u isto vreme verovatnoća da se po pitanju jačanja kontrole prodaje oružja na nacionalnom nivou nešto učini ostaje mizerno mala, tačnije - nepostojeća. Naučio je ostatak sveta to još odavno. Famozni Drugi amandman ustava i neprikosnovenost prava na posedovanje oružja; ekstremno moćna i politički uticajna Nacionalna asocijacija za vatreno oružje (NRA), te kongresmeni i drugi političari koje drži u džepu; visoka stopa kriminala koja navodi ljude da nabavljaju lično naoružanje kako bi se osećali sigurnijim; objektivna potreba velikog broja Amerikanaca koji žive u dalekim, slabo naseljenim delovima ogromne zemlje da poseduju oružje za lov i odbranu od divljih zveri; preovlađujuće (ali zato ništa manje sumnjivo) rezonovanje prema kome „ne ubija oružje, nego ljudi“... Samo što ništa od toga ne objašnjava zašto bi bilo kom pojedincu trebalo da bude dostupno oružje koje se jednostavnom prepravkom - uz pomoć podjednako široko dostupne dodatne opreme - pretvara u još mnogo ubitačnije automatsko. Krvavi pir napadača iz Dejtona, recimo, trajao je samo tridesetak sekundi, ali je i to bilo dovoljno da ubije devet ljudi; s obzirom na zastrašujuće veliki redenik municije koji je namontirao na svoju pušku, da ga policija nije odmah likvidirala broj žrtava bi bio višestruko veći. Nijedna ranija masovna pucnjava s velikim brojem žrtava nije ništa promenila po pitanju kontrole oružja, pa neće ni ove poslednje dve. Jednu drugu stvar, međutim, Amerikanci mogu da oposle: da dogodine izađu na izbore i iz Bele kuće isteraju vrhovnog kreatora društvene i političke klime u kojoj zločini iz mržnje izrastaju u - što bi se tamošnjim bezbednjačkim žargonom reklo - jasnu i neposrednu pretnju.