Ne igrati Trampovu igru

Nedavni napad u El Pasu, u Teksasu, koji je mladi belac izveo nakon što je kratko pre toga na internet postavio mržnjom ispunjen, antiimigrantski intoniran tekst, iznova je skrenuo pažnju na retorički afinitet američkog predsednika Donalda Trampa za ideologiju belih suprematista. Tramp stalno vređa Meksikance, Afroamerikance i druge ljude drugačije boje kože. Za haićanske i afričke imigrante je svojevremeno rekao da dolaze iz „usranih zemalja“. Prošlog meseca je novim članicama Kongresa - Aleksandri Okasio Kortes, Rašidi Tlaib, Ajani Presli i Ilhan Omar - poručio da se „vrate odakle su došle“. Sve četiri kongresmenke su, naravno, američki državljani. Sve osim jedne (Omarove) su i rođene u Sjedinjenim Državama. Trampove pristalice očekivano negiraju da je predsednik rasista. Ali sasvim je jasno da Tramp podstiče najmračnije instinkte svojih pristalica, ljutih, zadrtih, osvetnički raspoloženih i prepunih predrasuda na način koji se ne može opisati drugačije nego kao rasistički. On se nada da će raspirivanjem mržnje mobilisati dovoljno birača kako bi naredne godine bio reizabran. Predsednik vodi računa o tome da ljude ne podstiče direktno na nasilničke akte. Ali mnogi nasilni ljudi veruju da im on svojim rečima daje dozvolu za takvo ponašanje. Zbog toga je Trampovo ponašanje opasno i prezira vredno, i za to bi trebalo da odgovara. On zaslužuje da bude nazvan rasistom. Neki njegovi kritičari idu i dalje od toga. Oni smatraju da bi rasno pitanje trebalo da bude ključno na izborima 2020. S obzirom na to da se Tramp oslanja na glasove gnevnih belaca, različitost, antirasizam i promocija ljudi druge boje kože trebalo bi, prema tom viđenju, da čine kontrastrategiju njegovih oponenata. Ovakav pristup bi bio opravdan s moralnog stanovišta. Pitanje je, međutim, da li bi to bio najbolji način da se siledžija glasačkim listićima otera s vlasti, što bi trebalo da bude glavni cilj svakoga ko Trampa vidi kao pretnju američkoj republici, kamoli onih kojima besni rasisti crtaju mete na leđima. Ima osnova da se posumnja u ispravnost ovakvog pristupa. Neki ljudi nimalo ne mare zbog toga što ih nazivaju rasistima. Na jednom mitingu francuskog Nacionalnog fronta 2018, Trampov bivši savetnik Stiv Benon je okupljenima poručio da etiketu „rasista“ treba da nose kao orden. Ali mnoge Trampove pristalice sebe ne vide kao rasiste i vređa ih ukoliko ih neko proglašava za takve. Priličan broj tih ljudi, često belci iz redova radničke klase, dva puta je glasao za Baraka Obamu. Demokrate moraju da povrate deo tih glasova, posebno u vitalno važnim saveznim državama na Srednjem zapadu. Ali strah da se ne uvrede Trampovi birači koji sebe ne vide kao bigote nije jedini razlog da se bude oprezan s uvođenjem rasnog faktora u politiku u još većoj meri nego što je to već slučaj. Činjenica da Tramp igra tu igru nije razlog da i njegovi protivnici čine isto. Ono što politiku u SAD čini toliko komplikovanom jeste mešavina rasnog, klasnog i kulturnog aspekta. Senator Lindzi Grejam iz Severne Karoline kritikovao je Trampa što je bio isuviše ličan u napadima na četiri kongresmenke. Ali je u Grejamovom reagovanju veoma tipično za jedan specifičan način razmišljanja bilo to što ih je nazvao „skupinom komunistkinja“. Za američke standarde njih četiri jesu levičarke, ali svakako nisu komunistkinje. Komunizam, pa čak i socijalizam, u nekim desničarskim krugovima se smatra po definiciji „neameričkim“. Takvo gledanje na stvari bilo je na snazi početkom pedesetih, kada je senator DŽo Makarti krenuo u lov na antiamerički nastrojene „komuniste“ - usput uništavajući živote ljudima koji su samo imali levičarska uverenja. Po istoj logici, pisci, profesori ili pravnici koji podržavaju reproduktivna prava žena, ne veruju u Boga, zalažu se za jednaka prava ljudi svih rodova i seksualne orijentacije, ili podržavaju pravo na opštu zdravstvenu zaštitu, bivaju optuživani da su poput bezbožnih, mekušastih Evropljana. Levičarski ili sekularni stavovi nisu svojstveni nekoj određenoj rasi. Ako iko, visoko obrazovani belci su najčešće ti koji takve stavove zagovaraju. A oni koji veruju da je koalicija nebelačkih manjina u najboljoj poziciji da se suprotstavi Trampovom belačkom šovinizmu trebalo bi da budu oprezni. Među Afroamerikancima i Latinosima je mnogo religioznih i socijalno konzervativnih ljudi. Naravno, rasno pitanje ima važnu ulogu u američkim kulturnim ratovima. Koncept „belačkih privilegija“ nije lišen smisla. Ali, posmatrati sve političke, socijalne i kulturne podele u SAD u kontekstu rasnih podela bilo bi... pa, isuviše crno-belo. Uzdizanje otpora belačkim privilegijama na nivo glavne platforme za borbu protiv Trampa ne samo da nosi rizik da demokrate ostanu bez glasova koji su im potrebni, nego i da dovede do sukoba među demokratama. Bivši potpredsednik DŽo Bajden je daleko od idealnog demokratskog kandidata. Isuviše je star i nije dovoljno politički okretan. Ali napadati ga, ili čak tražiti od njega da se izvini zbog toga što je izjavio da je svojevremeno bio u stanju da radi s kolegama čije rasne predrasude nije delio, pogrešno je. Raditi zajedno s ljudima s kojima se ne slažete, ili ih čak prezirete, sastavni je deo bavljenja politikom. Trampu je pošlo za rukom da Demokratsku partiju pogura dalje ulevo nego što je bila pod Obamom. Ovo mu sasvim odgovara. On bi voleo da četiri kongresmenke postanu lice njegovih političkih protivnika. Bajdena, koji s ponosom ističe svoju povezanost s vremenom kada je Obama bio u Beloj kući, njegovi mlađi rivali kritikuju da u današnje, rasno senzitivnije vreme, nije u stanju da drži korak s promenama. Druga od dve nedavne televizijske debate demokratskih kandidata za predsedničku nominaciju obeležena je duhom antagonizma prema Obaminoj administraciji, što je Bajden okvalifikovao kao „bizarno“. Imao je pravo. Obami je pošlo za rukom da bude uspešan upravo zato što je minimalizovao značaj rasnog pitanja u politici. Nije ga ignorisao. Neki od njegovih najboljih govora bili su na tu temu. Ali je pažljivo izbegavao da od rasnog pitanja napravi glavnu temu. Nije ni morao. To što je izabran za predsednika govorilo je umesto njega. A i dalje je popularniji od bilo kog drugog živog političara u Americi. Bajden, nažalost, nije Obama. Ali činjenica da među crnim biračima ima veću podršku od svih drugih kandidata, čak i od onih koji su i sami crni, trebalo bi da nam govori nešto. Ako demokrate žele da pobede Trampa, napadajući njegovog prethodnika - koji nije bio savršen ali je bio neuporedivo bolji predsednik - čine to na svoju štetu.