Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   26.08.2019. 10:46
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
УВОДНИК
Дачићев рулет у наше главе

После Вучића, који је 2016. подржао Хилари Клинтон „зато што је паметан“, весели Ивица, најбољи певач у влади после Млађана Динкића, подршком Трампу показао је да може бити експресивнији и с мање дипломатског такта чак и од Вулина

Има томе већ неко време - и то је министар спољних послова Ивица Дачић исправно разумео - да је амерички председник Доналд Трамп постао српско унутрашње политичко питање. Отуда је весели Ивица недавно показао да може бити експресивнији и с мање дипломатског такта чак и од Вулина, и сасуо (америчким) демократама у лице да ће организовати Србе с америчким пасошем да на долазећим изборима гласају за Трампа.

Следствено томе и Дачић је постао америчко унутрашње политичко питање. И ништа ту нису помогла упозорења која су стизала из Америке, попут оног Данијела Сервера, америчког експерта за Балкан, „да све што је Дачић постигао јесте да је осигурао да ће, ко год буде био следећи председник САД из редова демократа, њега, а можда и Србију, сматрати за непријатеља“.

Опет, није баш да најбољи певач у Влади, још од одласка Млађана Динкића, није разумео да Трамп неће Србима вратити Косово, нити припојити Републику Српску - свашта је тај претурио преко главе од Милошевићевог наслеђа, преко афере „Кофер“ до Мише Банане, да би олако поверовао да се геополитика највећих сила коригује с персоналним променама. Ако се наведено посматра као импрегнираност образа и мера калибрисања за партиципирање у свим владама у последњој деценији, онда је Дачић беспрекорно савладао задатак и нема намеру да било шта мења. Он, једноставно, верује да је његов пакет акција у актуелној америчкој администрацији знатно већи од оног којим располаже председник Александар Вучић и да би то могло да ојача његове позиције када се на пролеће буде састављала нова влада.

Ово се посебно рачуна ако се присетимо да је Вучић уочи америчких избора 2016. подржао Хилари Клинтон, уз образложење да то чини „зато што је паметан“. Дачић је добро запамтио и да је тадашњи премијер као врхунац сопствене арогантне и аматерске политике одлучио да говори на годишњој конференцији Фондације Клинтонових стављајући на коцку положај читаве државе. Након оваквог потеза, рестлови насилно преобраћених радикала у европске напредне поштењачине, цедили су себи у браду да ниједан српски првак није учинио такав симболички потез примерен само пораженој колонији којим је понизио сопствене грађане, и то баш оне који чине Вучићеву изборну базу. На срећу, Србија, бар до сада, није платила високу цену Вучићеве ароганције. Ту не рачунамо ноторну чињеницу да се његове посете Вашингтону завршавају обијањем прагова по Капитол хилу и сусретима са помоћницима заменика државног секретара.

Зато отворено мешање министра спољног и „пророчка“ порука да „већих непријатеља од Клинтонових нећемо имати“ колико год била једнако коцкање као и оно Вучићево и рулет у главу сопственог народа, најпре гађа самог Вучића. Тим пре што обојица знају да са Дачићем Вучић има владу две опције – америчку и руску. Отуда за председника нимало није пријатно сазнање да ће у овој игри, одлучи ли да пусти Дачића низ воду, „просути“ и Русе. Сад, деси ли се да је Дачић погрешно проценио и да у САД победе демократе, грађани Србије биће колатерална штета, а то што шеф дипломатије ових дана здушно ради на томе да Београду поново буде навучена лудачка кошуља у свету, овде ће бити брзо заборављено.

Парадоксално, али у свему одређене користи има и Вучић. Напросто, кад имаш Дачића на месту министра спољних послова не мораш ништа – ни да потпишеш Бриселски споразум, ни да признаш Косово, ни да уђеш у НАТО, ни да откачиш Русе. Све ће он то сам, под условом да не буде део невиђеног и понижавајућег политичког инжињеринга који подразумева да се премијерске ингеренције деле на политичке и економске и да му, макар и формално, шефица не буде Ана Брнабић.

Оно што Дачић превиђа јесте да би се преко пута Трампа могао наћи Џозеф Бајден, најтежа америчка артиљерија за притиске. Није тешко замислити како Бајден Вучићу даје задатак да грађанима саопшти с чим би Србија требало да га дочека када седне у Трампову фотељу. У таквом сценарију, део тог перформанса, скоро извесно, неће бити Дачић.

Буде ли тако, биће то велика штета. Никада нећемо сазнати шта је Ивица отпевао Џоу.



Зоран Прерадовић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вучић, председник Србије и СНС

Иза мене ће остати толико путева, пруга и фабрика да они (опозиција) неће моћи за два мандата ни да их обиђу.

Прочитајте све мисли
bg