Šta će nama Oluja danas

Nikada nije bilo tako neophodno da preispitamo svoj odnos prema istoriji kao u ovom užasnom periodu godine kada obeležavamo godišnjicu Srebrenice, Orahovca, Oluje. Da li je na nama da istoriju ostavimo istoričarima, a da mi pravimo puteve i otvaramo fabrike? Gde će takvi putevi, sterilisani od prošlosti, voditi, ko će u tim fabrikama raditi i šta uopšte znači potrošena fraza „ostavimo istoriju istoričarima“? Istorija se ili priča, ili ponavlja. Da smo posle 1945. imali snage i hrabrosti da kao društvo istoriju ispričamo, da nismo zatrpavali traumu ludila i nasilja nesvarljivom gomilom faktografije, da nismo sistemski maltretirali generecije mladih da napamet uče lokalitete, godine i imena, da nismo sve to činili sa planom da proizvedemo društvo indiferentnih i apatičnih ljudi, da nismo, ne bi se sve ponovilo 1995. Do danas naš školski sistem nije prevazišao predavanje istorije kao puke hronologije događaja. Istorija se otuđuje od naše stvarnosti. Ona se predstavlja kao nešto apstraktno, kao jalova prošlost. Ne uče nas da posmatramo ključne istorijske događaje višedimenzionalno, iz perspektive svih učesnika. Iz generacije u generaciju formiramo ličnosti koje posmatraju svet bipolarno, kao good guys protiv bad guys. Naravno, Mi smo uvek prvi, a svi Oni su drugi. Mladi ljudi se ne uče kritičkom promišljanju. Ne izlažu im se različita tumačenja istorijskih tokova, ne pruža im se prilika da čuju glas druge strane i ne objavljuje im se ključna istina istorijske nauke – da je istorija narativ! Puka faktografija i hronologija događaja ne samo da nisu od koristi, već su, naprotiv, štetni! Odvojeni od životnih događaja Drugog svetskog rata i svođenjem ovih na apstraktne davno prošle godine, imena i lokalitete, gubimo dodir sa stvarnim stradanjima, zločinima koje je čovečanstvo činilo nanoseći patnju milionima. Nije moguće da iz takve formalizovane i sekvencionirane prošlosti pojmimo da je iz istog ovakvog kruga naših prijatelja, komšija, sugrađana, svih nas običnih i normalnih, neko planirao i sprovodio genocid, neko upravljao logorom, neko silovao, a neko pljačkao i ubijao. Istorija se kao školski predmet, podmuklo i planski, pretvara u suvoparan i obesmišljen predmet. Ko će posle brojnih časova, do juče o partizanskim pobedama u Bosni, danas o „svetorodnoj dinastiji“ i Kosovskom boju, ko će posle svih tih tortura imati snage i volje da dovede u pitanje interpretaciju istorije u svrhu propagande? Ko danas govori o Jasenovcu kao o sveljudskom stratištu? Da li je biće jasenovačkog diskursa ubijanje Srba od strane Hrvata ili zločin motivisan fašističkom ideologijom? Javni govor o Jasenovcu sveden je na dva elementa: licitiranje brojem žrtava i isticanje njihove nacionalne pripadnosti. Naravno, žrtve kao i njihove porodice, sugrađani i sunarodnici imaju pravo na istinu o broju stradalih, o njihovoj nacionalnoj i verskoj pripadnosti. Problem nastaje, međutim, kada se ovaj simbol fašističkih zločina na prostoru Balkana umesto u didaktičke svrhe upotrebljava u svrhu nacionalističke i ratnohuškačke propagande. Sticajem niza istorijskih i društvenih okolnosti Jasenovac je formiran četrdesetih godina u NDH, potom je devedesetih godina formirana Omarska u Bosni, sledeći put se isto može dogoditi bilo gde drugde, na Tibetu ili Novom Zelandu (da, jer mnogima se i rat u Bosni činio kao naučna fantastika) ako se fašizmu ne suprotstavimo istinom i ljudskošću. Profesori istorije nemaju hrabrosti da predaju o događajima iz devedesetih. I u osnovnoj i u srednjoj školi istorija kao predmet obuhvata period od praistorije do 1989. Da li na naš život neposredno utiče istorija „svetorodne dinastije Nemanjića“ u toj meri da joj bude posvećen semestar, a ni najmanje ne utiču genocid u Srebrenici, opsada Sarajeva, Oluja, bombardovanje SRJ, kada ih ne obrađujemo ni jedan školski čas? Muk istorije posle 1989. nije samo izbegavanje odgovornosti da se suočimo sa nemilom prošlošću, sa emocijama onih koji su neposredno iskusili užase ratova, sa osetljivim pitanjima učenica i učenika – ne, muk istorije je odgovornost za ponavljanje zlodela potonjih generacija.