Pravda za knjigu

Pre neki dan objavljeno je da je izvesna politička stranka monarhističke orijentacije predložila da se delo Danka Popovića Knjiga o Milutinu uvrsti u nastavni program kao lektira za srednje škole. Knjigu o Milutinu sam pročitao davno, i mada sam zaboravio detalje ostala mi je u sećanju kao snažan antiratni roman, i beše mi milo da me neko, posle toliko godina, na njega podsetio. Vest je, već biva u cibersferi, izazvala mnoštvo raznolikih reakcija na koje nije uputno obraćati pažnju, međutim, ovog puta iznenadio me je komentar koji glasi: „Bolesnici. Najodvratnija knjiga“. Komentar kome ne bih pridao značaj da ga nije objavila umirovljena političarka Vesna Pešić čije javne nastupe pratim, jer je često mudra, a ume da bude i duhovita. NJeno gnušanje navelo me da se posvetim temi, u vezi sa čime sam naišao na tekst istoričarke Dubravke Stojanović koja, između ostalog, smatra da Knjigu o Milutinu „komotno možemo da zovemo Mala crvena knjiga srpskog nacionalizma“, budući da je prodata u oko 500.000 primeraka te da je prenoseći glavne mitske ideje odigrala presudnu ideološku ulogu u formiranju nacionalističkog narativa 90-ih godina. Moram da priznam da je zbunjujuće kad ti se mišljenje toliko razlikuje od mišljenja ljudi s kojima načelno deliš svetonazore, preciznije, bilo mi je čudno da se po ovom pitanju, suprotno običaju, slažem sa rojalistima umesto s liberalima. Nisam mogao da se ne upitam da li je moguće da sam kao student bio tako naivan da nasednem na nacionalistički diskurs a da se toga ne sećam, pa sam brže-bolje pronašao Knjigu o Milutinu i ponovo je pažljivo pročitao. Ukratko, glavni lik romana mudriji je i objektivniji nego što su oštri kritičari nacionalizma spremni da priznaju. Po mom mišljenju, Milutin je humanista, kome je ljudski život vrhunska vrednost, i bavi se pre svega odnosom neodgovorne države i odgovornog pojedinca. On preispituje sudbonosne odluke raznih režima pa načinje i teme koje su i dan-danas tabu: svrsishodnost otpora neuporedivo jačim okupatorima, ideju jugoslovenstva, u ratovima od Balkanskih do Sremskog fronta, neophodnost puča 27. marta 1941, partizanskog i četničkog pokreta, revolucije, a sve to kroz prizmu stradanja običnih ljudi i prevelike cene koja je plaćena. Pitanja koja postavlja su po mom mišljenju sasvim legitimna: Koliko vredi ljudski život? Koji je smisao ideja, ideologija, nacionalnih interesa i velikih političkih odluka koje ljudi plaćaju glavom? Da li su stradanja mogla biti izbegnuta? Kako očekujemo da okupatori, stranci, neprijatelji, vrednuju naše živote kada ih mi sami i naša država ne cenimo? Koja je ideja vredna da se zbog nje proliva krv? Da li je grob ikada bolji od roba? Zašto su mitovi bitniji od sreće pojedinca? Zašto je narod uvek topovsko meso? Kao zaključak: ponovljeno čitanje nije promenilo moj stari utisak da je Knjiga o Milutinu možda najbolji antiratni roman koji sam pročitao i da su ideje koje sam u njemu prepoznao pre liberalne nego nacionalističke. Tokom devedesetih nisam bio u zemlji, ali očigledno je da ovo delo slavu nije steklo kao antiratni roman, već se vezuje za glorifikaciju kulta srpskog naroda kao žrtve, što hrani čitavu jednu mitologiju koja nas je u međuvremenu zavila u crno. Stoga, imam utisak da se moje neslaganje s gore navedenim mišljenjima zasniva na tome što obe komentatorke ne govore o sadržaju dela već o ulozi koju je ono odigralo u populističkoj propagandi od radikala preko Miloševića. Da budem iskren, ne bi me čudilo da obe kritičarke Knjigu o Milutinu nisu ni pročitale, ili makar ne pažljivo. Ponekad ponašanje građanske opcije, kojoj i sam pripadam, izgleda jednako nepromišljeno kao ispadi „patriota“. Naime, knjiga je odgovorna samo za ono što je u njoj napisano, ne i za ono što su čitaoci učitali. Zloupotrebiti knjigu u političke svrhe nije fer prema umetnosti. To je kao kad bi Ničea krivili što ga je Hitler pogrešno protumačio.