Dačićev rulet u naše glave

Ima tome već neko vreme - i to je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić ispravno razumeo - da je američki predsednik Donald Tramp postao srpsko unutrašnje političko pitanje. Otuda je veseli Ivica nedavno pokazao da može biti ekspresivniji i s manje diplomatskog takta čak i od Vulina, i sasuo (američkim) demokratama u lice da će organizovati Srbe s američkim pasošem da na dolazećim izborima glasaju za Trampa. Sledstveno tome i Dačić je postao američko unutrašnje političko pitanje. I ništa tu nisu pomogla upozorenja koja su stizala iz Amerike, poput onog Danijela Servera, američkog eksperta za Balkan, „da sve što je Dačić postigao jeste da je osigurao da će, ko god bude bio sledeći predsednik SAD iz redova demokrata, njega, a možda i Srbiju, smatrati za neprijatelja“. Opet, nije baš da najbolji pevač u Vladi, još od odlaska Mlađana Dinkića, nije razumeo da Tramp neće Srbima vratiti Kosovo, niti pripojiti Republiku Srpsku - svašta je taj preturio preko glave od Miloševićevog nasleđa, preko afere „Kofer“ do Miše Banane, da bi olako poverovao da se geopolitika najvećih sila koriguje s personalnim promenama. Ako se navedeno posmatra kao impregniranost obraza i mera kalibrisanja za participiranje u svim vladama u poslednjoj deceniji, onda je Dačić besprekorno savladao zadatak i nema nameru da bilo šta menja. On, jednostavno, veruje da je njegov paket akcija u aktuelnoj američkoj administraciji znatno veći od onog kojim raspolaže predsednik Aleksandar Vučić i da bi to moglo da ojača njegove pozicije kada se na proleće bude sastavljala nova vlada. Ovo se posebno računa ako se prisetimo da je Vučić uoči američkih izbora 2016. podržao Hilari Klinton, uz obrazloženje da to čini „zato što je pametan“. Dačić je dobro zapamtio i da je tadašnji premijer kao vrhunac sopstvene arogantne i amaterske politike odlučio da govori na godišnjoj konferenciji Fondacije Klintonovih stavljajući na kocku položaj čitave države. Nakon ovakvog poteza, restlovi nasilno preobraćenih radikala u evropske napredne poštenjačine, cedili su sebi u bradu da nijedan srpski prvak nije učinio takav simbolički potez primeren samo poraženoj koloniji kojim je ponizio sopstvene građane, i to baš one koji čine Vučićevu izbornu bazu. Na sreću, Srbija, bar do sada, nije platila visoku cenu Vučićeve arogancije. Tu ne računamo notornu činjenicu da se njegove posete Vašingtonu završavaju obijanjem pragova po Kapitol hilu i susretima sa pomoćnicima zamenika državnog sekretara. Zato otvoreno mešanje ministra spoljnog i „proročka“ poruka da „većih neprijatelja od Klintonovih nećemo imati“ koliko god bila jednako kockanje kao i ono Vučićevo i rulet u glavu sopstvenog naroda, najpre gađa samog Vučića. Tim pre što obojica znaju da sa Dačićem Vučić ima vladu dve opcije – američku i rusku. Otuda za predsednika nimalo nije prijatno saznanje da će u ovoj igri, odluči li da pusti Dačića niz vodu, „prosuti“ i Ruse. Sad, desi li se da je Dačić pogrešno procenio i da u SAD pobede demokrate, građani Srbije biće kolateralna šteta, a to što šef diplomatije ovih dana zdušno radi na tome da Beogradu ponovo bude navučena ludačka košulja u svetu, ovde će biti brzo zaboravljeno. Paradoksalno, ali u svemu određene koristi ima i Vučić. Naprosto, kad imaš Dačića na mestu ministra spoljnih poslova ne moraš ništa – ni da potpišeš Briselski sporazum, ni da priznaš Kosovo, ni da uđeš u NATO, ni da otkačiš Ruse. Sve će on to sam, pod uslovom da ne bude deo neviđenog i ponižavajućeg političkog inžinjeringa koji podrazumeva da se premijerske ingerencije dele na političke i ekonomske i da mu, makar i formalno, šefica ne bude Ana Brnabić. Ono što Dačić previđa jeste da bi se preko puta Trampa mogao naći DŽozef Bajden, najteža američka artiljerija za pritiske. Nije teško zamisliti kako Bajden Vučiću daje zadatak da građanima saopšti s čim bi Srbija trebalo da ga dočeka kada sedne u Trampovu fotelju. U takvom scenariju, deo tog performansa, skoro izvesno, neće biti Dačić. Bude li tako, biće to velika šteta. Nikada nećemo saznati šta je Ivica otpevao DŽou.