Gordan Mihić (1938-2019)

NJegovo stvaralaštvo može se idealno podeliti. Kad je bio mlad, bavio se novinarstvom, najlepšim poslom ako se na vreme napusti. Stekao je slavu kao pisac scenarija, pripovedaka i romana, da bi u pedesetoj postao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Jedini profesor koji je predavao generacijama, a nije završio fakultet! Napisao je najlepše drame i scenarije o malim ljudima, osvojio je publiku svojom čehovljevskom setom i nežnošću koju je imao za gubitnike. NJegove drame, TV serije i filmovi predstavljaju onaj deo istorije jugoslovenskog i srpskog filma i televizije koji ne zastareva. Oni se zovu Kad budem mrtav i beo, Gospodin Foka, Kamiondžije, Siroti mali hrčki, Sivi dom, Pas koji je voleo vozove, Žuta, Terasa na krovu, Srećna Nova 1949, Dom za vešanje, Varljivo leto 1968. Balkan ekspres... i na kraju Nemanjići. Više od 80 scenarija za filmove, serije i TV drame. Kada je 1965. godine došao je prvi put u Los Anđeles kao mlad novinar, dok je stajao na semaforu, pogled mu je pao na trotoar. A tamo je stajalo uklesano njegovo prezime MIHIĆ, sa „ć“ na kraju. Glavne trotoardžije u LA bili su Mihići, klesari pristigli iz Hercegovine, iz rodnih sela Mihićevih predaka, Poplat Gornji i Poplat Donji... Hercegovac, rođen uoči Drugog svetskog rata u Mostaru, nije upamtio oca, ni dedu po ocu... Stradali su, kao još četvoro Mihića, u prvim ustaškim pokoljima. Majka, brat i Gordan, spasli su se bekstvom u Srbiju. Uveliko je bio vlasnik najvećih priznanja, kada mi je svedočio da je najsrećniji bio kao učenik petog razreda Druge beogradske gimnazije. Tada je dobio pet-šest nagrada na anonimnom školskom konkursu. Poslao je radove ne nadajući se baš ničemu: a onda, direktor čita šifre i poziva nagrađene da dođu i prime novčanu nagradu. A gotovo iza svake šifre – Gordan. Izlazio je pet-šest puta. Kupio je majci zimske čizmice, bratu ručni sat. A posle čašćavanja društva u poslastičarnici pored Grmeča, ostalo mu je još nešto para. Tomas Vulf i njegova knjiga Pogledaj dom svoj anđele bili su njegova mladalačka opsesija. Doduše, posle Dostojevskog, Gogolja, Tolstoja, Puškina, Turgenjeva, Tomasa Mana, Mopasana, Balzaka, Dikensa, Šekspira, Servantesa, Getea... Buduću suprugu Veru Čukić upoznao je kada je već bila zvezda Ateljea 212 iz njegovih velikih dana. Prešla je zatim u Narodno pozorište i igrala svake večeri, nosila repertoar, dobijala je tako dobre kritike da se Gordan u početku pomalo bojao da nešto napiše za nju. Tek kasnije, igrala je u nekoliko njegovih najboljih filmova i serija. Ćerka Ivana Mihić je prvih pet godina karijere radila sa drugima, i kada je već osvojila svoj prostor, njih dvoje su počeli da sarađuju. Bio je ponosan kada je Vera za Dnevnik uvreda 93 dobila četiri Gran prija i Caricu Teodoru, a Iva za Mehanizam nagradu za najbolju žensku ulogu na Međunarodnom festivalu u Aleksandriji. Uspeh svog dugovečnog braka sa Verom jednostavno mi je objasnio: još uvek traje ono što je počelo prvog dana kada smo se sreli, na brodu za Hvar. U našem poslednjem razgovoru, uoči emitovanja televizijske serije Nemanjići, tvrdio mi je da nikada i nijedan sistem ne može pisca da onemogući u pisanju. Osim ako mu ne nasrne na goli život: „Kao novinar, u mladosti, dva puta sam otpuštan, ali nisam imao teža iskustva kao jedan od tvoraca crnog filma. Paradoksalno je da sam imao manje udaraca od režima, a mnogo više od nekih ljudi iz profesije – zbog njihove surevnjivosti i zlobe, ali to se događa i u svim drugim profesijama, i nisam se nešto posebno uznemiravao zbog toga, niti je to ikada remetilo moj rad. Taj rad je uvek bio moja jedina odbrana.“